Presudom Višeg suda u Beogradu P4 245/18 od 16.03.2022. godine, stavom prvim izreke, delimično je održano na snazi rešenje o izvršenju Trećeg osnovnog suda u Beogradu Iiv br. 266/15 od 16.07.2015. godine, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 23.010,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.07.2014. godine do isplate i iznos od 46.020,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.07.2014. godine do isplate, kao i troškove izvršnog postupka u iznosu od 10.660,00 dinara. Stavom drugim izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju Trećeg osnovnog suda u Beogradu Iiv.br. 266/15 od 16.07.2015. godine, u delu kojim je obavezana tužena da tužiocu isplati zakonsku zateznu kamatu i to na iznos od 23.010,00 dinara počev od 11.10.2010. godine do 22.07.2014. godine i na iznos od 46.020,00 dinara počev od 16.11.2010. godine do 22.07.2014. godine, pa je u tom delu tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 60.161,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 106/22 od 18.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom trećim izreke, odbačena je žalba tužene izjavljena protiv stava drugog izreke prvostepene presude kao nedozvoljena. Stavom četvrtim izreke, odbijeni su zahtevi tužioca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju pobijajući je u stavu drugom i trećem izreke, zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku (posebna revizija).

Odlučujući o dozvoljenosti revizije, u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupkku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ...10/23, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužene delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužena AA bila je vlasnik preduzetničke radnje "SUR SANTA MARIA" iz Užica, koja je osnovana 06.04.2010. godine, a prestala je sa obavljanjem delatnosti 16.03.2011. godine i preduzetnik brisan iz registra Agencije za privredne registre 17.03.2011. godine. Kontrolom ovlašćenih kontrolora tužioca, dana 16.09.2010. godine, konstatovano je da je u objektu restoranu "SANTA MARIA ", u trenutku kontrole vršeno javno saopštavanje fonograma u vidu puštanja zabavne muzike preko kompjutera i 4 zvučnika, da je reč o objektu površine 120m2, da je kontrola vršena u prisustvu ovlašćenog lica, vlasnice AA. za koju je navedeno da će svoje obaveze platiti u tri jednake mesečne rate i koja je zapisnik potpisala i snabdela pečatom preduzetnika. Istog dana, zaključen je i ugovor o neisključivom ustupanju prava na javno saopštavanje fonograma između "SUR SANTA MARIA" i tuženog, kojim je u članu 4. ugovoreno da se korisnik u skladu sa važećom tarifom svrstava u kategoriju korisnika fonograma: javno saopštavanje fonograma tarifna klasa 2., dok je u članu 5. ugovoreno da se visina osnovne naknade za 2010. Godinu obračunava u skladu sa Tarifnim brojem 1. Naknada za javno saopštavanje fonograma za 2010. godinu za predmetni objekat iznosila je 69.030,00 dinara, od čega je prva rata iznosila 23.010,00 dinara i tužilac je za tu ratu izdao račun R-11278/10 od 04.10.2010. godine, a za preostali deo naknade u iznosu od 46.020,00 dinara za 2010. Godinu sačinio račun R-13469/10 od 09.11.2010. godine, ali nema dokaza o tome da li je i kada tužena ove račune primila. Tužilac je tuženoj uputio opomenu pred utuženje od 11.07.2014. godine, koju je tužena primila 15.07.2014. godine, i kojom je pozvao da u roku od 7 dana od dana prijema opomene namiri dug u celosti, u iznosu od 69.030,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom do dana slanja opomene, što sve ukupno iznosi 110.753,07 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da je tužilac, kao organizacija osnovana za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, koja je tako registrovana i kod nadležnog organa, ovlašćena da u svoje ime, a za račun nosilaca srodnih prava, odnosno proizvođača fonograma i interpretatora, naplaćuje naknadu za korišćenje fonograma i na njima zabeležeiih interpretacija. Pravo tužioca da zahteva naplatu naknade za korišćenje fonograma ima svoj osnov u članu 127. Zakona o autorskom i srodnim pravima ("Sl. glasnik RS", br. 104/09). Zastarelost potraživanja naknade za neovlašćeno korišćenje fonograma se ceni prema članu 371. Zakona o obligacionim odnosima, pa predmetno potraživanje zastareva u opštem roku zastarelosti od 10 godine, zbog čega su ocenili neosnovanim istaknuti prigovor zastarelosti potraživanja. Kod navedenog, s obzirom na to da je obavljajući delatnost u svom ugostiteljskom objektu vršila javno saopštavanje fonograma, tužena je u obavezi da tužiocu isplati naknadu za javno saopštavanje fonograma za 2010. godine, zbog čega je rešenje o izvršenju delimično održano na snazi, kako je navedeno u izreci prvostepene presude.

Po stanovištu revizijskog suda, materijalno pravo u ovom sporu nije pravilno primenjeno.

Zakonom o autorskom i srodnim pravima („Službeni glasnik RS“, br. 104/09 od 16. decembra 2009. godine), odredbama člana 127. stav 1-5, koji se primenjuje u spornom periodu, propisano je da proizvođač izdatog fonograma ima pravo na naknadu za: emitovanje i reemitovanje fonograma, javno saopštavanje fonograma, javno saopštavanje fonograma koji se emituje, da pravo na naknadu iz stava 1. ovog člana proizvođač fonograma može ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, da se naknada iz stava 1. ovog člana i interpretatorska naknada iz člana 117. ovog zakona naplaćuju od korisnika u vidu jedinstvene naknade, a da naplatu jedinstvene naknade vrši jedna organizacija, određena ugovorom zaključenim između organizacije interpretatora i organizacije proizvođača fonograma, da su ugovorom iz stava 3. ovog člana organizacije dužne da odrede i: visinu troškova naplate jedinstvene naknade i učestalost predaje dela jedinstvene naknade drugoj organizaciji, da se ugovor objavljuje o trošku organizacija u "Službenom glasniku Republike Srbije", da ukoliko organizacija proizvođača fonograma i organizacija interpretatora ne zaključe ugovor iz stava 3. ovog člana u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona, Vlada će, na predlog ministra nadležnog za nauku i tehnološki razvoj, odrediti organizaciju koja će vršiti naplatu jedinstvene naknade.

Prema navedenim odredbama, tužilac jeste ovlašćen da štiti prava proizvođača fonograma, koji pravo na naknadu mogu i ostvariti samo preko organizacije za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, međutim ne individualno, budući da se naknada proizvođačima fonograma i interpretatorska naknada iz člana 117. Zakona o autorskom i srodnim pravima, naplaćuje u vidu jedinstvene naknade, a naplatu vrši jedna organizacija i to ona koja je određena ugovorom zaključenim između organizacije interpretatora i organizacije proizvođača fonograma, pri čemu je Zakonom propisana sadržina ugovora, kao i da se isti objavljuje u Službenom glasniku RS. Dakle, ovlašćenje tužioca za naplatu jedinstvene naknade od korisnika (naknade proizvođačima fonograma i interpretatorska naknade), može proisteći iz ugovora zaključenog sa organizacijom interpretatora, a u odsustvu ugovora samo na osnovu odluke Vlade Republike Srbije, te je stoga pogrešan zaključak nižestepenih sudova da ovlašćenje tužioca za naplatu naknade proizlazi iz zakona, te da je tužilac u svakom slučaju aktivno legitimisan kao organizacija koja vrši naplatu ove naknade. Za sticanje prava na naplatu bitna je i činjenica da je zaključen ugovor sa organizacijom interpretatora, da je ugovor objavljen i da joj je tim ugovorom povereno da vrši naplatu jedinstvene naknade, ili ukoliko ugovor u roku od šest meseci od dana stupanja na snagu Zakona o autorskom i srodnim pravima („Službeni glasnik RS“, br. 104/09), nije zaključen, da je odlukom Vlade Republike Srbije određena za organizaciju koja vrši naplatu.

U konkretnom slučaju, Ugovor o poslovnoj saradnji u naplati jedinstvene naknade, koji zaključen 21.06.2010. godine između Organizacije za koletivno ostvarivanje prava interpretatora i Organizacije proizvođača fonograma Srbije (Sl. Glasnik RS“ br. 45/10), se u skladu sa članom 28. ugovora primenjuje od 1. januara 2011. godine, i nema retroaktivno dejstvo. Tužilac u ovoj parnici nije ni istakao tvrdnju, niti je dostavio dokaz da je tužilačka organizacija ugovorom ili odlukom Vlade na predlog nadležnog ministra određena kao organizacija koja vrši naplatu jedinstvene naknade za 2010. godinu, pa nije ni dokazao aktivnu legitimaciju za naplatu naknade za 2010. godinu, kako se osnovano ističe i navodima revizije.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Pravilno je drugostepeni sud, odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužene izjavljenu protiv stava drugog prvostepene presude kojom je odbijen tužbeni zahtev, zbog nedostatka pravnog interesa, u smislu odredbi članova 389. stav 1. i 378. stav 3. ZPP.

Stoga je, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, u vezi sa članom 420. stav 3. ZPP, u tom delu revizija tužene odbijena.

Odluka o troškovima postupka, sadržana u trećem stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi sa članovima 153. stav 1. i 154. ZPP. Tužena je uspela u sporu i zato ima pravo na naknadu troškova celog postupka. Visina naknade ovih troškova odmerena je prema opredeljenom zahtevu i to za sastav prigovora na rešenje o izvršenju od 18.000,00 dinara, za sastav dva podneska u iznosu od po 9.000,00 dinara, za zastušanje na četiri održana ročišta od po 9.000,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od 18.000,00 dinara i revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, prema važećoj AT, troškove veštačenja od 25.000,00 dinara, kao i troškove sudskih taksi za žalbu i drugostepenu odluku od po 4.661,20 dinara, prema važećoj TT, sve ukupno 151.322,00 dinara.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković