.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 23880/2024
09.04.2025. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Gordane Komnenić, predsednika veća, dr Ilije Zindovića i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Miljan Matović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Dalibor Mitić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o revizijama tužioca i tuženog izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2731/23 od 23.11.2023. godine, u sednici održanoj 09.04.2025. godine, doneo je
R E Š E NJ E
UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2731/23 od 23.11.2023. godine i predmet vraća tom sudu na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Jagodini P 1/23 od 28.06.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da isplati tužiocu na ime duga iznos od 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o zateznoj kamati od 01.01.2020. godine do konačne isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca od dosuđenog iznosa iz stava prvog izreke do traženog iznosa od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o zateznoj kamati od 01.01.2020. godine do konačne isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova paričnog postupka isplati iznos od 539.081,50 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2731/23 od 23.11.2023. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je presuda Višeg suda u Jagodini P 1/23 od 28.06.2023. godine. Stavom drugim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime duga isplati iznos od 31.189 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o zateznoj kamati počev od 01.01.2020. godine do konačne isplate, dok je za veće potraživanje od dosuđenog iznosa do iznosa od 100.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa kamatom po stopi određenoj Zakonom o zateznoj kamati od 01.01.2020. godine do konačne isplate, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 413.250,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac i tuženi su izjavili revizije i to: tužilac zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i pogrešne primene materijalnog prava.
Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. i člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da su revizije osnovane.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je učinjena neka druga bitna povreda postupka.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bili u prijateljskim odnosima. Dana 07.11.1998. godine zaključili su ugovor o zajmu. Navedenim ugovorom tužilac je kao zajmodavac dao tuženom kao zajmoprimcu 50.000 DM sa rokom vraćanja od 07.11.1999. godine, koji može biti kraći ili duži uz saglasnost obe ugovorne strane. Prema članu 2. ugovorena je obaveza zajmoprimca da na ime kamate u korist zajmodavca svakog meseca izmiruje obavezu u visini od 2.000 DM i to najkasnije do 08. u mesecu. O navedenoj pozajmici postoji priznanica koja je pisana rukom, a kojom se potvrđuje da je 07.11.1998. godine primljen iznos od 50.000 DM, da je taj novac predao tužilac, a primio ga je VV (otac tuženog). Navedenu pozajmicu tuženi nije osporio. Nakon toga, stranke su zaključile ugovor o reprogramu duga dana 08.10.2000. godine u kome je konstatovano da tuženi duguje tužiocu iznos od 61.000 DM i da je dug od 56.000 DM na osnovu priznanice od 07.11.1998. godine, a dug od 5.000 DM po osnovu pozajmice od avgusta 2000. godine. Ugovorom je predviđena dinamika vraćanja pozajmice uz konstataciju da je u navedene iznose uračunata i kamata. Prema dinamici poslednja rata (osma) u iznosu od 10.000 DM dospeva 08.10.2002. godine. Međutim, tuženi je potpisao izjavu dana 07.06.2019. godine u kojoj se navodi da je pozajmio tužiocu iznos od 100.000 evra o čemu nije sačinjen ugovor o zajmu u pisanoj formi, a koji iznos nije vratio i da priznaje postojanje duga i obavezuje se da vrati dug do 31.12.2019. godine. Naznačena izjava je overena kod javnog beležnika Vladice Milojevića pod Oup – IV 3572-2019 od 07.06.2019. godine. Tužilac je tuženom prosledio opomenu pred utuženje a koju opomenu je tuženi primio 03.03.2020. godine. Tužilac se u toku 2012. godine razboleo od akutne leukemije i kancera, hrani se preko sonde i od tada je invalidski penzioner, prima penziju i kućnu negu i pomoć.
Pri ovako utvrđenom činjeničnom stanju, Apelacioni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan i to za iznos od 61.000 DM što prema zvaničnom kursu na dan presuđenja čini iznos od 31.189 evra. Usvojio je tužbeni zahtev za taj iznos i obavezao tuženog na plaćanje tog iznosa u dinarskoj protivvrednosti. Bez obzira što postoji izjava tuženog overena kod notara dana 07.06.2019. godine, nižestepeni sud je zaključio da se radi o izjavi o priznanju duga, ali da tuženi tužiocu duguje iznos od 61.000 DM što predstavlja protivvrednost od 31.189 evra (paritet 1 evro = 195583 DM) te da taj iznos tuženi nije vratio tužiocu.
Po oceni Vrhovnog suda, u ovoj pravnoj stvari pogrešno je primenjeno materijalno pravo, što je za posledicu imalo i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je ishodovalo neophodnost ukidanja odluke drugostepenog suda.
Naime, činjenica je, a što među strankama nije ni sporno, da je tužilac tuženom pozajmio 50.000 evra. Međutim prema članu 2. ugovoreno je i da tuženi plaća tužiocu na ime kamate 2.000 DM mesečno najkasnije do 08. u mesecu. O tome postoji priznanica potpisana 07.11.1998. godine. Po navodima tužioca tuženi dug nije vratio, pa je 08.10.2000. godine zaključen ugovor o reprogramu gde je naznačeno da tuženi duguje tužiocu 61.000 DM. Pri tome se navodi da dug čini 56.000 DM po osnovu priznanice od 07.11.1998. godine a dug od 5.000 DM po osnovu pozajmice od avgusta 2000. godine. Ugovorena je dinamika vraćanja pri čemu je konstatovano i da je u iznose uračunata i kamata. Nakon toga, 07.06.2019. godine tuženi potpisuje izjavu o priznanju duga koja je overena kod javnog beležnika Vladice Milivojevića dana 07.06.2019. godine. U toku postupka egzistiraju činjenice, a što ni tužilac nije sporio, da je tuženi ugradio određene prozore od PVC-a na njegovom objektu, kao i objektu njegovog sina. Tuženi ističe da je na takav način vraćen deo duga.
Ugovor o zajmu sa ugovorenom kamatom pri čemu davalac nije registrovan za vršenje takve delatnosti se ne može smatrati ugovorom o kreditu. U toku postupka nije detaljno razgraničeno da li je ugradnja PVC prozora na objektu tužioca i njegovog sina bila predviđena kao način vraćanja dela pozajmljenog iznosa od 50.000 DM. Ako je zaključen ugovor na 50.000 DM dana 07.11.1998. godine, nije utvrđeno zašto je u ugovoru o reprogramu duga od 08.11.2000. godine naznačeno da dug iznosi 61.000 DM, a da ranije uopšte nije utvrđeno da li je naknadno tužiocu pozajmljen novac mimo ovih 50.000 DM. U toku postupka isticana je činjenica da je tuženi dao tužiocu dva auta i to „Opel kadet“ i „Reno logan“. Nije utvrđeno da li su naznačeni automobili dati na ime otplate duga, ili ne. Evidentno je da se tuženi razboleo i da zbog teške bolesti nije davao jasne iskaze kada je ponovo saslušavan, već je u određenim momentima davao i pismene izjave. Drugostepeni sud navodi i izjavu tužioca da njemu tuženi duguje oko 200.000 evra, da je oprostio 100.000 evra i da bi bio zadovoljan ukoliko tuženi vrati iznos od 30.000 evra uz troškove advokata. Motiv davanja takve izjave nije razjašnjen.
Imajući u vidu činjenicu da je prilikom sklapanja prvog i drugog ugovora (ugovora o reprogramu duga) konstatovano da je tuženi bio dužan da plaća i kamatu, ta činjenica se mora uzeti u obzir shodno članu 127. Zakona o bankama. Ako je deo duga vraćan sa otplatom kamate, a tužilac nije imao pravo na naplatu kamate, onda je bilo neophodno utvrditi koji iznos novca je vraćen, da li su izvedeni radovi u pogledu ugradnje PVC stolarije i davanja automobila podrazumevali vraćanje dela duga, te da li tuženi treba da isplati još jedan deo iznosa novca po osnovu neisplaćene glavnice. Sve te činjenice su od bitnog značaja za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja, a radi pravilne ocene izvedenih dokaza i donošenja zakonite odluke.
U ponovnom postupku nižestepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda i po istim postupiti, potpuno i pravilno utvrditi činjenično stanje i pravilnom ocenom izvedenih dokaza doneće zakonitu odluku.
Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.
Predsednik veća – sudija
Gordana Komnenić,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
