Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o istoj odluči u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod RGZ SKN upisana kao AA sa pravom svojine u obimu udela 1/1 na parceli br. .. njiva 3. klase, zemljište u građevinskom području, potes/Ulica ..., LN br. .. KO Veternik, parcela se nalazi u obuhvatu Plana generalne regulacije naseljenog mesta Veternik („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 27/15...i 32/22), kada je planom objavljenim u Službenom listu Grada Novog Sada br. 27/15 prvi put planirana za površinu javne namene - deo regulacije ulice. Poreska uprava je 02.08.2022. godine sačinila zapisnik o proceni tržišne vrednosti predmetne parcele i navela da prosečna cena po m2 iznosi 8.110,39 dinara/m2, a koja je umanjena za korektivni faktor od 10%, te je vrednost predmetne parcele procenjena na 62,19 evra/m2, odnosno 7.299,35 dinara/m2. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke i izjašljenja veštaka, utvrđeno je da tržišna vrednost građevinskog zemljišta iznosi 83 evra/m2, ukupno 16.268 evra, odnosno 1.906.610,00 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilja, iako formalni titular prava svojine na predmetnoj parceli, to pravo ne može da koristi u punom obimu, kao i da je do oduzimanja zemljišta, u konkretnom slučaju došlo aktima organa javne vlasti u postupku donošenja i sprovođenja urbanističkog i regulacionog plana za naseljeno mesto, pri tom zaključivši da je donošenjem planske dokumentacije za tuženog nastala obaveza da zemljište, koje je postalo sredstvo u javnoj svojini, ekspropriše radi njegovog privođenja nameni predviđenog urbanističkim planom i da za to isplati odgovarajuću naknadu. Dodatna argumentacija drugostepenog suda je da je ograničenje prava svojine posledica nečinjenja nadležnih organa tuženog u realizaciji donetih planskih akata u dužem vremenskom periodu i mešanja javne vlasti u pravo tužilje na mirno uživanje imovine, što je suprotno članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda čime je narušena pravična ravnoteža između opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom. Vlasnik ostvaruje pravo svojine u skladu sa prirodom i namenom stvari (član 4. stav 1).

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne. Zakonom se može ograničiti način korišćenja imovine. Prema članu 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda svako fizičko i pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine. Niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. Prethodne odredbe, međutim, ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu s opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni.

U konkretnom slučaju, tužilja nije lišena svoje imovine i ovlašćenja koja čine sadržinu prava svojine, jer donetim planskim aktom nije sprečena da predmetnu parcelu drži, koristi i njome raspolaže u granicama određenim zakonom, u skladu sa prirodom i namenom stvari. Postojanje planskog akta kojim je predviđeno da je predmetna parcela planirana za površinu javne namene - deo regulacije ulice je tek uslov da se utvrdi javni interes za eksproprijaciju, a usvajanje planskog akta ne znači da će nužno i doći do njegove realizacije. Pravo države i jedinice lokalne samouprave da planskim aktima vrše urbanističko planiranje naročito u većim gradovima nije upitno sa stanovišta zakona i vrši se u opštem interesu. Međutim, sa stanovišta odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, kao i stavova izraženih u presudama Evropskog suda za ljudska prava, nesprovođenje planskih akata u dugom vremenskom periodu može povrediti pravo vlasnika imovine obuhvaćene planskim aktom na njeno mirno uživanje i bez oduzimanja. Povreda prava na mirno uživanje imovine u takvoj situaciji proizilazi iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom u dugogodišnjem vremenskom periodu, što ima za posledicu nesigurnost vlasnika u pogledu toga šta će biti sa njegovom imovinom, te on trpi prekomerni teret usled izostanka bilo kakve naknade i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva.

Sledom izloženog, po oceni Vrhovnog suda tužilji se ne može dosuditi naknada u visini tržišne vrednosti njene nepokretnosti, jer se takva naknada dosuđuje vlasniku koji je lišen svoje imovine, a što ovde nije slučaj s obzirom da planski akti nisu sprovedeni i zemljište nije faktički privedeno planskoj nameni. Planski akt koji nije faktički sproveden ne može biti ni osnov sticanja prava javne svojine tuženog.

U konkretnom slučaju, tužilja je vlasnik predmetne parcele. Da li je tužilji kao vlasniku u takvoj situaciji povređeno pravo na mirno uživanje imovine i da li joj za to pripada pravo na naknadu i u kom obimu i visini procenjuje se u zavisnosti od okolnosti konkretnog slučaja, a naročito imajući u vidu prirodu i namenu stvari, na koji način je zemljište korišćeno do donošenja planskog akta, a na koji način nakon donošenja planskog akta i u kojoj meri je takav način korišćenja uskraćen ili ograničen. Ove činjenice, kao i visinu naknade zbog eventualnog ograničenja prava na mirno uživanje imovine, dokazuje tužilja u skladu sa pravilom iz člana 231. stav 1. ZPP. U postupku je izostalo utvrđenje navedenih bitnih činjenica, zbog čega je Vrhovni sud ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će doneti zakonitu odluku o tužbenom zahtevu, imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja.

Odluka o troškovima postupka zavisi od konačnog ishoda spora, zbog čega je prvostepena presuda ukinuta i u tom delu.

Iz navedenih razloga Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković