Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž2 380/24 od 18.07.2024. godine žalba je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u delu kojim je odlučeno o vršenju roditeljskog prava, obavezi dečijeg izdržavanja, načinu održavanja ličnih odnosa i troškova postupka (stavovi drugi, treći, četvrti i peti izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) i ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su 28.07.2007. godine zaključile brak u toku kojeg su rođena zajednička deca sinovi DD (... godine), GG (... godine) i VV (... godine). U toku trajanja bračne zajednice porodica je najpre živela u porodičnoj kući tužiočevih roditelja u ..., da bi se februara 2021. godine porodica preselila u kuću u ... kako bi deci bilo lakše da odlaze u školu. Ubrzo nakon preseljenja kod tužene je dijagnostifikovan ... što je zahtevalo lečenje i hospitalizaciju, što je dovelo do stresne situacije za sve članove porodičnog domaćinstva, a usled neizvesnosti u pogledu toka bolesti često je dolazilo do konfliktnih situacija. Zbog učestalih nesuglasica tužena je zatražila od tužioca da napusti domaćinstvo, što je on i učinio jula meseca 2021. godine kada se vratio u domaćinstvo svojih roditelja gde je porodica živela do preseljenja u ... . Po prekidu zajednice, a po dogovoru roditelja deca su jednu nedelju boravili u domaćinstvu oca, a drugu u domaćinstvu majke. Ovakav dogovor se vremenom menjao pa su deca sve više vremena provodila u domaćinstvu oca, a viđenje maloletnog DD i GG se vremenom svelo na minimum dok je viđenje sa maloletnom VV funkcionisalo na relativno dobar način tako što je on odlazio kod majke po modelu koji je određen privremenom merom donetom u toku ovog postupka. O deci se najčešće stara baba po ocu, a sam otac kada nema radnih obaveza.

Maloletna deca pohađaju škole u .... DD je učenik ... razreda srednje škole i pored škole bavi se folklorom i ... . GG je učenik ... razreda osnovne škole, takođe se aktivno bavi folklorom i ... . VV je učenik ... razreda osnovne škole i za sada nema vannastavnih aktivnosti. Njihove potrebe su uobičajene za njihov uzrast. Tužilac je rođen ... godine, stekao je diplomu srednje ... i započeo studije na ..., ali ih je napustio na ... godini studija. Zaposlen je i prosečno mesečno zaradi oko 70.000,00 dinara, a obavlja i dodatni posao koji donosi prihod od još oko 70.000,00 dinara. Bavi se i ..., te na godišnjem nivou po tom osnovu ostvaruje zaradu od oko 500,00 – 800,00 evra. Tužena je rođena je .... godine, zaposlena je i njena mesečna zarada iznosi oko 70.000,00 dinara. Živi u kući u ... koja je u vlasištvu njene majke i ima dovoljno uslova za boravak dece, a u blizini je škole koju pohađaju maloletna deca i mesta gde se odvijaju njihove vannastavne aktivnosti. Povremeno se dodatno radno angažuje i na taj način zaradi do 10.000,00 dinara. I oca i majku pomažu njihovi roditelji i žive u objektima koji su u vlasništvu njihovih roditelja.

Ocenom nalaza i mišljenja sudskih veštaka utvrđeno je da su oba roditelja sposobna da se samostalno brinu o deci, njihovom materijalnom zbrinjavanju, vaspitanju i obrazovanju i da pokazuju autentičnu roditeljsku motivaciju za brigu o deci i zadovoljenju njihovih potreba. Nakon separacije tužilac je roditelj koji je preuzeo dominantniju ulogu u staranju o deci koja aktuealno i žive u njegovom domaćinstvu, ali kada je reč o sagledavanju najboljeg interesa dece sa aspekta realizacije viđenja sa drugim roditeljem i međusobne roditeljske komunikacije utvrđeno je da otac nema razvijene kapacitete, jer u prethodnom periodu nije na najbolji način prepoznao potrebu dece i važnost uloge drugog roditelja u rastu, razvijanju i vaspitanju dece. Kod tužioca postoji tendencija ka uključivanju dece u međupartnerski i međuroditeljski konflikt, instrumentalizaciji dece kako neposrednim, direktnim sugestijama i interpretacijama porodičnih okolnosti u kojima odgovornost za razvod prebacuje na tuženu i njene roditelje, pa čak i njenu bolest, tako i na brojne posredne suptilne načine, kao što je prepuštanje odgovornosti dece da realizuju viđanje sa majkom i zauzimanje prividno bespomoćne pozicije, uz prikazivanje životne perspektive majke, njene bolesti i materijalnih prilika na negativan način. Takvo ponašanje tužioca uslovilo je konflikt lojalnosti u kojem se deca nalaze, ali i neautentičnost njihove volje po pitanju sa kojim roditeljem žele da žive, a u krajnjem udaljavanjem maloletne dece od majke s kojom aktuelno održavaju lične odnose u redukovanom obliku. Za razliku od tužioca, tužena uviđa značaj drugog roditelja u odrastanju i psihičkom razvoju dece zbog čega bi, po oceni organa starateljstva i sudskih veštaka, najbolji interes maloletne dece bio ostvaren njihovim poveravanjem na samostalno staranje majci, posebno stoga što deca iz lojalnosti prema ocu odbacuju majku a što ih košta osujećenja vlastitih potreba i bliske emotivne veza sa majkom, kao i osećanje krivice koje potiskuju i koje se manifestuje, pored ostalog i na telesnom planu u vidu neurotskih i psihosomatskih smetnji usled snažnog intrapsihičkog konflikta. Kod dece postoji zabrinutost da će ih, ukoliko se opredele za majku ili reuspostave slobodan kontakt sa njom, otac emotivno odbaciti. Po oceni sudskih veštaka, na taj način je kompromitovana volja maloletne dece da budu poverena ocu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je u najboljem interesu maloletne dece da budu poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava jer je od suštinskog značaja da u odrastanju i vaspitanju male dece učestvuju oba roditelja, što se aktuelno ne može postići poveravanjem dece na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, imajući u vidu njegovo dosadašnje sagledavanje potrebe dece za uključivanjem drugog roditelja u njihove živote koje je za posledicu imalo otuđenje dece od majke i njihovu odbojnost koju sada iskazuju prema viđenju sa majkom, iako za to ne iznose bilo kakve adekvatne razloge već navode iracionalne razloge. Time je potvrđeno da deca u strahu od gubitka oca odbacuju majku bez objašnjenja zbog čega to čine i na koji način se lišavaju ranijeg odnosa u kome je postojala bliskost i u kome je majka zadovoljavala većinu njihovih emotivni potreba. Na osnovu potreba deteta i utvrđenih materijalnih mogućnosti roditelja, otac je obavezan da doprinosi izdržavanju maloletne dece u ukupnom iznosu od 43.000,00 dinara.

Osnovano se u reviziji ukazuje da nižestepeni sudovi nisu pravilno ocenili mišljenje maloletne dece te da nisu na pravilan način doveli u vezu mišljenje maloletne dece i njihov najbolji interes u pogledu odluke da ostanu da žive sa ocem.

Pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja izričito je garantovano članom 12. Konvencije o pravima deteta (Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta „Službeni list SFRJ – međunarodni ugovori“ br. 15/90 i „Službeni list SRJ – međunarodni ugovori“ br. 4/96 i 2/97) koji obavezuje strane ugovornice ove Konvencije da omoguće detetu sposobnom da formira svoje mišljenje, da svoje mišljenje o svim pitanjima koja ga se tiču izrazi, uz obavezu da se tako izraženom mišljenju posveti dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta. Pravo deteta na slobodno izražavanje mišljenja propisano je i članom 65. Porodičnog zakona i to tako što je propisano da dete koje je sposobno da formira svoje mišljenje ima pravo slobodnog izražavanja svog mišljenja (stav 1.) dok su u prestalim stavovima ovog člana propisana posebna ovlašćenja koja obezbeđuju da dete ostvari svoje pravo na slobodno izržavanje mišljenja. Ovim pravima deteta korespondira dužnost suda da mišljenju deteta posveti dužnu pažnju u skladu sa godinama i zrelošću deteta. Ova dužnost suda propisana je u članu 266. stav 3. Porodičnog zakona. Međutim, ostvarivanje prava na slobodno izražavanje mišljenja deteta vezano je za princip najboljeg interesa deteta, koji mogu biti međusobno kontradiktorni, i u tom slučaju prevagu ima najbolji interes deteta, pošto su ova dva principa međusobno povezana, a uvažavanje mišljenja deteta je i veoma često u najboljem interesu deteta. Zato je u svojoj odluci sud dužan da detaljno obrazloži kako je utvrdio mišljenje deteta i da navede razloge zbog kojih je uvažio ili nije uvažio mišljenje deteta i zbog čega mišljenje deteta jeste ili nije u skladu sa njegovim najboljim interesom.

Drugostepeni sud je prihvatio ocenu izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda pri čemu je dao prevashodni značaj mišljenju organa starateljstva i nalazu i mišljenju sudskih veštaka da su maloletna deca očigledno instruisana, da se nalaze u velikom riziku po njihov psihofizički status i da se učestvovanje oba roditelja u odrastanju i vaspitanju male dece ne može postići poveravanjem dece na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu koji svojim ponašanjem vrši otuđivanje dece od majke, zbog čega drugostepeni sud prihvata zaključak sudskih veštaka o neautentičnosti izraženog mišljenja maloletne dece.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda propušteno je da se izraženo mišljenje maloletne dece ceni i sa aspekta primene odredbe člana 60. stav 4. Porodičnog zakona kojim je propisano da dete koje je navršilo 15. godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti sa kojim će roditeljem živeti i člana 61. stav 4. istog zakona da dete koje je navršilo 15. godina života i koje je sposobno za rasuđivanje može odlučiti o održavanju ličnih odnosa sa roditeljem sa kojim ne živi. U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su omogućili maloletnoj deci da slobodno izraze svoje mišljenje o tome da li žele da žive sa majkom, ali nisu poseban značaj dali činjenici da su se sva tri deteta, a posebno sin DD koji je u momentu presuđenja star .. godina, a GG ... godina, izjasnili da žele da žive sa ocem sa aspekta odredbe člana 60. stav 4. Porodičnog zakona, odnosno nisu dali razloge na okolnost da li je sin DD sposoban za rasuđivanje, u kom slučaju bi samostalno donosio odluku sa kojim će roditeljem živeti. Sama činjenica da se radi o kompromitovanoj volji nije dovoljna za ocenu da je u najboljem interesu maloletnog DD da bude poveren ocu. Takođe je izostalo razjašnjenje da li je u najboljem interesu i preostala dva maloletna deteta GG i VV da budu razdvojeni od brata, a koje činjenice su od značaja za ocenu ispunjenosti uslova iz članova 60. stav 4. i 61. stav 4. kao i člana 65. Porodičnog zakona, a u vezi člana 266. istog zakona za odlučivanje o poveravanju zajedničke maloletne dece na samostalno vršenje roditeljskog prava.

Na osnovu svega navedenog zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja pravilnost primene materijalnog prava za sada nije mogla biti ispitana, zbog čega je revizija tužioca usvojena i pobijana presuda ukinuta.

U ponovnom postupku sud će imati u vidu navedene primedbe iz ovog rešenja, pa će oceniti ispunjenost uslova iz članova 60. stav 4. i 61. stav 4. Porodičnog zakona za samostalno odlučivanje maloletnog DD sa kojim od roditelja želi da živi te će, uvažavajući pri tome i mišljenje preostalo dvoje maloletne dece oceniti da li je mišljenje deteta u suprotnosti sa njihovim najboljim interesom, posebno imajući u vidu da li je u njihovom interesu radvajanje braće.

Iz navedenih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu odredbe člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković