Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Marine Milanović i Dobrile Strajina, članova veća, u parnici tužilaca AA i BB, oboje iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Mila Trifunović, advokat iz ..., protiv tužene „Addiko Bank“ A.D. iz Beograda, čiji je punomoćnik Jelena Stojanović, advokat iz ..., odlučujući o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5448/18 od 29.08.2018. godine, u sednici održanoj 23.09.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5448/18 od 29.08.2018. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 1341/16 od 11.10.2017. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1341/16 od 11.10.2017. godine, prvim stavom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se utvrdi da je ugovor o stambenom kreditu broj .., zaključen dana 28.01.2008. godine između tužilaca i tužene apsolutno ništav. Drugim stavom izreke, obavezani su tužioci da tuženoj naknade troškove postupka u iznosu od 216.156,00 dinara.

Dopunskim rešenjem Višeg suda u Beogradu p 1341/16 od 23.03.2018. godine, nije dozvoljeno objektivno preinačenje tužbe iz podneska tužilaca od 22.02.2017. godine, kojim je istaknut eventualni tužbeni zahtev za raskid ugovora o stambenom kreditu broj .., zaključen dana 28.01.2008. godine.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5448/18 od 29.08.2018. godine, prvim stavom izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena prvostepena presuda i dopunsko rešenje. Drugim stavom izreke, odbijeni su kao neosnovani zahtevi tužilaca i tužene za naknadu troškova postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužena je dostavila odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 49/13 - US, 74/13 – US i 55/14), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su dana 28.01.2008. godine sa pravnim prethodnikom tužene „Hippo Alpe Adria Bank“ zaključili ugovor o stambenom kreditu u iznosu od 79.188,90 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan puštanja kredita u tečaj. Banka je, kao davalac kredita, svoje potraživanje obezbedila valutnom klauzulom propisanom članom 1. stav 2. ugovora, kao i drugim sredstvima obezbeđenja propisanim članom 2. ugovora. Kamata koja je članom 4. stav 1. ugovora predviđena po stopi koja iznosi šestomesečni LIBOR za CHF zaokružen na gornju četvrtinu uvećanu za 2,5% na godišnjem nivou, prema odredbi člana 4. stav 7. ugovora automatski je mogla da se usklađuje sa promenama LIBOR-a, izmenama zakonskih propisa i akata poslovne politike banke, bez obaveze ugovornih strana da zaključuju poseban aneks ugovora, s tim što je banka bila dužna da pre početka primene promenljive kamatne stope o tome pismeno obavesti korisnika kredita. Članom 6. stav 2. ugovora bilo je predviđeno da u slučaju docnje ugovorena kamatna stopa teče i u slučaju da je veća od zatezne kamate. Banka je u periodu od 01.01.2009. godine do 30.11.2011. godine automatski uvećavala kamatnu stopu primenom neodređenih, odnosno neodredivih elemenata, iz kog razloga je po stupanju na snagu zakona o Zaštiti korisnika finansijskih usluga, shodno članu 1089. – 1098. Zakona o obligacionim odnosima sa tužiocima zaključila vansudsko poravnanje, kojim je sredstva naplaćena po osnovu promenljive kamatne stope zasnovane na neodredivim elementima u visini od 4.522,74 CHF uključila u prevremenu delimičnu otplatu kredita. Zaključenjem vansudskog poravnanja (član 6.) rešeni su svi međusobni odnosi parničnih stranaka vezani za primenu ugovorenih neodredivih elemenata promenljive kamatne stope iz perioda pre stupanja na snagu Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Kako je zaključenim vansudskim poravnanjem među strankama ustanovljena fiksna kamatna stopa, tužioci su dobili novi anuitetni plan otplate kredita po kome su nastavili da izmiruju svoju ugovornu obavezu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepenim presudama je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje da je ništav sporni ugovor o stambenom kreditu. Po oceni drugostepenog suda, tužioci u smislu odredbe člana 7. stav 1. i 228. u vezi člana 213. stav 1. ZPP nisu dokazali da se radi o zelenaškom ugovoru u smislu člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, a neosnovano je pozivanje tužilaca na prekomerno oštećenje kao razlog ništavosti. Osim toga, po nalaženju drugostepenog suda zaključeno vansudsko poravnanje kojim je izmenjena odredba člana 4. stav 7. osporenog ugovora i otklonjena mogućnost promene kamatne stope prema aktima poslovne politike banke, nije protivna članu 1089. stav 1. ZOO.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je u nižestepenim presudama zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Tužioci su u toku postupka osporili punovažnost stambenog kredita u celosti ističući da je ugovor zaključen protivno osnovnim načelima obligacionog prava, da je izostala saglasnost volja za zaključenje ugovora sa valutnom klauzulom imajući u vidu da su tokom otplate kredita nastupile okolnosti i događaji koji su uticali na povaćanje rasta kursa valute u kojoj je ugovorena otplata kredita. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda nižestepeni sudovi nisu pravilno i u potpunosti ocenili sve okolnosti od uticaja na to da li su ugovorne odredbe o stambenom kreditu jasne i razumljive, te da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, da li su korisnici kredita informisani o poslovnim rizicima i posledicama zaključenja ugovora sa valutnom klauzulom vezivanja visine obaveze za švajcarski franak, te da li postoji očigledna nesrazmerna razlika između obaveze koju su tužioci preuzeli po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužiocima isplaćen od strane banke 2008. godine. Kod nesporne činjenice da je od zaključenja ugovora 2008. godine do podnošenja tužbe 2016. godine došlo do značajnog rasta kursa švajcarskog franka u odnosu na valutu evro i dinar izostala je ocena razloga ništavosti ugovora, koje sud ima obavezu da ceni i po službenoj dužnosti.

Valutna klauzula, saglasno članu 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju i čl. 395. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizama u Republici Srbiji s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveza. Valutna klauzula se može pravno valjano ugovoriti u cilju očuvanja jednakosti uzajamnih davanja. Međutim, ništava je odredba ugovora o kreditu o indeksiranju dinarskog duga primenom kursa švajcarskog franka koja nije utemeljena u pouzdanom pisanom dokazu da je banka plasirana dinarska sredstva pribavila posredstvom sopstvenog zaduženja u toj valuti i da je pre zaključenja ugovora korisniku kredita dostavila potpunu pisanu informaciju o svim poslovnim rizicima i ekonomsko finansijskim posledicama koje će nastati primenom takve klauzule. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule se iskazuje u očuvanju ekvivalentnosti uzajamnih davanja - jednakoj tržišnoj vrednosti plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanja nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava. Valutna klauzula se može ugovoriti i prevaljivanjem valutnog rizika na korisnika kredita kada se banka, davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti i tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita, saglasno članu 25. Zakona o deviznom poslovanju, ali je u tom slučaju banka dužna da korisnika kredita u pisanoj formi obavesti na njemu razumljiv način o osnovu primenjenog kursa valute i ekonomskim posledicama rizika koji prihvata ugovaranjem takve klauzule. Osim toga banka je dužna da korisnika kredita pisano upozori na mogući rast kursa CHF, a koji bi banka kao finansijska organizacija mogla i morala da predvidi i da o tome upozna korisnika kredita pre zaključenja ugovora, što je u skladu sa odredbama člana 12, 13, 14, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveza banke da pošteno postupa i upozori korisnika kredita na stvarni rizik i ekonomske posledice, a koje takva klauzula proizvodi, proizilazi iz odredbi Zakona o zaštiti potrošača i Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga.

Kako je utvrđenje i ocena ukazanih okolnosti za sada izostala, i time nije pouzdano utvrđeno postojanje nesporne volje tužilaca kao korisnika kredita za preuzimanje valutnog rizika primenom kursa švajcarskog franka, postojanje zakonskih uslova za ocenu punovažnosti ugovora je ostalo sporno usled čega su nižestepene odluke morale biti ukinute. U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi navedene odlučne činjenice, ponovo oceniti sadržinu ugovora o stambenom kreditu i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od ishoda glavne stvari.

Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić