Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1920/22 od 15.03.2023. godine, odbijena je žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima drugom, trećem, četvrtom, petom i šestom izreke.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), pa je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka revizijom tužioca određeno ne ukazuje, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je stekao pravo svojine na spornom stanu na osnovu ugovora od 14.02.2001. godine i aneksa ugovora od 11.05.2001. godine, zaključenog između Fonda za finasiranje i izgradnju stanova solidarnosti i tužioca kao korisnika. Po oglasu tužioca od 12.03.2003. godine za rešavanje stambenih potreba zaposlenih, davanjem u zakup ovog stana na neodređeno vreme od pet godina, napravljena je konačna rang lista na kojoj su na prvom mestu, sa istim brojem bodova, bile tužena i BB, pa kako su primile na čuvanje predmetni stan, a koji nije bio odgovarajući, tužilac je doneo odluku od 24.03.2009. godine (koja je još uvek na snazi), kojom se obavezao da navedeni stan zameni za dve adekvatne stambene jedinice, pa je predloženo BB i tuženoj da od 01.04.2009. godine preuzmu ključeve predmetnog stana, da tu žive i nastave da ga čuvaju, bez obaveze plaćanja troškova stana, sve dok se ne izvrši zamena za dve manje stambene jedinice, odnosno dva odgovarajuća stana koja bi im bila dodeljena. Odlukama Upravnog odbora tužioca 03/2570 i 03/2571 od 27.10.2011. godine o rešavanju stambene potrebe zaposlenom licu, jer ima prioritetno mesto na konačnoj listi za dodelu stanova, tuženoj je dat na privremeno korišćenje neodgovarajući stan u nedostatku odgovarajućeg i to nužni smeštaj – jedan ležaj u samačkom hotelu na Novom Beogradu. Tužena je izjavila prigovore protiv navedenih odluka. Upravni odbor tužioca na sednici od 09.12.2011. godine doneo je odluku da se odloži odlučivanje o ovim prigovorima, te je zahtevano od BB i tužene da odmah po dobijanju ove odluke sporni stan oslobode od lica i stvari i ključeve stana zapisnički predaju Stambenoj komisiji tužioca, nakon čega će odlučivati o prigovoru tužene. Prema zapisniku Stambene komisije tužioca od 25.06.2012. godine, formirana je nova konačna rang lista prioriteta rešavanja stambenih potreba zaposlenih kod tužioca na kojoj su BB i tužena bile na prvom mestu, te je na sednici Upravnog odbora tužioca od 09.08.2012. godine kao razlog neizvršavanja odluke Upravnog odobra tužioca od 09.12.2011. godine, navedeno da tužilac nije u posedu spornog stana jer tužena nije postupila po odluci Upravnog odbora i nije predala ključeve od stana, zbog čega nije mogao da odluči o njenom prigovoru, uz nalog tuženoj da najkasnije do 20.08.2012. godine isprazni stan i da se iseli iz stana.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev u smislu odredbe člana 567. stav 1, 583. stav 1, 585. stav 1. i 595. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), nalazeći da prvobitna odluka Stambene komisije tužioca od 24.03.2009. godine o davanju predmetnog stana na čuvanje nije nikad stavljena van snage, te da nije odlučeno ni o prigovorima tužene na odluke Upravnog odbora tužioca 03/2570 i 03/2571 od 27.10.2011. godine o dodeli nužnog smeštaja (ležaja u samačkom hotelu), zaključili su da navedene odluke tužioca iz 2011. godine nisu postale konačne, te da tužena ima i dalje osnov po kojem koristi stan - odluka od 24.03.2009. godine, a sve dok joj se ne dodeli odgovarajući manji stan. Ocenili su i da tužena nije dužna naknaditi troškove korišćenja stana, budući da tužena predmetni stan koristi radi čuvanja stana po odluci Stambene komisije tužioca, u kojima nije navedena obaveza plaćanja zakupnine, niti „Infostana“.

Po oceni Vrhovnog suda neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odrebom člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (ZOSPO), propisano je da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom.

Odrebom člana 567. ZOO, propisano je da se ugovorom o zakupu obavezuje zakupodavac da preda određenu stvar zakupcu na upotrebu, a ovaj se obavezuje da mu za to plaća određenu zakupninu (stav 1), članom 583. istog zakona da je zakupac dužan plaćati zakupninu u rokovima određenim ugovorom ili zakonom, a u nedostatku ugovora i zakona, kako je uobičajeno u mestu gde je stvar predata zakupcu (stav 1), članom 585. da je zakupac dužan čuvati zakupljenu stvar i po prestanku zakupa vratiti je neoštećenu (stav 1) i članom 595. propisano je da ugovor o zakupu zaključen za određeno vreme prestaje samim protekom vremena za koje je zaključen (stav 1).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da iz navedenih zakonskih odredaba proizlazi neosnovanost tužbenog zahteva. U konkretnom slučaju, tužilac je kao nosilac prava rasplaganja spornim stanom tuženoj i BB u postupku rešavanja njihove stambene potrebe kao zaposlenih kod tužica doneo odluku od 24.03.2009. godine (koja je još uvek na snazi), kojom se obavezao da sporni stan zameni za dve adekvatne stambene jedinice, nakon čega je predloženo BB i tuženoj da od 01.04.2009. godine preuzmu ključeve predmetnog stana, da tu žive i nastave da ga čuvaju i to bez obaveze plaćanja troškova stana, sve dok se ne izvrši zamena za dve manje stambene jedinice, odnosno dva odgovarajuća stana koja bi im bila dodeljena. Iz činjeničnog utvrđenja proizilazi da je odlukama Upravnog odbora tužioca 03/2570 i 03/2571 od 27.10.2011. godine tuženoj dat na privremeno korišćenje neodgovarajući stan i to nužni smeštaj – jedan ležaj u samačkom hotelu na Novom Beogradu, na koje odluke je tužena izjavila prigovore, o kojim nije odlučeno, budući da je Upravni odbor tužioca na sednici od 09.12.2011. godine doneo odluku da se odloži odlučivanje o ovim prigovorima. Imajući u vidu navedeno, te da iz odluke tužioca od 24.03.2009. godine proizilazi da je predmetni stan dodeljen ne samo tuženoj, već i BB na čuvanje i bez obaveze plaćanja troškova stana, kao i da su predmetni stan obe koristile, te da je navedena odluka i dalje na snazi, a kod činjenice da parnične stranke nikad nisu zaključile ugovor o zakupu stana kojim bi se tužena obavezala na plaćanje zakupnine i režijskih troškova, već je stan dat u postupku rešavanja njenog stambenog pitanja od strane Stambene komisije tužioca, kao privremeno rešenje, sve do konačnog rešenja stambenog pitanja, to je po oceni Vrhovnog suda pravilan je zaključak nižestepenog suda da nije otpao osnov za korišćenje predmetnog stana, a zbog čega je neosnovan i tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena iseli iz stana i da tužiocu na ime sticanja bez osnova zbog neplaćene zakupine, kao i sticanja bez osnova ostvarenog uplatama tužioca izvršenih u korist „Infostana“ isplati iznose navedene u izreci prvostepene presude. Stoga su neosnovani navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom odredbe člana 153 i 154 ZPP.

Predmet ocene revizijskog suda nisu bili navodi u reviziji u kojima se osporava ocena dokaza i utvrđeno činjenično stanje jer to nije dozvoljeno prema članu 407. stav 2. ZPP.

Kako se revizijom ponavljaju žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda, na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković