Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena AIK Banka a.d. Beograd je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u skladu sa članom 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija tužene banke neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP, a navodima revizije da drugostepena presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, da je izreka nerazumljiva i da su izostali razlozi o odlučnim činjenicama, ukazuje se na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije zakonski razlog za ovaj pravni lek.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 21.07.2006. godine između tuženog BB, kao korisnika kredita i „Volksbank“ a.d. Beograd, zaključen je ugovor o kreditu za kupovinu nepokretnosti kojim je tuženom BB odobren dugoročni kredit za kupovinu nepokretnosti sa valutnom klauzulom u CHF u iznosu od 554.972 evra. Radi obezbeđenja potraživanja poverioca „Volksbank“ a.d. Beograd po kreditu od 21.07.2006. godine, tuženi BB je založio nepokretnost – porodičnu kuću br. .. u ul. ... (sada ...) br. .. na k.p. br. .. opisanu kao ZK telo II u A listu ZKUL br. .. KO Beograd 6, koja je overena pred Petim opštinskim sudom u Beogradu pod Ov br. 600/2006 od 25.07.2006. godine. U tački 8 izjave navedeno je da na predmetnoj nepokretnosti druga lica ne polažu bilo koja svojinska ili druga prava koja isključuju, umanjuju ili ograničavaju pravo svojine, a garantovao je da u vezi predmetne nepokretnosti nema zaključene bilo kakve druge ugovore svojinskog, državinskog ili drugog prava, da na istoj ne postoji privremena mera zabrana otuđenja ili opterećenja, odnosno bilo koji drugi razlog svojinskog ograničenja u raspolaganju imovinom, kao i da ista nije u sudskom sporu. Predmetna nepokretnost stečena je tokom trajanja zajednice života u braku između tužilje i tuženog BB zaključenog 09.05.1976. godine, na kojoj je kao nosilac prava svojine bio upisan tuženi BB od 25.12.2015. godine. Tužilja nije dala saglasnost za ustanovljavanje hipoteke. Tuženi BB nije osporio da je predmetna nepokretnost stečena tokom trajanja bračne zajednice sa tužiljom, da ona nije imala saznanja o podizanju kredita i da prilikom davanja založne izjave pravnom prethodniku tužene banke nije imao saglasnost tužilje.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 6. stav 2. u vezi člana 9. i 10. i člana 14. Zakona o hipoteci i člana 171. stav 1, 174. i 176. stav 2. Porodičnog zakona utvrdio ništavost osporene založne izjave u odnosu na udeo od ½ idealna dela predmetne nepokretnosti. Po stanovištu prvostepenog suda, predmetna nepokretnost je u vreme kada je data založna izjava predstavljala zajedničku imovinu tužilje i tuženog BB, pa imajući u vidu da je zakonska pretpostavka da su udeli supružnika u sticanju njihove zajedničke imovine jednaki i da tužilja, kao supruga založnog dužnika nije bila upoznata sa konstituisanjem hipoteke, odnosno da nije dala svoju saglasnost za zasnivanje hipoteke, ni izričito, niti prećutno, što je uslov punovažnosti sporazuma o zasnivanju zaloge, pa kako je tuženi BB davanjem založne izjave opteretio i udeo tužilje u zajedničkoj imovini, da je takav pravni posao delimično ništav u delu kojim je tuženi BB raspolagano pravima tužilje, odnosno protivan je prinudnim propisima, zbog čega je utvrdio da je založna izjava apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na ½ idealnog dela nepokretnosti koja je bila predmet založne izjave.

Drugostepeni sud je usvojio žalbu tužilje, a odbio kao neosnovanu žalbu tužene banke, potvrdio prvostepenu presudu u delu u kom je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da je apsolutno ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo založna izjava koja se odnosi na ½ idealnog dela nepokretnosti koja je bila njen predmet, a preinačio prvostepenu presudu u preostalom odbijajućem delu, tako što je utvrdio ništavost založne izjave i u odnosu na preostali udeo od ½ idealnog dela nepokretnosti koja je bila predmet založne izjave. Po stanovištu drugostepenog suda, zasnivanje hipoteke na predmetu zajedničke imovine od strane jednog supružnika, upisanog kao jedinog vlasnika u javnim knjigama, a u odsustvu pismenog sporazuma o deobi odnosno bez pismene izjave o saglasnosti za tavko raspolaganje od strane drugog supružnika, kao u ovom slučaju, predstavlja ništav pravni posao u celosti, jer je protivan propisima iz člana 174. stav 3. Porodičnog zakona i člana 6. stav 2. u vezi čl. 9.i 10. Zakona o hipoteci. Ovo, jer je spornom založnom izjavom tuženog BB ustanovljena stvarna zaloga na nepokretnosti, koja saglasno članu 171. stav 1. Porodičnog zakona predstavlja zajedničku imovinu tužilje i tuženog BB, a da je to protivno izričitoj zabrani samostalnog raspolaganja koju propisuje član 174. stav 3. Porodičnog zakona, te da je sporna založna izjava u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, apsolutno ništava založna izjava tuženog BB o samostalnom raspolaganju zasnivanjem hipoteke u korist njegovog poverioca na nepokretnosti koja je u zajedničkoj nepodeljenoj imovini tužilje i tuženog BB. Nedostatak pismene izjave supruge, kao nosioca prava nepodeljene zajedničke svojine na nepokretnosti koja je opterećena hipotekom, date jasno i izričito pred ovlašćenim organom na način propisan zakonom ne može se nadomestiti pretpostavkom o prećutnom saglašavanju ili naknadnom odobrenju. Drugostepeni sud je smatrao da upis jednog supružnika, kao vlasnika nepokretnosti ne čini ga isključivim nosiocem prava svojine na celoj nepokretnosti, čak i u situaciji kada ne postoji zabeležba o postojanju zajedničke svojine. U smilsu člana 176. stav 2. Porodičnog zakona u tom slučaju važi zakonska pretpostavka o postojanju upisa prava svojine na oba supružnika, koja u ovom slučaju nije oborena od strane tužene banke. Pretpostavka o tačnosti podataka o nepokretnostima i pravima na njima koji su upisani u katastar nepokretnosti shodno članu 6. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnosti koji je važio u vreme zasnivanja i upisa hipoteke, ne može isključiti primenu imperativnih odredbi materijalnog prava o posebnom režimu zajedničke imovine stečene u braku i načinu zakonitog raspolaganja supružnika tom imovinom, propisanih Porodičnim zakonom.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo.

Članom 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, predviđena je ništavost ugovora koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. O ništavosti ugovora ceni se prema okolnostima koje su postojale u vreme njegovog zaključenja.

U ovom slučaju, spornom založnom izjavom ustanovljena je hipoteka na nepokretnosti koja je u to vreme bila zajednička imovina tužilje i tuženog BB u smislu člana 171. stav 1. Porodičnog zakona. U tom slučaju se, shodno članu 176. stav 2. istog zakona, u odnosu na predmet zajedničke imovine ustanovljava i oboriva pretpostavka da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršena na ime samo jednog od njih. U tom kontekstu je i članom 174. stav 3. Porodičnog zakona ustanovljena zakonska zabrana samostalnog raspolaganja predmetom zajedničke imovine od strane jednog supružnika, kao i zabrana samostalnog raspolaganja svojim udelom u zajedničkoj imovini ili opterećenja istog pravnim poslom.

Članom 6. Zakona o hipoteci izričito je propisano da se hipoteka na nepokretnosti u zajedničkoj svojini zasniva samo na celoj nepokretnosti i uz saglasnost svih zajedničara.

Saglasno navedenom, hipoteka na nepokretnosti u zajedničkoj svojini supružnika ne može se pravno valjano ustanoviti bez njihove obostrane saglasnosti. Okolnost da je tuženi BB u vreme davanja založne izjave bio upisan kao jedini vlasnik nepokretnosti – predmeta založne izjave, ne znači da se on mogao smatrati njenim isključivim vlasnikom. Naprotiv, citiranom odredbom člana 174. stav 2. Porodičnog zakona konstituisana je zakonska pretpostavka da se i u slučaju izvršenog upisa samo na ime jednog supružnika smatra da je upisano pravo oba supružnika. Načelo pouzdanja u katastar nepokretnosti štiti samo savesnog sticaoca prava na nepokretnostima i samo u odnosu na to lice važi pretpostavka o istinitosti i potpunosti izvršenih upisa. Nesavesnim se smatra lice koje je znalo ili moglo znati da postoji nesaglasnost izvršenog upisa u odnosu na faktičko vanknjižno stanje. Sticalac hipoteke u ovom slučaju je mogao znati da je izvršeni upis prava svojine samo u korist tuženog BB ne čini njega isključivim vlasnikom te nepokretnosti i zato se sticalac hipoteke ne može smatrati savesnim. On bi se takvim mogao smatrati samo u slučaju da je pribavio pisanu izjavu tužilje o njenoj saglasnosti da tuženi BB može konstituisati hipoteku na njihovoj zajedničkoj imovini. Takva izjava tužilje ne postoji, a nije ni dokazano da se tužilja saglasila sa datom založnom izjavom tuženog BB.

Na zajedničkoj imovini supružnika postoji zajednička svojina. Zajednička svojina je pravo svojine koji imaju dva ili više lica (zajedničari) na istoj stvari, ali tako da njihovi udeli nisu određeni. Zbog toga se stvarima na kojima postoji zajednička svojina ne može raspolagati dok traje takav režim. Zajedničkom imovinom kao celinom zajedničari upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno i ni jedan od zajedničara ne može svojim neopredeljenim udelom raspolagati, niti ga može opteretiti pravnim poslom među živima. Stoga ni tuženi BB nije mogao raspolagati nepokretnostima u celini (svojim i tužiljinim neopredeljenim udelom) niti je mogao raspolagati svojim neopredeljenim udelom, zbog čega je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo odlučujući o žalbama stranaka i stoga su neosnovani navodi revizije tužene banke o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković