U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Milomira Nikolića, predsednika veća, Slađane Nakić-Momirović i Marine Govedarica, članova veća, u parnici tužilaca mal. AA, čiji je zakonski zastupnik – otac BB, BB i VV, svi iz ..., koje zastupa Miomir Ralević, advokat iz ..., protiv tuženog Doma zdravlja ''Veroljub Dr Cakić'' iz ..., koga zastupa Milorad Bojčević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6898/13 od 22.10.2015. godine, u sednici održanoj 16.03.2017. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6898/13 od 22.10.2015. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica Majdanpek P 94/10 od 16.05.2013. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa je obavezan tuženi da tužiocu mal. AA, na ime naknade nematerijalne štete, isplati za pretrpljene bolove iznos od 800.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 500.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti 1.500.000,00 dinara i za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 2.500.000,00 dinara, odnosno ukupno 5.300.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose od dana donošenja prvostepene presude pa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima BB i VV, na ime naknade nematerijalne štete zbog duševnih bolova usled trajnog invaliditeta deteta, isplati iznos od po 1.000.000,00 dinara, odnosno ukupno 2.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati 597.292,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6898/13 od 22.10.2015. godine, odbijena je žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Negotinu – Sudska jedinica Majdanpek P 94/10 od 16.05.2013. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pravilnost pobijane odluke na osnovu člana 399. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 125/04 i 111/09), pa je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 1. u vezi čl. 222, 259. ZPP (u reviziji označen čl. 371. u vezi 262. i 273. ranije važećeg ZPP-a), s obzirom da nije došlo do pogrešne primene navedenih odredbi procesnog zakona koje bi mogle biti od uticaja na zakonitost pobijane presude, a ovim revizijskim navodima, zapravo se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocena izvedenih dokaza, što nije dozvoljen revizijski razlog, primenom člana 398. stav. 2. ZPP-a. Drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od bitnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA, rođen je ... godine, a tužioci VV i BB su njegovi roditelji. Tužilja je vodila trudnoću u Zdravstvenom centru Bor – Organizaciona jedinica .... Tokom trudnoće izvršena su četiri pregleda ultrazvukom. Na prvom pregledu, lekarski nalaz je bio uredan, s tim što je posebno navedeno da je uredan nalaz na kičmenom stubu ploda. U narednim pregledima, svi parametri bili su uredni, ali ni u jednom nalazu nije opisano stanje kičmenog stuba fetusa. Prilikom rođenja deteta, uočena je anomalija „spina bifida“, pa je u prvom danu života dete premešteno u Institut za zdravstvenu zaštitu majke i deteta, gde je konstatovano da u slabinskoj i krsnoj regiji kičmenog kanala postoji tumorozna masa veličine 8 x 8 x 4 cm. Takođe, konstatovano je da su donji ekstremiteti savijeni prema trupu, polusavijeni u zglobu kolena sa retkim spontanim pokretima i uočene su druge deformacije. Dete je operisano u Neurohirurškoj klinici Kliničkog centra Srbija, nakon čega je od strane fizijatra 18.05.1999. godina utvrđena mlitava oduzetost potkolenice i stopala i slabost natkolenice. Posle dve operacije dete je lečeno u fizijatrijskim i ortopetskim ustanovama, gde je konstatovana paraliza donjih ekstremiteta, a potom je u Institutu za majku i dete dana 28.12.2007. godine utvrđeno da dete ne može da hoda, već da se kreće u invalidskim kolicima, a na donjim ekstremitetima konstatovana je potpuna paraliza nogu sve do kukova, uz izraženu skoliozu kičmenog stuba. Dete ne kontroliše funkciju mokrenja i eliminacije stolice. Natprosečne je inteligencije, a upućeno je na doživotnu negu i pomoć drugih lica. Na donjim ekstremitetima, koji zaostaju u razvoju u odnosu na druge delove tela, postoje ožiljci od korektivnih operacija. Komisija veštaka Instituta za sudsku medicinu u Beogradu dala je i mišljenje da je anomalija kičmenog stuba trebalo da bude uočena ultrazvukom, pod uslovom da je pregled radio visokospecijalizovani stručnjak aparatom visoke rezulucije, pri čemu je u dopunskom nalazu, komisija veštaka dala definicije pojmova „visokospecijalizovani stručnjak“ i „aparat visoke rezolucije“. Istovremeno, komisija veštaka daje objašnjenje, da prema pravilima medicinske struke, kada se tokom trudnoće uoče promene na kičmenom stubu, pacijena treba uputiti na konzilijum za anomalije, koji obaveštava roditelje o prirodi i mogućim posledicama samog deformiteta i u dogovoru sa njima donosi odluku o daljem načinu vođenja trudnoće. Životna aktivnost deteta umanjena je 80% i nastupila je teška estetka izmenjenost, koja je nastala kao posledica urođene anomalije kičmenog stuba. Usled druge operacije koja je izvršena 11.06.2011. godine, dok je dete bilo odvojeno od majke i kada je preduzet određeni broj medicinskih radnji od strane zdravstvenih radnika, dete je trpelo strah jakog inteziteta u trajanju 10 dana. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka, sud je utvrdio da tužilac mal. AA trpi i da će trpeti duševne bolove zbog umanjene životne aktivnosti i estetske izmenjenosti jakog stepena, a njegovi roditelji duševne bolove zbog teške invalidnosti deteta.

Tokom postupka je utvrđeno da je 2006. godine i 2007. godine došlo do reorganizacije u Zdravstvenom centru Bor, i to podelom na Opštu bolnicu i Dom zdravlja ... u okviru kojeg se sada nalazi dispanzer za žene.

Po stanovištu revizijskog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da postoji pasivna legitimacija i osnov odgovornosti tuženog za nastalu štetu, pa samim tim i obaveza tuženog da tužiocima naknadi pretrpljenu nematerijalnu štetu.

Građanskopravna odgovornost tuženog, kao medicinske ustanove, za štetu koju su pretrpeli tužioci je izvor obligacionog odnosa i tuženi za istu odgovara po opštim pravilima odgovornosti za štetu iz člana 154. stav 1. u vezi člana 158. stav 1. ZOO po osnovu krivice ili po pravilima odgovornosti za drugog, na osnovu čl.18. stav 2, 170. i 171. ZOO i čl. 5, 9. i 16. Zakona o zdravstvenog zaštiti, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud. Odredba člana 18. stav 2. propisuje da je strana u obligacionom odnosu dužna da u izvršavanju svoje profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka), dok član 170. i 171. sadrže pravila o odgovornosti pravnih lica za štetu koju je prouzrokovao njihov zaposleni trećem (odgovornost za drugog).

Prema članu 9. stav 6. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ukoliko zdravstvena ustanova nije u mogućnosti da pruži zdravstvenu zaštitu u okviru svoje delatnosti, dužna je da građanina uputi u drugu odgovarajuću ustanovu sa najvažnijim nalazima i razlozima za upućivanje. Odredbom člana 16. stav 1. navedenog Zakona, propisano je, između ostalog, da zdravstvena ustanova može obavljati svoju delatnost ako ima određeni broj zdravstvenih radnika sa položenim stručnim ispitom, odgovarajućeg stepena stručne spreme za određene poslove i sa odgovarajućom specijalnošću i znanjem, uz odgovarajući opremu i uređaje za savremeno i bezbedno pružanje zdravstvene zaštite i zdravstvenih usluga. Isto tako, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, u članu 22. stav 1. propisuje načelo dostupnosti, neprekidnosti i efikasnosti zdravstvene zaštite u skladu sa dostignućima medicinske nauke.

Odgovornost tuženog pre svega ogleda se u činjenici da nije valjano i u svemu postupao u skladu sa pravilima struke, jer ultrazvučnim pregledom nije uočena urođena promena na kičmenom stubu fetusa, što će prouzrokovati neadekvatno vođenje trudnoće i najteže posledice u vidu invalidnosti deteta. Tri lekarska nalaza ne sadrže podatke o stanju kičmenog stuba fetusa, iz čega proizlazi da pravilo o povećanoj pažnji nije poštovano. Ukoliko tuženi nije imao odgovarajuće uslove za sveobuhvatan pregled pacijenta, što su odgovorna lica znala odnosno mogla znati, postojala je obaveza tuženog da uputi tužilju u ustanovu koja te uslove ima, što on nije učinio. Treba imati u vidu da je primena načela sveobuhvatnosti i dostupnosti zdravstvene zaštite posebno naglašena kod zdravstvene zaštite trudnica, kao posebno osetljive i zaštićene grupe lica. Iz navedenih razloga, navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, koji se odnose na osnov odgovornosti za nastalu štetu, nisu osnovani.

Tužilac mal. AA, shodno članu 200. ZOO, ima pravo na novčanu naknadu, kao satisfakciju trpljenjima kojima je izložen zbog psihičkih bolova prouzrokovanih visokim stepenom umanjenja životne aktivnosti i estetske izmenjenosti i za pretrpljene fizičke bolove i strah. Duševni bolovi tužioca su naglašeni zbog toga što je reč o detetu natprosečne inteligencije koje može da shvati i sagleda sve postojeće i buduće posledice povreda, a što predstavlja okolnost koja je uticala na visinu dosuđene naknade. Uvažavajući težinu slučaja, činjenicu da tužilac trpi i da će trpeti intenzivne duševne patnje, zbog nastalih posledica, ali imajući u vidu i druge okolnosti kao i svrhu radi koje se naknada dosuđuje, pravilno je u pobijanoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je odmerena naknada nematerijalne štete, pri čemu dosuđeni iznos predstavlja pravičnu naknadu tužiocu i odgovarajući je okolnostima slučaja i svrsi radi koje se dosuđuje. Pravilna je i ocena drugostepenog suda da tužioci VV i BB, na osnovu člana 201. stav 2. ZOO, imaju pravo na novčanu naknadu kao adekvatnu satisfakciju trpljenjima kojima su izloženi zbog psihičkih bolova prouzrokovanih teškom invalidnošću sina. Sud je utvrdio pravičnu naknadu tužiocima, pravilnom primenom člana 200. stav 2. ZOO, vodeći računa o značaju povređenog dobra i cilju kome ta naknada služi, u skladu sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Stoga, navodi revizije o previsokoj i neadekvatno dosuđenoj naknadi nematerijalne štete nisu osnovani.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 405. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća sudija

Milomir Nikolić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić