Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4712/16 od 14.06.2017. godine, stavom prvim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P 632/15 od 07.04.2016. godine u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev kojim je tužilac „AA“ sa sedištem u ... tražio da se obaveže tuženi BB da tužiocu na ime duga za plaćanje neplaćenog poreza na prenos apsolutnih prava po ugovoru o kupoprodaji nepokretnosti zaključenom 11.04.2005. godine i overenom istog dana u Petom opštinskom sudu u Beogradu pod Ov. br. ... isplati iznos od 2.764.054,06 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos obračunatom počev od 11.05.2005. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Višeg suda u Beogradu P 632/15 od 07.04.2016. godine tako što je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu prepisa presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o osnovanosti tužiočeve revizije, u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 ... 55/14-ZPP), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Revizija se, shodno članu 407. stav 1. tačka 2. ZPP, ne može izjaviti zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. tog zakona. Neosnovani su revizijski navodi o postojanju bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 394. tačka 4. ZPP, učinjene u drugostepenom postupku, jer je pravilan zaključak drugostepenog suda da je na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenjeno materijalno pravo i da su zato ispunjeni uslovi za preinačenje drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o eventualnom tužbenom zahtevu.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi se ugovorom o kuporodaji nepokretnosti Ov. ... od 11.04.2005. godine obavezao da će kao kupac snositi troškove poreza na promet, sudske overe i uknjižbe (član 6). Po navedenom ugovoru obračunat je porez na prenos apsolutnih prava u iznosu od 2.764.054,06 dinara. Tužilac kao prodavac nepokretnosti nije platio porez na prenos apsolutnih prava. To nije učinio ni tuženi, kojem je Poreska uprava - Filijala ..., dana 06.05.2009. godine dostavila opomenu za plaćanje poreske obaveze. Rešenjem poreskog organa od 25.05.2009. godine određena je i prinudna naplata poreske obaveze od tuženog, i to iz iznosa dobijenog prodajom nepokretnosti koja je bila predmet označenog kupoprodajnog ugovora. Prinudna naplata poreza nije sprovedena tako da poreski dug u celosti nije izmiren.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud je pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu presudu i odbio drugi (eventualni) tužbeni zahtev.

Tužilac je, u smislu člana 25. stav 1. Zakona o porezima na imovinu, kao prodavac obveznik poreza na prenos apsolutnih prava. Tuženi, kao kupac koji se ugovorom obavezao da će platiti porez na prenos apsolutnih prava, shodno članu 42. stav 2. navedenog zakona jemči solidarno za plaćanje tog poreza. Dakle, u ovoj situaciji postoji na zakonu zasnovana solidarnost stranaka u odnosu na obavezu plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava - prava svojine na nepokretnosti, izvršenog kupoprodajnim ugovorom Ov. ... od 11.04.2005. godine. Zbog toga se na njihov odnos primenjuju odredbe Zakona o obligacionim odnosima o solidarnosti dužnika, između ostalog i odredba člana 423. tog zakona koja uređuje pravo regresa isplatioca. Tužilac bi to pravo imao samo u slučaju da je dobrovoljno ispunio svoju zakonsku obavezu plaćanja poreza, ili da je njeno ispunjenje postignuto prinudnim putem. Pošto to ovde nije slučaj, tužilac ne može od tuženog, koji se kupoprodajnim ugovorom obavezao da će kao kupac ispuniti obavezu plaćanja poreza na promet apsolutnih prava, osnovano zahtevati naknadu u visini obračunatog a nenaplaćenog poreza sa pripadajućom zateznom kamatom.

Neosnovani su revizijski navodi da je članom 6. kupoprodajnog ugovora na tuženog „prevaljena“ obaveza plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava. Navedenom ugovornom odredbom nije se ugasila zakonska obaveza tužioca da plati tu vrstu poreza, zbog čega se on osnovano zadužuje porezom. Tuženi je na taj način postao solidarni jemac (jemac-platac) poreske obaveze, tako da poverilac (poreska uprava) može naplatu poreza zahtevati samo od tužioca ili samo od tuženog, ili od obojice istovremeno. Tužilac u ovom slučaju ne može osnovano potraživati isplatu ni u smislu odredbe člana 262. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer za sada ne postoji šteta - umanjenje njegove imovine zbog neispunjenja ugovorne obaveze tuženog da plati porez na prenos prava svojine na nepokretnosti, usled čega je poreski dug po tom osnovu naplaćen od tužioca.

O troškovima postupka odlučeno je pravilnom primenom članova 153. i 154. ZPP.

Shodno izloženom, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić