Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 2552/2019
27.08.2020. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca Javnog vodoprivrednog preduzeća „Vode Vojvodine“ iz Novog Sada, koga zastupa punomoćnik Dejana Spasojević Ivančić, advokat iz ..., protiv tuženih AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Boris Vuković, advokat iz ... i BB iz ..., koju zastupa punomoćnik Miodrag Kunić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1289/19 od 04.04.2019. godine, u sednici veća od 27.08.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tuženih izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1289/19 od 04.04.2019. godine.

Tužiocu se troškovi odgovora na reviziju, ne dosuđuju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Subotici P 267/17 od 12.06.2018. godine, delimično je usvojen tužbeni zahtev u odnosu na tuženu BB, pa je obavezana da tužiocu isplati na ime sticanja bez osnova 7.722.494,85 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 6.531.394,75 dinara počev od 17.11.2015. godine do isplate, a na iznos od 1.191.100,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.11.2015. godine do isplate, sve u roku od 15 dana po prijemu odluke pod pretnjom izvršenja. Preko dosuđenog iznosa i u preostalom delu zahtevane zakonske zatezne kamate tužbeni zahtev u odnosu na tuženu BB je odbijen. Tužbeni zahtev radi obavezivanja tuženog AA da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati 7.740.211,65 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i to na iznos od 6.531.394,75 dinara od 25.02.2013. godine do isplate, a na iznos od 17.716,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.02.2013. godine do isplate, na iznos od 1.191.100,10 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 23.05.2013. godine do isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom počev od prvostepenog presuđenja do isplate, sve u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja je odbijen. Obavezana je tužena BB da tužiocu na ime troškova postupka isplati 349.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja, a tužilac je obavezan da tuženom AA naknadi troškove postupka u iznosu od 154.500,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude pod pretnjom izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1289/19 od 04.04.2019. godine, preinačena je presuda Višeg suda u Subotici P 267/17 od 12.06.2018. godine, tako što su obavezani tuženi AA i BB da tužiocu isplate 15.480.423,35 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 17.11.2015. godine do isplate, kao i parnične troškove u iznosu od 349.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja, a odbijen je tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 13.062.798,55 dinara i 35.433,60 dinara za period od 25.02.2013. do 17.11.2015. godine, te na iznos od 2.382.200,20 dinara za period od 23.05.2013. do 17.1.2015. godine, kao i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos parničnih troškova od presuđenja do izvršnosti presude. Odbijena je žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Subotici P 267/17 od 28.12.2018. godine i to rešenje potvrđeno, a istim je odbijen predlog tužioca da se donese dopunska presuda u ovoj parnici. Tuženi su obavezani da tužiocu na ime troškova žalbenog postupka isplate 182.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate u roku od 15 dana pod pretnjom izvršenja.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi su blagovremeno izjavili revizije i to tužena BB zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi AA zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dostavio odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da su izjavljene revizije neosnovane.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a tuženi AA nije mogao u ovoj parnici da izjavljuje reviziju zbog nepotpuno i pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja shodno odredbi člana 407. stav 2. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4466/11 od 14.11.2012. godine, kojom je preinačena presuda Višeg suda u Subotici P 8/11 od 27.10.2011. godine, tužilac je obavezan da tuženima isplati naknadu za zemljište na parceli na kojoj je izgrađen kanal u iznosu od 11.852.300,00 dinara i parnične troškove u iznosu od 561.138,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.10.2011. godine do isplate. Tužene je u parnici zastupao advokat Miodrag Kunić iz ..., a ova presuda je postala izvršna 14.01.2013. godine. U toku postupka pred prvostepenim sudom 27.01.2011. godine prvotuženi AA je pred sudom pod broj Ov1 ../2011 overio svoj potpis na pismenom punomoćju kojim je konstatovano da je on suvlasnik ½ zemljišta koje je predmet parnice te da ovlašćuje drugotuženu BB, svoju sestru kao punomoćnika da raspolaže njegovim suvlasničkim delom tako što će između ostalog u svoje ime preuzeti isplatu dosuđene naknade ili naknade iz poravnanja. Na osnovu tog punomoćja drugotužena BB je nakon izvršnosti presude pokrenula izvršni postupak pred sudom radi prinudnog namirenja tražbine u kome je izvršenje sprovedeno plenidbom sa računa tužioca i prenosom na dan 25.02.2013. godine na račun tužene BB iznosa od 13.062.789,55 dinara. Istog dana sa računa tužioca po osnovu troškova prinudne naplate skinut je iznos od 35.433,60 dinara i uplaćeno u korist Narodne banke Srbije. Iza toga na predlog drugotužene BB doneto je dodatno rešenje o izvršenju radi namirenja obračunate kamate, pa je 23.05.2013. godine po istoj izvršnoj ispravi na njen račun preneto sa računa tužioca iznos od 2.383.200,20 dinara. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 222/2013 od 28.11.2014. godine ukinuta je presuda koja je poslužila kao izvršna isprava. Ovo rešenje punomoćnik tuženih je primio 29.05.2015. godine. U ponovljenom drugostepenom postupku presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1080/15 od 07.10.2015. godine potvrđena je prvostepena presuda kojom je u celosti odbijen tužbeni zahtev ovde tuženih za novčanu isplatu i ta presuda je dostavljena njihovom punomoćniku 17.11.2015. godine.

U ovoj parnici tužilac od tuženih potražuje napred navedene iznose koji su isplaćeni po ranije postojećoj pravnosnažnoj i izvršnoj sudskoj odluci, koja je kasnije ukinuta od strane Vrhovnog kasacionog suda i u istoj parnici tužbeni zahtev tužilaca odbijen, smatrajući da su se tuženi za napred navedeni iznos neosnovano obogatili. Prvostepeni sud nalazi da je tužbeni zahtev delimično osnovan i to u odnosu na tuženu BB za iznos od 7.722.494,85 dinara sa kamatom odnosno za ½ koja njoj pripada kao suvlasniku nepokretnosti, dok je za preostalu polovinu tužbeni zahtev u odnosu na nju neosnovan, a u odnosu na tuženog AA tužbeni zahtev je u celini neosnovan jer u konkretnom slučaju on nije od iznosa koji je utvrđen ranijom pravnosnažnom presudom ništa primio, pa na njegovoj strani nema sticanja bez osnova. Međutim, po mišljenju drugostepenog suda postoji obaveza tuženika da tužiocu vrate ukupan iznos i da ta obaveza se odnosi i na tuženog AA s obzirom da je tužena BB u postupku istupala kao njegov punomoćnik i da je navedeni iznos primila u svoje ime ali ne i u svoj račun, pa je zbog toga drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i tužbeni zahtev usvojio u celini.

Odredbom člana 210. ZOO je propisano kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu sticalac je dužan da ga vrati a kad to nije moguće da nadoknadi vrednost postignute koristi. Obaveza vraćanja odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao. Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje proizilazi da je u konkretnom slučaju bez sumnje otpao osnov po kome je tužilac na ime naknade za zemljište isplatio pomenuti novčani iznos, te da samim tim po pravilima o sticanju bez osnova ima pravo da traži da mu se navedeni iznos vrati. Ono što je sporno i u čemu nižestepeni sudovi nisu saglasni to je ko od tuženih u konkretnom slučaju treba navedeni iznos da vrati. Nema spora po mišljenju ovog suda da obaveza vraćanja primljenog iznosa stoji na tuženoj BB jer je ona u konkretnom slučaju tražila izvršenje pravnosnažne izvršne sudske odluke i kao izvršni poverilac u tom postupku ostvarila potraživanje celog iznosa odnosno navedena novčana suma je uplaćena u korist njenog žiro računa. S tim u vezi isticanjem u reviziji ove tužene da predmetno zemljište drži tužilac, da se radi o naturalnoj prirodnoj obligaciji itd. ne može se prihvatiti jer se radi o isplati po osnovu koji je kasnije otpao. Ne radi se u ovom slučaju o prirodnoj obavezi iz člana 213. ZOO već o običnom imovinskom pravnom odnosu učesnika obligacionog odnosa koji je među njima zasnovan na bazi sudske odluke koja je kasnije prestala da važi. Što se tiče spornog pitanja obima vraćanja iznosa odnosno da li postoji obaveza da navedeni iznos vrati i tuženi AA s obzirom da on nije primio navedeni iznos, te da s tim u vezi strogo tumačeći odredbu člana 210. ZOO na njegovoj strani i nema sticanja što bi upućivalo na zaključak da nema ni obaveze vraćanja, ovaj sud je imao u vidu činjenicu o kojoj se izjašnjavao drugostepeni sud da je u konkretnoj parnici tuženi AA ovlastio BB da kao njegov punomoćnik nastupa u toku daljeg postupka, te da u tom svojstvu i primi navedeni novčani iznos u svoje ime ali ne u svoj račun. Prema odredbi člana 89. ZOO punomoćje je ovlašćenje za zastupanje koje vlastodavac pravnim poslom daje punomoćniku s tim što se u ovom slučaju kao pravni posao javlja izjava koju je tuženi AA dao ovlašćujući tuženu BB da ga u postupku zastupa. Pomenuto punomoćje sadrži i odredbu koja se može tretirati kao namera da se izvrši i određeno raspolaganje nepokretnosti s tim što AA ustupa BB njegovu polovinu parcele a da BB na ime toga njemu ustupi drugu parcelu. S obzirom da se radi o nepokretnostima i da punomoćje nije sačinjeno na način propisan članom 90. ZOO odnosno nema odgovarajuću overu onda je ono bez sumnje u tom delu ništavo, tako da se tim punomoćjem nije moglo zadirati u suvlasničke odnose tuženika u vezi spornog zemljišta. S obzirom da se radi o punomoćju kao aktu jednostrane izjave volje takvo punomoćje ne može imati karakter ugovora o ustupanju potraživanja iz člana 436. ZOO. Tuženici jesu isticali u toku postupka da tuženi AA nije od isplaćene sume novca ništa primio ali to ne utiče na zaključak da je drugotužena istupala kao njegov punomoćnik što znači da nema smetnji da on ubuduće, kod činjenice ništavosti raspolaganja nepokretnostima, zatraži navedenu isplatu. Tužilac ne može biti doveden u situaciju da istražuje ko je od tuženika primio navedeni iznos, tako da i ovaj sud prihvata stav drugostepenog suda da se pitanje ko je uzeo novac u konkretnom slučaju od tuženika može tretirati kao pitanje njihovog međusobnog odnosa (kao vlastodavca i punomoćnika), te da otuda tužilac nije dužan da u postupku o toj okolnosti posebno vodi računa. Samim tim proizilazi da je pravilno drugostepeni sud obavezao oba tuženika da tužiocu vrate ukupan iznos, a oni će to uraditi imajući u vidu ko je sumu novca zaista primio, a što će zavisiti i od njihovog međusobnog odnosa po ovom pitanju.

Upravno imajući u vidu sve navedeno ne mogu se prihvatiti navodi iz revizije tuženog AA da na njegovoj strani ne postoji nikakva obaveza s obzirom da novac nije primio jer je nesumnjivo suvlasnik predmetne nepokretnosti, učesnik parnice u kojoj je doneta pravnosnažna sudska odluka i koji je tuženoj BB samo dao punomoćje da kao njegov punomoćnik nastupa u postupku kako je to već navedeno.

Sve su to razlozi zbog kojih je i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tužiocu se troškovi odgovora na reviziju ne dosuđuju jer se ne radi o nužnim troškovima iz člana 154. stav 1. ZPP.