Osnovni sud u Leskovcu, Sudska jedinica Vlasotince doneo je presudu 50P 4190/17 dana 26.04.2023. godine, kojom je u prvom stavu izreke delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca BB iz ... i AA iz ... prema tuženom BB sa ... i obavezao tuženog da tužiocima na ime naknade nematerijalne i materijalne štete zbog nanetih lakih i teških telesnih povreda dana 01.08.2011. godine, isplati i to: tužiocu BB na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol iznos od 32.000,00 dinara, za pretrpljeni strah iznos od 28.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.04.2023. godine kao dana presuđenja do isplate; odbio tužbeni zahtev tog tužioca preko dosuđenih iznosa za pretrpljeni fizički bol do traženog iznosa od 80.000,00 dinara i za pretrpljeni strah do traženog iznosa od 70.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao neosnovan; tužiocu AA na ime naknade nematerijalne štete zbog nanetih teških telesnih povreda opasnih po život da isplati iznose: za pretrpljene fizičke bolove 160.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 140.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti 140.000,00 dinara, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 200.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 24.04.2023. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate; odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca AA na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol preko dosuđenog do traženog iznosa od 400.000,00 dinara, za pretrpljeni strah preko dosuđenog do traženog iznosa od 350.000,00 dinara, na ime naruženosti preko dosuđenog do traženog iznosa od 350.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti preko dosuđenog do traženog iznosa od 500.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate; obavezao tuženog da na ime materijalne štete tužiocu AA isplati za troškove lečenja iznos od 58.583,21 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do konačne isplate, dok je u drugom stavu izreke odbio tužbeni zahtev AA da se tuženi obaveže da tom tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati: na ime naknade štete zbog gubitka zarade za ugovoreni posao kao građevinski radnik u periodu povređivanja i to od 03.08.2011. godine do 02.12.2012. godine iznos od 425.452,38 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 03.02.2012. godine do konačne isplate; na ime naknade štete zbog gubitka radne sposobnosti od 40% kao posledice povređivanja i nemogućnosti ostvarivanja zarade koju je ostvarivao do povređivanja odnosno od 02.08.2012. godine pa do 28.02.2023. godine, kao dana veštačenja iznos od 3.370.836,10 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.02.2023. godine kao dana veštačenja pa do konačne isplate i na ime naknade buduće štete (kapitalizovane rente) zbog umanjenja radne sposobnosti za period od 01.03.2023. godine pa do sticanja uslova za penziju, odnosno navršenih 65 godina života, odnosno 23.08.2040. godine, iznos od 4.355.435,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 28.02.2023. godine pa do konačne isplate, i u trećem stavu izreke obavezao tuženog da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati ukupan iznos od 634.142,92 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude do konačne isplate.

Apelacioni sud u Nišu je doneo presudu Gž 835/2024 dana 23.07.2024. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Leskovcu sudska jedinica Vlasotince 50P 4190/17 od 26.04.2023. godine u odbijajućem delu u stavu jedan, u stavu dva i u stavu tri izreke presude.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac AA je podneo dozvoljenu i blagovremenu reviziju, kojom pobija presudu u odbijajućem delu za tužbeni zahtev tog tužioca i u delu odluke o troškovima postupka.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/2011 ... 10/2023 – dr. Zakon) i zaključio da je revizija delimično osnovana.

Pobijana presuda je doneta bez bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Protivno navodima revizije tužioca, nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 13. Zakona o parničnom postupku učinjene od strane drugostepenog suda, jer prema razlozima te presude, ona nije doneta suprotno utvrđenoj odgovornosti tuženog pravnosnažnom presudom krivičnog suda, dok okolnost da u krivičnoj presudi ni na koji način nije utvrđeno da je tužilac doprineo nastanku povreda koje mu je naneo tuženi nije od značaja za utvrđivanje doprinosa tužioca za nastanak štete, u smislu građansko-pravne odgovornosti po osnovu krivice u građansko-pravnom smislu.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, na osnovu kog je doneta pravnosnažna presuda u drugom stepenu, između tužioca i tuženog i više drugih lica, dana 02.08.2011. godine, došlo je do tuče, kojom prilikom je tuženi tužiocu AA naneo teške telesne povrede opasne po život, za šta je tuženi oglašen krivim pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 256/2020 od 05.03.2021. godine. Vođen je i krivični postupak protiv tužioca AA povodom tog događaja, zbog krivičnog dela uvrede i krivičnog dela lake telesne povrede, u kom je tužiocu AA za krivično delo laka telesna povreda izrečena uslovna osuda i utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri meseca sa rokom provere od jedne godine. Utvrđeno je da je tužilac AA zadobio povrede u vidu preloma baze lobanje, preloma leve slepoočne kosti lobanje i nagnječenja mozga, da je trpeo fizičke bolove zbog povređivanja, jakog intenziteta od momenta povređivanja, prijema u bolnicu, preduzimanja neophodnih mera dijagnostike i terapije, te nakon operacije narednih tri do četiri dana, zatim bol srednjeg intenziteta narednih sedam - deset dana, te bol slabog intenziteta kao nestalan bol kratkog trajanja šest meseci od povrede, i da i danas trpi bolove slabog intenziteta na promenu atmosferskih prilika, i imaće ih uvek u ubudućnosti. Kod tužioca su od povređivanja zaostala trajna telesna oštećenja u vidu slabovidosti na levom oku, slabočujnosti na levom uhu, kognitivnih poremećaja, lakog oblika psihoorganskog sindroma, vrtoglavice, nestabilnosti pri hodu, što je kod tužioca dovelo do postojanja trajnog telesnog oštećenja od 30%. Tužilac sve životne aktivnosti može da obavlja sa ograničenjima u istom procentu, u odnosu na do tada uobičajeni način življenja, ograničenog funkcionisanja u okviru porodice i društva, smanjenog uživanja i ograničenja u obavljanju uobičajenih poslova u domaćinstvu. Postoji i estetska naruženost u srednjem stepenu, s obzirom da kada tužilac nosi kratku kosu ožiljak je vidljiv za okolinu. Tužilac je usled zadobijenih povreda i naročitih okolnosti samog povređivanja trpeo primarni strah jakog intenziteta do dolaska lekaru, pregleda i saznanja o kakvoj se povredi radi, osim u vreme kada je bio bez svesti. Bistroj svesti je došao nakon dolaska u KC Niš. Za vreme aktivnog lečenja osećao je takozvani sekundarni strah u kvalitetima zabrinutosti i strepnje za konačan ishod lečenja, kao i egzistencijalni strah zbog mogućeg nastupanja invaliditeta, u prvih sedam do deset dana jakog intenziteta, potom do kraja lečenja povremeno srednjeg, povremeno lakog stepena izraženosti. Lečenje je trajalo oko godinu dana. Tužilac nije sposoban za teške fizičke poslove, rad na visini i dubini, rad na mestima koja zahtevaju očuvan vid na oba oka, nije sposoban za rad na radnim mestima koja zahtevaju očuvan sluh i dobru ravnotežu, rad u buci, rad u lošim klimatskim uslovima, za poslove koji zahtevaju rad noću, za rad u stresogenim uslovima, za poslove koji zahtevaju odgovornost, za poslove gde može da ugrozi svoj ili tuđi život, kao i u uslovima neurotoksičnih supstanci. Kod tužioca postoji umanjena opšta radna sposobnost od 40 do 45%. S obzirom na ograničenja u radu neće moći da radi sve vrste građevinskih poslova, već samo lakše i jednostavnije poslove pri zemlji uz data ograničenja. Ukoliko tužilac bude negde radio, dostaviće specijalisti medicine rada akt o proceni rizika na konkretnom radnom mestu, a specijalista medicine rada će proceniti koji je to posao koji tužilac može da radi sa preostalom radnom sposobnošću a da ne ugrožava svoje narušeno zdravstveno stanje. Kod tužioca postoji definitivno umanjenje životne aktivnosti od 35%. Da nije bio povređen od strane tuženog, tužilac bi kao građevinski radnik mogao za vremenski period od 03.02.2012. godine do 28.02.2023. godine ostvariti zaradu u visini od 28.560 evra, odnosno u dinarima 3.370.836,10 dinara, prema nalazu i mišljenju veštaka ekonomske struke. Iznos kapitalizovane rente za tog tužioca, kao sadašnju vrednost budućih iznosa naknade štete zbog smanjene radne sposobnosti za period od 01.03.2023. godine do 23.08.2040. godine, veštak ekonomske struke utvrdio je na iznos od 4.355.435,53 dinara. Tužilac je imao troškove za vreme lečenja na ime prevoza, nabavke lekova i medicinskih sredstava u iznosu od 58.583,21 dinar. Prvostepeni sud je ocenio da postoji doprinos tužioca nastanku štete, koji se ogleda u tome što su tužioci učestvovali u sukobu, kao i tuženi, u kom sukobu je tužilac AA naneo lake telesne povrede sinu tuženog i da je tuženi prišao da pomogne i odbrani sina. Prvostepeni sud je zaključio da tužiocu AA pripada pravo na naknadu štete po osnovu pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha, duševnih patnji zbog naruženosti te zbog umanjenja životne aktivnosti, da bi pravična novčana naknada za pretrpljeni fizički bol iznosila 400.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 350.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti 350.000,00 dinara i za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 500.000,00 dinara, kao adekvatna satisfakcija tužiocu za pretrpljene vidove nematerijalne štete, ali postoji doprinos tog tužioca nastanku štetnog događaja i štete po njega, od 40%, te je po umanjenju tog procenta doprinosa, dosudio na teret tuženog tužiocu AA iznos od 160.000,00 dinara za fizički bol, 140.000,00 dinara za strah, 140.000,00 za duševne bolove zbog naruženosti i 200.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja do konačne isplate, sve primenom odredaba člana 200., člana 232., člana 205. u vezi člana 192. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Prvostepeni sud je obavezao tuženog da tužiocu naknadi iznos od 58.583,21 dinara na ime troškova lečenja, ali je odbio tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog gubitka zarade za ugovoreni posao koji je navodno tužilac kao građevinski radnik trebalo da obavi počev od 03.08.2011. godine u ..., zato što je ocenom izvedenih dokaza zaključio da tužilac nije dokazao da je trpeo takvu štetu. Takođe, odbio je tužbeni zahtev za naknadu štete zbog gubitka radne sposobnosti tužioca zato što na osnovu izvedenih dokaza nije moglo biti uvrđeno čime se tužilac bavio pre povređivanja, odnosno tužilac nije dokazao koju štetu trpi zbog gubitka zarade do trenutka donošenja presude i koju bi trpeo u budućnosti kao dobitak koji bi osnovano mogao očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno radnjom tuženog. Stoga je odbio tužbeni zahtev za dosuđenje iznosa na ime naknade materijalne štete tužiocu.

Drugostepeni sud je prihvatio procenu prvostepenog suda o visini pravične novčane naknade nematerijalne štete koju trpi tužilac AA, kao i zaključak o doprinosu tužioca nastanku štete od 40%. Nadalje, drugostepeni sud je prihvatio za pravilan činjenični zaključak drugostepenog suda da tužilac nije dokazao čime se bavio pre povređivanja, zbog čega nije dokazao osnov tužbenog zahteva za izgubljenu zaradu i kapitalizovanu rentu.

U reviziji, tužilac AA osporava pravilnost činjeničnog zaključka nižestepenih sudova da je doprineo nastanku štete sa 40%, tvrdeći da takvog doprinosa sa njegove strane nema uopšte. Dalje, ukazuje na računsku grešku kada sudovi od utvrđene pravične naknade za nematerijalnu štetu odbijaju umesto 40% na ime doprinosa tužioca, iznos od 60%, pa tako umanjeni iznos dosuđuju na ime pripadajuće naknade namaterijalne štete tužiocu. Osporava pravilnost odluke kojom su sudovi odbili tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, tvrdnjom da je opšte poznato da su ljudi iz kraja odakle je tužilac poznati majstori u građevinarstvu, da se i tužilac upravo bavio građenjem, što je činio i njegov otac, unazad preko 10 godina, o čemu je saslušan tužilac, kao i o tome koliko je zaradu na taj način ostvarivao.

Vrhovni sud nalazi da su navodi kojim tužilac osporava zaključak nižestepenih sudova o njegovom doprinosu nastanku štete i o tome da li je dokazao da se bavio građenjem kao zanimanjem i od toga ostvarivao zaradu u periodu pre nastanka štetnog događaja, usmereni na osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja od strane nižestepenih sudova, što u ovoj parnici nije dozvoljen revizijski razlog po odredbi člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu utvrđenja o uzrocima i prirodi i obimu nematerijalne štete koju je tužilac pretrpeo, sudovi su delom pogrešno primenili materijalno pravo. Pogrešno je primenjena odredba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima kod odmeravanja pravične novčane naknade za trpljenja duševnih bolova tužioca AA zbog umanjenja životne aktivnosti, koje umanjenje je utvrđeno na 35%, a ogleda se u tome da će tužilac sve životne aktivnosti koje su vezane za određena fizička i psihička opterećenja: boravak u nepovoljnim vremenskim i meteorološkim uslovima, niska temperatura, visoka temperatura, jak vetar i slično, ograničeno i tegobno obavljati sa ulaganjem napora i trpljenjem subjektivnih tegoba koje bi se naročito tada ispoljavale, te u izmenama životnih navika uz uvođenje restrikcija u dotada uobičajenom načinu življenja, ograničenog funkcionisanja u okviru porodice i društva, smanjenja uživanja u situacijama radosti i veselja, kao i ograničenja obavljanja uobičajenih poslova u domaćinstvu. Tužilac neće moći kao ranije, ili će sa tegobama obavljati svakodnevne i nužne radnje u smislu zadovoljavanja osnovnih životnih potreba: svlačenje, oblačenje, nabavka, priprema i uzimanje hrane, održavanje lične higijene i slično, ali i posebnih životnih aktivnosti i osećaja zadovoljstva zbog njihovog vršenja kao što su bavljenje sportom, hobijem, uživanje u druženju, muzici, plesu i slično. Prema takvim utvrđenjima, pravilnom primenom odredaba člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, pravična novčana naknada za duševne bolove za umanjenje životne aktivnosti tužiocu, koja bi pružila odgovarajuću satisfakciju, a ne bi pogodovala težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom iznosila bi 600.000,00 dinara. Po umanjenju za doprinos tužioca koji je utvrđen na 40%, naknada tužiocu po ovom osnovu iznosi 360.000,00 dinara, te je primenom te odredbe i odredaba člana 154. stav 1. i 155. Zakona o obligacionim odnosima tuženi obavezan da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete zbog trpljenja duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti isplati taj iznos, sa zateznom kamatom od 24.04.2023. godine kao dana prvostepenog presuđenja pa do konačne isplate. Pravilno revident ukazuje na računsku grešku kod obračunavanja umanjenja na ime doprinosa tužioca nastanku štete na iznose pravične novčane naknade koje je prvostepeni sud pravilno utvrdio za pretrpljeni fizički bol u iznosu od 400.000,00 dinara, za pretrpljeni strah u iznosu od 350.000,00 dinara, za duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 350.000,00 dinara. Pravilnim obračunom umanjenja po osnovu doprinosa tužioca, tuženi je obavezi da tužiocu isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizički bol u iznosu od 240.000,00 dinara, za pretrpljeni strah u iznosu od 210.000,00 dinara i za naruženost u iznosu od 210.000,00 dinara. Prema tako odmerenoj obavezi tuženog preinačene su prvostepena i drugostepena presuda, primenom odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Odluka kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete doneta je na osnovu činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud, a prihvatio ga je drugostepeni sud za pravilan, te zaključka da tužilac nije dokazao koliku štetu je trpeo u vidu izgubljene zarade zbog umanjenja radne sposobnosti, niti je dokazao u kojoj meri zbog delimične nesposobnosti za rad će ubuduće gubiti zaradu na određenim poslovima, čime nije dokazao osnov i visinu obaveze tuženog da tužiocu naknadi štetu u obliku novčane rente za ubuduće. S obzirom na to, pravilno je odbijen tužbeni zahtev, pravilnom primenom materijalnog prava, odredaba člana 188. i 190. Zakona o obligacionim odnosima, što navodima revizije nije dovedeno u pitanje.

Prema iznetom je delimično odbijena revizija, u delu kojim se pobija pravnosnažna presuda doneta u drugom stepenu u odbijajućem delu za tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete sa zakonskom zateznom kamatom, primenom odredaba člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Odluka o troškovima celog postupka doneta je po odredbi člana 165. stav 2. Zakona o parničnom postupku, tako što je tuženi prema uspehu tužioca u sporu obavezan da tužiocu isplati, pored dosuđenog iznosa za naknadu troškova prvostepenog postupka, još i iznose od po 2.250,00 dinara za sastav tužbe i jednog obrazloženog podneska, po 2.250,00 dinara za pristup na 3 održana ročišta, po 1.125,00 dinara za pristup na 6 neodržanih ročišta, uvećano za PDV od 20% ukupno 21.600,00 dinara i za taksu za presudu još 3.200,00 dinara, ukupno 24.800,00 dinara. Za drugostepeni postupak tužiocu je dosuđena naknada troškova od 32.400,00 dinara za sastav žalbe sa uračunatom naknadom za PDV. Tuženi je obavezan da tužiocu isplati na ime troškova revizijskog postupka iznos od 32.400,00 dinara za sastav revizije, sa uračunatom naknadom za PDV. Odluka o troškovima je doneta primenom odredaba člana 153. i 163. stav 1. i 2. ZPP i Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković