U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Branislava Bosiljkovića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Božidar Stanisavljević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 10051/18 od 20.12.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 04.07.2019. godine doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 10051/18 od 20.12.2018. godine, u stavu drugom izreke.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 202/18 od 27.09.2018. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezana je tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati iznos od 750.000,00 dinara i na ime naknade materijalne štete za sastavljanje podneska Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje iznos od 19.500,00 dinara. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca preko dosuđenog do traženog iznos od 4.354.500,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, kao i zahtev za isplatu iznosa od 60.000,00 dinara na ime naknade materijalne štete za sastavljanje vanrednog pravnog leka. Stavom trećim izreke utvrđeno je da je tužba povučena u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu uplati radni staž u trajanju od 2 godine kod Fonda PIO. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 122.272,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijena je molba tužioca za oslobađanje od plaćanja sudske takse.

Presudom Apelacionog suda u u Beogradu Gž 10051/18 od 20.12.2018. godine, stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 202/18 od 27.09.2018. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da isplati tužiocu na ime naknade materijalne štete za sastavljanje podneska Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje iznos od 19.500,00 dinara, kao i u drugom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je obavezana tužena da isplati tužiocu na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode iznos od 500.000,00 dinara, dok je preko navedenog iznosa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom i to za iznos od 250.000,00 dinara, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u četvrtom stavu izreke prvostepene presude tako što je obavezana tužena da naknadi tužiocu troškove parničnog postupka u iznosu od 136.967,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, dok je stavom petim izreke obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 9.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu – odluke o preinačenju iz stava drugog izreke, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni kasacioni sud o reviziji tužioca nije odlučivao na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18- u daljem tekstu ZPP), jer je u ovom slučaju revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2. istog zakona, koji isključuje primenu odredaba o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je presudom Vojnog suda pri Kragujevačkom korpusu Ik 4/99 od 10.04.1999. godine oglašen krivim zbog krivičnog dela odbijanje primanja i upotrebe oružja iz člana 202. stav 2. u vezi sa članom 226. stav 1. Krivičnog zakona SRJ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od pet godina, u koju mu je uračunato vreme provedeno u pritvoru. Vrhovni vojni sud je rešenjem Kvl 8/2000 od 19.01.2000. godine usvoji zahtev za vanredno ublažavanje kazne, pa je preinačena navedena pravnosnažna krivična presuda tako što je tužilac za učinjeno krivično delo osuđen na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine. Tužilac je rehabilitovan rešenjem Višeg suda u Požarevcu Reh 7/16 od 24.07.2017. godine, kojim je utvrđeno da su ništave presude Vojnog suda pri Kragujevačkom korpusu Ik 4/99 od 10.04.1999. godine i Vrhovnog vojnog suda u Beogradu Ik 22/99 od 27.04.1999. godine, kao i da su ništave sve njihove pravne posledice, te se predlagač (ovde tužilac) smatra neosuđivanim licem. Tužilac je tokom 1992. godine odslužio vojni rok sa upotrebom oružja, potom je 1998. godine postao član verske organizacije „…“, a tokom 1999. godine pozvan je na vojnu službu s obzirom na ratno stanje u državi, kada je odbio da nosi oružje pozivajući se na prigovor savesti. Zbog toga je protiv njega od strane Vojnog suda pokrenut krivični postupka zbog krivičnog dela odbijanje primanja i upotrebe oružja i osuđen je na kaznu zatvora od jedne godine, koju je izdržao. Tužilac je boravak u zatvoru teško podneo, kao i njegova porodica, s obzirom da je bio oženjen i otac troje maloletne dece. Supruga je bila primorana da radi i prodaje robu po pijacama kako bi izdržavala decu. Pre odlaska u zatvor, tužilac je bio zaposlen kao … u …, ali je zbog odlaska u zatvor izgubio posao, a nakon izdržane kasne i izlaska iz zatvora nije mogao ponovo da se zaposli u istom preduzeću, već je radio druge poslove. Tužilac se dana 26.09.2017. godine obratio zahtevom za obeštećenje Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje pri Ministarstvu pravde RS.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužilac ima pravo na naknadu nematerijalne štete, a drugostepeni sud je pravilno primenio relevantno materijalno pravo kada je snizio iznos dosuđene novčane naknade po ovom osnovu.

Revident u revizijskim navodima izražava suprotan pravni stav od izraženog stava drugostepenog suda u pobijanoj odluci i u suštini osporava procenu nižestepenih sudova koja se odnosi na pojam pravične novčane naknade, koja tužiocu u svakom slučaju pripada.

Naime, odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/11), propisano je da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5. ovog zakona, ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Dakle, osnov za tužiočevo potraživanje, kao rehabilitovanog lica, novčane naknade za nematerijalnu štetu koju trpi u vidu duševnih bolova zbog neosnovane osude i lišenja slobode sadržan je u citiranoj odredbi Zakona o rehabilitaciji, a ostvaruje se u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Vidovi pravno priznate nematerijalne štete, kao i uslovi i kriterijumi za odmeravanje i dosuđivanje pravične novčane naknade regulisani su članom 200. Zakona o obligacionim odnosima, koji, između ostalog, propisuje da će sud za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu. Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o njenoj visini, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom. Pravična novčana naknada koja se dosuđuje u skladu sa navedenim zakonskim odredbama predstavlja satisfakciju kojom se ublažavaju poremećaji u duševnoj sferi oštećenog i omogućava da za sebe ostvari neku prijatnost.

Prema stavu sudske prakse, duševni bolovi zbog neosnovane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode predstavljaju jedinstveni vid štete koji obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog proistekle iz neopravdane osude, odnosno neosnovanog lišenja slobode. Shodno tome, za tu štetu dosuđuje se jedan iznos naknade, pri čijem se odmeravanju uzimaju u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, a pre svega ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, porodični i društveni status, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koji su mu stavljeni na teret, vreme trajanja i uslovi lišenja slobode, mogućnost zaposlenja i sve druge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova i patnji.

Prema oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud je, sintezom svih utvrđenih bitnih okolnosti konkretnog slučaja i nastalih posledica situacije u kojoj se tužilac našao, pravilno odlučio kada je po žalbi tužene snizio visinu dosuđene novčane naknade. Iznos dosuđen pobijanom odlukom od 500.000,00 dinara, po oceni revizijskog suda, odmeren je pravilnom primenom člana 200. ZOO, u skladu je sa ciljem kome služi naknada nematerijalne štete i predstavlja pravično i adekvatno obeštećenje za duševne patnje tužioca usled povrede časti i ugleda, slobode i prava ličnosti, što suprotne navode revizije čini neosnovanim. Ovo posebno ako se ima u vidu da je primarna moralna satisfakcija ostvarena donošenjem odluke o rehabilitaciji tužioca i uklanjanju iz pravnog poretka ništavih sudskih odluka. Stoga su neosnovani navodi revizije o diskriminaciji tužioca u odnosu na lica koja potražuju i ostvaruju sudsku zaštitu prava na naknadu štete zbog neosnovanog pritvora dosudom većih iznosa, upravo iz razloga što se ne radi o licima u istoj činjeničnopravnoj situaciji. Tužilac je (delimičnu) satisfkaciju doživeo prvenstveno u postupku rehabilitacije donošenjem i objavljivanjem odluke koja predstavlja priznanje i deklaraciju države za nezakonitog postupanja prema tužiocu kao rehabilitovanom licu, što je, iako nedovoljna satisfakcija, u znatoj meri umanjilo duševne bolove tužioca zbog neosnovnaog lišenja slobode. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iznos dosuđen tužiocu za traženi vid nematerijalne štete, zajedno sa ostalim merama (rehabilitacija, odluka nadležnog državnog organa, odnosno priznanje države da je ovde učinjena velika greška i drugo) može da dovede do uspostavljanja poremećene psihičke ravnoteže kod tužioca zbog učinjenih povreda njegovih prava. Ne mogu se prihvatiti kao osnovani navodi revizije da je dosuđen iznos prenizak i da nije adekvatan intenzitetu i vremenu trajanja duševnih bolova tužioca, posebno ako se ima u vidu da tužilac nije dokazao u postupku eventualne propuste prvostepenog suda u vezi sa utvrđivanjem činjenica koje bi dovele do odmeravanja naknade u višem iznosu. Naime, evidentno je da se tužilac posle neosnovanog lišenja slobode ponovo zaposlio i nastavio da živi sa svojom porodicom, bez ikakvih zdravstvenih i socijalnih posledica, dakle uspeo je da sve to prevaziđe i koliko toliko normalno živi, što govori i o snazi njegove ličnosti. Protek vremena od učinjene povrede sam po sebi ne dovodi do umanjenja štete, jer dugogodišnje trpljenje učinjene nepravde može i da pojača psihičke patnje. Međutim, u konkretnom slučaju, očito je da je tužilac uspeo da se, posle svega što je preživao, uklopi i nastavi normalan život. Otuda veći iznos nematerijalne štete od onoga koji je dosuđen pobijanom drugostepenom presudom ne bi bio u skladu sa pravnom prirodom i svrhom naknade ovog vida štete, shodno članu 200. stav 2. ZOO.

Sa navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić