.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 25095/2023
01.10.2026. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dobrile Strajina, predsednika veća, Dragane Mirosavljević, Nadežde Vidić, Maje Čogurić i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Vučković, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Svetlana Amidžić Nađ, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2814/22 od 08.02.2023. godine, u sednici veća održanoj 01.10.2026. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2814/22 od 08.02.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2814/22 od 08.02.2023. godine.
ODBIJA SE zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Somboru P 1892/19 od 08.07.2022. godine, stavom prvim izreke, tužbeni zahtev tužilje u nepresuđenom delu tužbenog zahteva delimično je usvojen. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 30.170,52 dinara na ime izgubljene dobiti sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.01.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužilji isplati iznos od 35.216,28 dinara po osnovu naknade štete na ime plaćenog zakupa u periodu od 10.10.2014. godine do 19.09.2019. godine sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.05.2015. godine do isplate. Stavom četvrtim izreke, tužbeni zahtev tužilje u nepresuđenom delu tužbenog zahteva koji se odnosi na potraživanje po osnovu naknade za korišćenje tuđe stvari kojim tužilja traži da joj tuženi isplati novčani iznos od 128.000,00 dinara, tužbeni zahtev po osnovu naknade štete na ime plaćenog zakupa u periodu od 10.10.2014. godine do 19.09.2019. godine preko dosuđenog, a do traženih 273.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 22.05.2015. godine do isplate, kao i u delu potraživane zakonske zatezne kamate koja bi se obračunavala na iznos od 30.170,52 dinara za period od 22.05.2015. godine do 05.01.2017. godine, odbijen je. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 237.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2814/22 od 08.02.2023. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je odbijena, žalba tuženog delimično usvojena, delimično odbijena, a prvostepena presuda preinačena u delu odluke o troškovima postupka tako što je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka, dok je u preostalom pobijanom delu, prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.
Tužilja je dala odgovor na reviziju.
Po oceni Vrhovnog suda, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog, kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23).
Predmet tražene pravne zaštite je naknada štete u vidu izgubljene dobiti usled nemogućnosti korišćenja suvlasničkog dela bašte, jer je nakon što je tužilja napustila zajedničko domaćinstvo tuženi sklonio ključeve od kapije, kao i šteta u visini plaćene zakupnine za korišćenje druge nekretnine. O ovom pravu tužilje i visini tražene naknade sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda u predmetima sa istim ili bitno sličnim činjeničnim i pravnim stanjem, pa u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 404. stav 1. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi naknade štete podneta je 22.05.2015. godine, a vrednost pobijanog dela predmeta spora je 65.386, 80 dinara.
Imajući u vidu da se radi o sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud utvrdio da je revizija nedozvoljena.
Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Zahtev tužilje za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen jer navedeni troškovi nisu bili potrebni za odlučivanje u postupku po reviziji.
Predsednik veća – sudija
Dobrila Strajina,s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
