Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20, u daljem tekstu ZPP), a ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, na koje se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, suprug tužene VV, kao vlasnik samostalne zanatske radnje i preduzeće „GG“, čiji je vlasnik tužena, a direktor njen suprug, poslovno su sarađivali sa preduzećem „DD“, čiji je vlasnik i zakonski zastupnik bio otac tužioca, ĐĐ, i to izvođenjem električarskih radova datim elektromaterijalom na objektima koje je gradilo preduzeće „DD“ u toku 2011. i 2012. godine. Tužilac AA tada je bio zaposlen u ..., a za preduzeće svog oca „DD“ obavljao je konsultantske poslove, a i dogovarao izvođenje radova. Iz takvih odnosa došlo je do toga da je tužilac kao upućen u poslove preduzeća svog oca, imao uvid u stanje poslova, potraživanja i dugovanja preduzeća, te je vodio pregovore i postigao sporazum sa VV, suprugom tužene, da mu tužilac ustupa u svojinu svoj automobil marke „...“ tip ... reg. oznake ..., uz obavezu VV da po nalogu tužioca izvede prateće električarske radove na objektima, kao naknadu za vozilo sporazumom utvrđene vrednosti od 10.000 evra. Dogovoreno je da se za predmetno vozilo zaključi pismeni ugovor o kupoprodaji između tužioca i tužene, s obzirom da VV nije imao prebivalište prijavljeno u Beogradu, već na Kosovu, a njegova supruga je imala prebivalište u Beogradu. To je učinjeno sa ciljem da vozilo ima beogradske tablice. Vozilo je predato u posed VV, a naknadno je zaključen pismeni ugovor o kupoprodaji predmetnog vozila između tužioca i tužene, overen dana 24.08.2011. godine pred upravom Gradske opštine Vračar. U ugovoru je tužilac označen kao prodavac, a tužena kao kupac, navedena je kupoprodajna cena u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti i da je obaveza kupca da navedeni iznos isplati prodavcu u roku od šest meseci, a najkasnije do 15.11.2011. godine, te da kupac stupa u posed vozila odmah po potpisivanju ugovora. Po sklapanju ugovora, VV je izveo spoljne električarske radove na objektu u ulici ... i izvršio isporuku brojila za struju i dela elektrogalanterije, izvršio ugradnju brojila za objekat u ..., ali je nakon što su svi ovi radovi izvedeni, tužilac odbio da sačine presek izvedenih radova i utvrde njihovu vrednost, kako bi se uvrdilo da li je obaveza VV u vezi sa automobilom ispunjena. Faktura nije ispostavljena na preduzeće „DD“. Preduzeće „DD“ više ne postoji, brisano je iz registra privrednih subjekata jer je u toku 2013. godine likvidirano.

Tužilac je podneo tužbu 11.12.2013. godine, zasnivanu na ugovoru o kupoprodaji od 24.08.2011. godine, tvrdeći da tužena kao kupac nije ispunila svoju ugovornu obavezu iz tog ugovora i isplatila mu kupoprodajnu cenu u visini od 10.000 evra, koji iznos postavljenim zahtevom potražuje sa kamatom.

Prvostepeni sud je zaključio da je osnovan tužiočev zahtev prema tuženoj za isplatu kupoprodajne cene za vozilo, uz date razloge da su tužilac i tužena zaključili ugovor o kupoprodaji vozila, da je tužilac ispunio svoju ugovornu obavezu iz tog ugovora predajom vozila tuženoj, a da tužena nije ispunila svoju ugovornu obavezu, te da uticaja ne mogu imati isticanja o izvršenim elektro radovima za preduzeće tužiočevog oca po sporazumu sa tužiocem i prebijanju sa njegovim potraživanjem vrednosti ustupljenog vozila, s obzirom da tužilac nije bio u poslovnom odnosu sa suprugom tužene, već je to bila firma tužiočevog oca, pa da u takvoj situaciji nisu ispunjeni uslovi za prebijanje potraživanja iz člana 336. Zakona o obligacionim odnosima, kao i da je zato bez ikakvog uticaja činjenica da li je tužilac sačinio obračun od 20.10.2011. godine, a u kom pismenu se navodi da je VV (suprugu tužene) plaćeno 8.972.950,00 dinara, da razlika koju je THGR dužna VV iznosi 282.901,00 dinara, pa navodi dug VV za auto od 10.000,00 evra i na kraju iskazuje da je VV dužan ukupno 8.000 evra. Imajući u vidu sadržinu ugovora zaključenog između parničnih stranaka, prvostepeni sud je obavezao tuženu da tužiocu isplati kupoprodajnu cenu vozila u utuženom iznosu, primenom člana 454. i 516. Zakona o obligacionim odnosima, i da plati zakonsku zateznu kamatu na taj iznos, primenom člana 277. i 324. ovog zakona.

Drugostepeni sud nije prihvatio razloge prvostepenog suda, već je na osnovu dokaza koje je izveo i vrednovao prema dokaznoj vrednosti i rezultatu celokupnog raspravljanja, uz ocenu o značaju utvrđenih činjenica došao do drugačijeg zaključka. Pre svega, drugostepeni sud nije poklonio veru iskazu tužioca i njegovim navodima da se oko kupoprodaje vozila dogovorio sa tuženom, da je njoj vozilo predao po overi ugovora o kupoprodaji, odnosno da nije sporazum sklopio sa suprugom tužene, da u poslovima sa njim i sa tuženom nije bio angažovan, već da je poslovnu saradnju imalo preduzeće „DD“ sa kojim on nema nikakvu vezu. Ocenjeno je da to nije tačno, protivreči drugim izvedenim dokazima, pa i iskazu svedoka ĐĐ, tužiočevog oca, koji je potvrdio da je tužilac obavljao povremeno konsultantske usluge za njegovo preduzeće, da je preduzeće tužene sarađivalo sa preduzećem „DD“, da je suprug tužene u toku 2012. godine i 2013. godine izvodio radove na objektu koji je gradila svedokova firma, a za koje nije ispostavio fakturu, što su činjenice koje govore u prilog tačnosti isticanih tvrdnji tužene i svedoka VV. Dokazano je da je tužilac bio neposredno uključen u poslove očevog preduzeća. Po oceni drugostepenog suda, navodi tužioca usmereni su na to da stvore utisak da je vozilo predato s obavezom tužene da isplati kupoprodajnu cenu, da se radi o čisto kupoprodajnom odnosu između tužene i njega, nezavisno od bilo kakvih drugih odnosa i sporazuma. Takva isticanja drugostepeni sud nije prihvatio, već je sporni odnos rasvetlio u širem krugu bitnih činjenica koje prethode činu zaključenja pismenog ugovora o kupoprodaji vozila, a navedene su u utvrđenom činjeničnom stanju.

U oceni o dejstvu spornog ugovora o kupoprodaji u kom je kao kupac vozila označena tužena, drugostepeni sud je zaključio da prava volja ugovornih strana iz tog ugovora nije bila prodaja automobila tuženoj, već da je osnovni razlog zaključenja spornog ugovora bio da se obezbedi mogućnost registracije vozila u Beogradu, a da je ovom ugovoru prethodio usmeni dogovor tužioca i supruga tužene VV i da je tužilac po postignutom dogovoru o izvođenju radova VV ustupio u svojinu i predao predmetno vozilo. Pri takvom utvrđenju, drugostepeni sud je zaključio da je sporni ugovor ništav, pozvao se na odredbe člana 51. i 52. Zakona o obligacionim odnosima, kojima je propisano da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušteni osnov i da je ugovor ništav ako osnov ne postoji ili je nedopušten, te našao da je tužbeni zahtev neosnovan i odbio ga je.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost presuđenja od strane drugostepenog suda. Navodima revizije osporava se u suštini zaključak suda o ništavosti ugovora, ocena dokaza i utvrđenje o činjenicama.

Sadržina overenog ugovora o kupoprodaji vozila ne predstavlja okvir izvan kojeg se ne ceni pravni značaj i drugih činjenica od uticaja na odluku o tužbenom zahtevu. Drugostepeni sud je pravilno postupio kada je u korpus važnih činjenica uključio i činjenice koje prethode samom činu zaključenja pismenog ugovora za vozilo, o čijem postojanju je odlučio u skladu sa načelom ocene dokaza propisanom u članu 8.ZPP i pravilima o teretu dokazivanja propisanim u članu 231. ZPP. Reč je o sporazumu između tužioca i VV i činjenicama o realizaciji sporazuma, na osnovu kojeg su obojica ugovornika izvršavali ustanovljene obaveze, suprug tužene davanjem rada i materijala po nalozima tužioca, a tužilac tako što mu je svoje vozilo predao i pristupio zaključenju ugovora kojim je omogućen prevod i registracija vozila na ime tužene. U prilog tome da pisani ugovor o kupoprodaji vozila ne odražava stvarnu volju ugovornih strana iz tog ugovora, govori ocena drugostepenog suda o neuverljivom i nelogičnom objašnjenju tužioca da odredbu ugovora kojom je ostavljen rok za plaćanje kupoprodajne cene od nekoliko meseci, može samo da protumači svojom „glupošću“, cenjena u sklopu ostalih utvrđenih činjenica o predaji vozila VV koji je u narednom periodu postupao po nalozima za izvođenje radova i isporuku materijala, bez ispostavljanja faktura za plaćanje preduzeću, te okolnost da nema dokaza da su rad i materijal plaćeni, iako je osnov takvih davanja postojao i stoji upravo do sporazuma sa tužiocem kojim je uključena predaja vozila u svojinu. Izneto predstavlja uporište zaključka da je osnov predaje vozila u svojinu bio sporazum između tužioca i VV, drugačije sadržine od navedene u spornom ugovoru.

U postupku je utvrđeno da je tužena sa tužiocem zaključila ugovor o prodaji njegovog vozila. Cilj zaključenja ugovora bio je prevod vozila. Zaključenje ugovora usledilo je iz formalnih razloga, a stvarni osnov učinjenog raspolaganja vozilom stoji do tužiočevog sporazuma sa suprugom tužene da po nalozima tužioca radom i materijalom nadomesti utvrđenu vrednost vozila, što je dokazano da je suprug tužene činio, u postupanju po sporazumu postignutim sa tužiocem. Za rad i materijal dat po sporazumu sa tužiocem, naknada nije ostvarena na teret sredstava preduzeća tužiočevog oca, koji je to u suštini i potvrdio, navodom o neispostavljanju faktura kao jedinog validnog osnova za plaćanje od strane pravnog lica. Ugovoreno o davanju rada i materijala u korist trećeg, a po nalozima i za račun tužioca koji čini raspolaganje vozilom kao svojom stvari, proizvodi dejstvo ugovora o nalogu u smislu člana 749. stav 1. ZOO. Ugovor o nalogu kao neformalan ugovor, nastaje po izjavi nalagoprimca da će postupiti po nalogu nalagodavca. U takvoj situaciji, ugovor sa tuženom je zaključen bez namere stranaka da izazovu pravno dejstvo obaveze plaćanja cene vozila u novcu, pa je takav ugovor fiktivan u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema članu 66. stav 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama, ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost.

Iz iznetih razloga, nalazeći da nije osnovano revizijsko pobijanje pravnosnažne presude kojom je tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan, kao i da je prema ishodu spora pravilno odlučeno o troškovima postupka, u skladu sa članom 153. stav1. i 154. ZPP, revizijski sud je odbio reviziju kao neosnovanu.

Prema ishodu postupka po reviziji, tužiocu ne pripada naknada troškova ovog postupka.

Na osnovu izloženog, odlučeno je kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić