Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 825/23 od 08.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke, tako što je utvrđeno da je tužilja po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici pored udela utvrđenog stavom prvim izreke od 4/40 vlasnik i udela od 6/40 idealnih delova nepokretnosti – stana broj 10 (ukupno 1/4 idealnih delova), dupleks na petom i šestom spratu stambene zgrade u Beogradu ... broj .. (ranije ... broj ..) što je tuženi dužan da prizna i trpi. Stavom trećim izreke, tuženi je obavezan da tužilji naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženog sa zahtevom za naknadu troškova.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 - drugi zakon) koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona i utvrdio da je revizija tuženog delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, na koju se navodima revizije ukazuje nije revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. tog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su se upoznale 1996. godine u ..., da bi 1997. godine zasnovali vanbračnu zajednicu u Beogradu gde su živeli u stanovima koje je tuženom plaćao fudbalski klub „...“. Tuženi je ugovor sa fudbalskim klubom „...“ iz Lisabona potpisao 2000. godine i tužilja je zbog vize tamo povremeno odlazila, da bi 25.12.2000. godine zaključili brak i nastavili zajednički život u Lisabonu. Stanovali su u stanu koji je tuženom obezbeđen od strane kluba. U toku trajanja braka rođen je zajednički sin parničnih stranaka ...2002. godine u Lisabonu, a zajednica života je prekinuta u toku juna – jula meseca 2002. godine. Tokom trajanja vanbračne zajednice sa tužiljom tuženi je imao prolaznu emotivnu vezu. Predmetni stan u Beogradu kupljen je na osnovu ugovora o kupoprodaji od 25.06.2001. godine i plaćen novcem koji je tuženi dobio nakon zaključenja ugovora sa fudbalskim klubom „...“ iz Lisabona i čiju adaptaciju je samostalno organizovao i finansirao odmah nakon kupovine. Među strankama nije bilo sporno da tužilja u toku trajanja vanbračne i bračne zajednice nije bila zaposlena i nije materijalnim sredstvima doprinosila zajednici, jer tuženom to nije odgovaralo zbog prirode njegovog posla i kako bi što više vremena provodili zajedno. Tužilja je tokom trajanja vanbračne i bračne zajednice svoj život u potpunosti podredila tuženom i zajedničkom domaćinstvu, najpre preselivši se iz jednog grada u drugi, a zatim i u inostranstvo prateći ga u svim aktivnostima zajedničkog života. Tuženi je veliki deo vremena provodio izvan kuće zbog obaveza koje je imao kao fudbaler, dok se tužilja starala o zajedničkom domaćinstvu, a kada tuženi nije bio na pripremama ili u karantinu zahtevao je tri obroka što je tužilja spremala sa zadovoljstvom, kao emotivna podrška tuženom. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka utvrđeno je da u slučaju da nije postojala vanbračna zajednica parničnih stranaka doprinos tužene u sticanju predmetne nepokretnosti iznosi 1,50% spornog stana, dok doprinos tuženog iznosi 98,50% (prva varijanta), a u slučaju da je postojala vanbračna zajednica stranaka doprinos tužilje iznosi 2,50% (1/40), dok je doprinos tuženog 97,50% (druga varijanta). Veštak je učešće u sticanju utvrdila na osnovu prihoda parničnih stranaka i na osnovu tužiljinog staranja o zajedničkom domaćinstvu koje uključuje staranje o nabavci, pripremi hrane, higijeni stana, higijeni članova domaćinstva i svaku drugu vrstu pomoći koju je tužilja pružala tuženom, tako što je organizovala zajedničke večere sa prijateljima, pomagala prilikom selidbe iz stana u stan, pri čemu se staranje o zajedničkom domaćinstvu lica koje nije u radnom odnosu procenjuje na osnovu visine prosečne neto zarade po zaposlenom u RS, odnosno na osnovu visine minimalne zarade u Portugaliji, s tim što doprinos tužilje nije umanjen za njene lične rashode, niti je doprinos tuženog umanjen za njegove lične rashode.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je predmetni stan zajednička imovina parničnih stranaka jer je kupljen u toku trajanja braka novcem stečenim u vanbračnoj zajednici, te da je doprinos tuženog u sticanju znatno veći od doprinosa tužilje. Utvrđujući visinu doprinosa parničnih stranaka u sticanju na osnovu ostvarenih prihoda i prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka (druga varijanta), zaključio je da je isti od značaja pre svega za ekonomski doprinos stranaka u sticanju i da je doprinos tužilje veći od 1/40, odnosno da iznosi 4/40 uzimajući u obzir utvrđene činjenice da tužilja nije radila jer tuženom to nije odgovaralo zbog prirode njegovog posla, da je tokom trajanja bračne i vanbračne zajednice svoj život u potpunosti podredila tuženom preseljenjem u drugi grad prateći ga u svim aktivnostima zajedničkog života, kao i vođenjem i staranjem o zajedničkom domaćinstvu i u tom udelu je usvojen tužbeni zahtev, dok je u preostalom delu odbijen kao neosnovan (za 6/40 idealnih delova, odnosno do tražene 1/4 idealnog dela predmetnog stana).

Drugostepeni sud je zaključio da je činjenično stanje pravilno i potpuno utvrđeno i pravilno primenjeno materijalno pravo u delu odluke kojom je tužbeni zahtev usvojen, dok je primenom pravila o teretu dokazivanja zaključio da tuženi u postupku nije oborio pretpostavku o podjednakim udelima supružnika u sticanju, budući da ostvarena visoka primanja tuženog tokom braka i sadržina veštačenja nisu od uticaja na drugačiji zaključak, jer su prihodi samo jedan od kriterijuma kod utvrđivanja udela u zajednički stečenoj imovini tokom braka. Doprinos tužilje treba ceniti od zasnivanja vanbračne zajednice do prestanka zajednice života, pa u konkretnom slučaju nije pravilno cenjen njen rad na podizanju deteta i ne može se doprinos tužilje ceniti na osnovu polovine prosečne zarade nekvalifikovanog radnika kako je to vrednovano u nalazu i mišljenju veštaka. U sveukupan doprinos tužilje spada i doprinos u profesionalnom osposobljavanju i usavršavanju supružnika svojstven prirodi braka (sa kojom se izjednačava vanbračna zajednica), a što spada u red redovnih dužnosti te se isti mora uzeti u obzir prilikom deobe zajedničke imovine, kao i doprinos tužilje u podizanju i staranju o zajedničkom maloletnom detetu. Zato je drugostepeni sud potvrdio prvostepenu presudu u usvajajućem delu tužbenog zahteva, a preinačio u odbijajućem i usvojio tužbeni zahtev, utvrđujući da je tužilja po osnovu sticanja u vanbračnoj i bračnoj zajednici pored udela od 4/40 vlasnik i 6/40 idealnih delova predmetnog stana (ukupno 1/4 idealnih delova).

Prema članu 171. Porodičnog zakona, imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja zajednice života u braku predstavlja njihovu zajedničku imovinu, a supružnici mogu bračnim ugovorom drugačije urediti svoje imovinske odnose. Po odredbi člana 191. istog zakona, imovina koju su vanbračni partneri stekli radom u toku trajanja zajednice života u vanbračnoj zajednici predstavlja njihovu zajedničku imovinu i na imovinske odnose vanbračnih partnera shodno se primenjuju odredbe ovog zakona o imovinskim odnosima supružnika. Vanbračna zajednica je trajnija zajednica života žene i muškarca, između kojih nema bračnih smetnji (vanbračni partneri), koji imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom (član 4. Porodičnog zakona).

Kada supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), s tim što se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki (član 180. stav 1. i 2. Porodičnog zakona). Veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje ili uvećanje vrednosti zajedničke imovine. Veći udeo u sticanju zajedničke imovine utvrđuje se u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku, a veći udeo jednog supružnika u sticanju pojedinog prava iz zajedničke imovine može se utvrditi samo ako je to pravo ekonomski samostalno u odnosu na ostala prava iz zajedničke imovine, a supružnik je u sticanju tog prava učestvovao i prihodima od svoje posebne imovine (stavovi 3, 4. i 5. navedenog člana).

Polazeći od navedenih materijalno pravnih odredaba, a imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, da su tužilja i tuženi u periodu od 1997. do 2000. godine, živeli u zajednici koja je imala kvalitet vanbračne zajednice, vodeći zajedničko domaćinstvo, sa namerom da nastave zajednicu, a zatim su i zaključili brak, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da predmetni stan predstavlja zajedničku imovinu, jer je kupljen u toku trajanja braka, novcem koji je tuženi dobio na osnovu ugovora sa fudbalskim klubom u toku vanbračne zajednice. Revizijom tuženog osporava se ocena izvedenih dokaza i činjenični zaključak o postojanju vanbračne zajednice u označenom periodu, te izvodi zaključak da stan predstavlja njegovu posebnu imovinu. Navedeno, činjenično stanje ulazi u osnov odluke o delimičnom usvajanju tužbenog zahteva (prvostepena presuda je potvrđena u tom delu), pa ovi revizijski navodi ne mogu biti razmatrani u revizijskom postupku, jer se time zapravo osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja iz kojih razloga se revizija ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Imajući u vidu navedeno Vrhovni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Međutim, drugostepeni sud je u preinačujućem delu odluke pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja, vršeći ocenu izvedenih dokaza na drugačiji način od prvostepenog suda, čime je učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi članova 231. i 383. stav 3. i 4. ZPP i na koju se osnovano u navodima revizije tuženog ukazuje, a koja je bila od uticaja na zakonitost i pravilnost odluke u preinačujućem delu.

U konkretnom slučaju prvostepeni sud je izveo i ocenio sve dokaze utvrđujući da je doprinos tuženog u sticanju znatno veći od doprinosa tužilje, uzimajući u obzir ostvarene prihode i prihvatajući nalaz i mišljenje veštaka (druga varijanta), čiji je značaj ocenjen pre svega za ekonomski doprinos stranaka u sticanju, ali je ocenom ostalih izvedenih dokaza utvrdio i druge okolnosti koje utiču na doprinos stranaka, konkretizujući doprinos tužilje i zaključujući da iznosi 4/40 idealnih delova predmetnog stana. Drugostepeni sud je međutim, zaključio da tuženi u postupku nije oborio pretpostavku o podjednakim udelima supružnika u sticanju, budući da ostvarena visoka primanja tuženog tokom braka i sadržina veštačenja nisu od uticaja na drugačiji zaključak, jer su prihodi samo jedan od kriterijuma kod utvrđivanja udela u zajednički stečenoj imovini tokom braka, te da je doprinos tužilje trebalo ceniti od zasnivanja vanbračne zajednice do prestanka zajednice života, da nije pravilno cenjen njen rad na podizanju deteta i da se ne može doprinos tužilje ceniti na osnovu polovine prosečne zarade nekvalifikovanog radnika kako je to vrednovano u nalazu i mišljenju veštaka. Primeni pravila o teretu dokazivanja po članu 231. ZPP, ima mesta samo ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu. Visina ostvarenih prihoda jednog supružnika svakako utiče na udeo tog supružnika u sticanju zajedničke imovine, pored svih ostalih okolnosti propisanih u članu 180. stav 3. Porodičnog zakona, koje je prvostepeni sud utvrdio ocenom izvedenih dokaza, konkretizujući ih i primenjujući na sporni odnos stranaka, uzimajući u obzir visinu prihoda kao jedan od zakonom propisanih kriterijuma i valorizujući svaki koristan rad koji su supružnici obavljali zajednički ili posebno, te zaključio o visini doprinosa stranaka u sticanju. To znači da je drugostepeni sud zauzimajući drugačiji stav i zaključujući da doprinos tužilje nije pravilno vrednovan valorizovanjem i procenom učešća njenog posebnog rada i da se ne može ekonomski oceniti kao u nalazu i mišljenju veštaka, bio dužan da prehodno zakaže raspravu i oceni sve dokaze koje je izveo prvostepeni sud, kako bi bio u mogućnosti da formira drugačiji zaključak, odnosno da zaključi primenom pravila o teretu dokazivanja da u konkretnom slučaju nije oborena zakonska pretpostavka o podjednakim udelima stranaka u sticanju.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će otkloniti nedostatke na koje je ukazano i doneti pravilnu i zakonitu odluku.

Na osnovu člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković