Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava, s predlogom da se o reviziji odlučuje na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Ocenjujući dozvoljenost revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj.

Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, ili ako je potrebno novo tumačenja prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Pravnosnažnom odlukom odbijen je zahtev tužioca za raskid ugovora o poklonu jer su sudovi utvrdili da tuženi nakon zaključenja predmetnog ugovora o poklonu nije ispoljio prema tužiocu veliku, odnosno grubu neblagodarnost, da tuženi svojim ponašanjem nije ugrozio život, telo, čast tužioca, niti je narušio njegovu slobodu i imovinu. Odluka nižestepenih sudova zasnovana je na primeni pravnog pravila iz paragrafa 567 Srpskog građanskog zakonika i utvrđenog činjeničnog stanja (koje se posebnom revizijom ne može pobijati) o postojanju porodičnih nesuglasica i neslaganja isprovociranog ponašanjem tužioca, koji je pravnosnažnom presudom oglašen krivim za učinjeno krivično delo nasilje u porodici, i činjenično-pravnom zaključku sudova da se reakcija tuženog ne može okvalifikvati kao „velika i gruba neblagodarnost“ prema poklonodavcu, kao razlog za raskid ugovora o poklonu.

Cilj posebne revizije nije da se preispituju pravnosnažne odluke shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog šireg interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava nije dovoljno da bi se o izjavljenoj reviziji odlučivalo kao o posebnoj. Tužilac u reviziji nije ukazao na suprotne odluke i na postojanje različite sudske prakse povodom tumačenja pravnog standarda „velike neblagodarnosti“ kao razloga za raskid ugovora o poklonu. Tužilac u reviziji ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i na bitne povrede odredaba Zakona o parničnom postupku, što nije pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije.

Iz izloženih razloga, posebna revizija nije dozvoljena primenom člana 404. ZPP, te je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi raskida ugovora o poklonu podneta je dana 25.11.2020. godine, a vrednost predmeta spora označena u tužbi je 20.000,00 dinara, u smislu odredbe člana 33. stav 2. ZPP.

Kako se radi o imovinskopravnom sporu u kome pobijana vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija nije dozvoljena.

Prema izloženom, na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković