Protiv drugostepene presude tužilja je blagovremeno izjavila reviziju koja je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu ovlašćenja iz člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14) koji se primenjuje u smislu odredbe člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11) i našao da je revizija tužilje osnovana.

Osnovano u reviziji tužilja ističe da je drugostepena presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava i da zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje je nepotpuno utvrđeno, a što je razlog za ukidanje drugostepene presude.

Prema utvrđenim činjenicama, prvostepenom presudom tužbeni zahtev tužilje je odbijen. Odlučujući o žalbi tužilje, drugostepeni sud je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, jer je u postupku po tužbi tužilje presuda već bila ukidana, a pobijana prvostepena presuda i dopunska presuda su zahvaćene bitnom povredom odredaba parničnog posupka. Zato su prvostepena presuda i dopunska presuda ukinute i drugostepeni sud nakon izvedenih dokaza i ocene tih dokaza utvrdio činjenično stanje i odbio tužbeni zahtev tužilje.

Drugostepeni sud je na osnovu utvrđenih činjenica zaključio da je tužilja kao zakonski naslednik pokojne S.B. legitimisana da u parničnom postupku traži utvrđivanje prava svojine po osnovu sticanja u braku njenih roditelja, kako pokretnih tako i nepokretnih stvari i to bez obzira što predmetne nepokretnosti nisu bile upisne kao vlasništvo pokojne S.B.. Međutim, po oceni drugostepenog suda, tužilja je svoja prava mogla ostvarivati samo u rokovima koji su propisani odredbom člana 140. Zakona o nasleđivanju SAPV pa kako je spor pokrenula tek 2007. godine, kojim traži ostvarivanje naslednih prava, to je propustila sve rokove propisane navedenom odredbom Zakona o nasleđivanju SAPV, te da stoga ne može sa uspehom se pozivati ni na primenu Zakona o svojinsko pravnim odnosima i Porodičnog zakona.

Odredbom člana 140. Zakona o nasleđivanju SAPV („Službeni list SAPV“ br 8/75 od 14.05.1985. godine) pravo zahtevati zaostavštinu kao naslednik ostavioca zastareva prema savesnom držaocu dve godine od dana kada je naslednik saznao da je doneto pravnosnažno rešenje o raspravljanju zaostavštine i za držaoca stvari zaostavštine, a najdalje za 10 godina računajući za zakonskog naslednika od dana pravnosnažnosti rešenja o raspravljanju zaostavštine, a za testamentalnog naslednika od proglašenja testamenta. Prema nesavesnom držaocu ovo pravo zastareva za 20 godina.

Naslednopravni zahtev je pravni instrument putem kojeg jedno lice realizuje svoj pravni položaj univerzalog sukcesora u situaciji kada u pravnosnažnom ostavinskom rešenju nije utvrđeno da je naslednik, odnosno kada je u pravnosnažnom ostavinskom rešenju utvrđeno da je nasledio manju naslednu kvotu od one koja mu je zaista pripala. Naslednopravni zathev treba razlikovati od tužbi koje pripadaju oglašenom nasledniku pojednih stvari i prava iz zaostavštine. Pravnosnažno rešenje o nasleđivanju vezuje stranke koje su učestvovale u postupku raspravljanja zaostavštine, ukoliko im nije priznato pravo da svoj nasledni deo ostvaruju u parnici, samo u pogledu odluke o pravima na nasleđivanje. Međutim, učesnik u postupku može i po pravnosnažnosti rešenja o nasleđivanju isticati u parnici zahteve za utvrđenje svojine po drugim osnovima, nezavisno od prava na nasleđe, jer se rešenjem o nasleđivanju utvrđuje samo pravo svojine po osnovu nasleđa.

Tokom postupka je utvrđeno da je tužilja učestvovala u ostavinskom postupku iza pokojne S.B., da je davala nasledničku izjavu, kao i tuženi koji su takođe zakonski naslednici, te je postupak okončan pravnosnažnim rešenjem o nasleđivanju od 21.03.1985. godine, ali da predmet zaostavštine nije bila imovina koja je predmet ove parnice, ni nepokretna, a ni pokretna.

Tužilja je tužbu podnela da sud utvrdi da je njena pokojna majka po osnovu bračne tekovine stekla pravo svojine na spornim nepokretnostima i pokretnim stvarima i da ona kao jedna od zakonskih naslednika ima pravo svojine na delu tih nepokretnosti i pokretnih stvari. Iz sadržine tužbe i postavljenog zahteva proizlazi da je tužilja podnela tužbu sa svojinskopravnim zahtevom, a ne tužbu sa naslednopravnim zahtevom kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud. Nasledno pravni zahtev bio bi u slučaju da tužilja nije u ostavinskom postupku iza svoje pokojne majke oglašena za zakonskog naslednika, te da tužbom traži da sud utvrdi da kao naslednik ima pravo svojine na delu nepokretnosti i pokretnih stvari koje su bile predmet ostavine. Kako je tužilja postavila svojinsko pravni, a ne naslednopravni zahtev, pogrešan je i stav drugostepenog suda da je tužbeni zahtev tužilje neosnovan i iz razloga što tužilja nije iskoristila svoje pravo da se izjasni o celokupnoj imovini koja je postojala u momentu smrti Stane Bubnjević, a za koju je tužilja smatrala da ulazi u zaostavštinu, niti da je tražila donošenje rešenja o naknadno pronađenoj imovini ili ponavljanju postupka, pod uslovima i pravilima parničnog postupka.

Zbog pogrešnog stava drugostepenog suda da je tužilja podnela tužbu sa naslednopravnim zahtevom, a ne svojinskopravnim zahtevom, a koje pravo ne zastareva, drugostepeni sud je propustio da utvrdi sve relevantne činjenice po tužbi tužilje za utvrđenje prava svojine njene majke po osnovu sticanja u braku, kako pokretnih stvari tako i nepokretnosti. To je bio razlog što je drugostepena presuda ukinuta primenom odredbe člana 416. stav 2. ZPP i predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi tužilje.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će utvrditi sve relevantne činjenice za odlučivanje o tužbenom zahtevu tužilje i nakon toga pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu odluku.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović,s.r.