Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1898/24 od 28.08.2024. godine, stavom prvim izreke, žalbe tuženih su uvojene i prvostepena presuda preinačena tako što je odbijen primarni tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi da je pokojni ostavilac GG bivši iz ..., svojeručnim zaveštanjem od 07.12.2009. godine, proglašenim na zapisniku kod Osnovnog suda u Novom Sadu pod brojem O 5655/12 od 08.11.2012. godine, povredio nužni deo tužilje, jer je svu imovinu obuhvaćenu zaveštanjem ostavio u nasleđe svojoj supruzi sada pokojnoj DD bivšoj iz ... i tuženima, te da se izvrši redukcija navedenog svojeručnog zaveštanja, tako što će se utvrditi da je tužilja po pravnom osnovu nasleđa i nužnog naslednog dela stekla pravo svojine na 1/8 idelanih delova prava svojine i to na: vikend kući površine 48 m2, objekat broj 1 ulica ... ..., sa pomoćnom zgradom površine 12 m2, objekat broj 2 i na parceli broj .../... ..., upisane u list nepokretnosti ... k.o. ...; trosobnom stanu broj ..., koji se nalazi u višestambenoj zgradi u ... u ulici ... broj ..., ulaz ..., na deviznim novčanim potraživanjima i dinarskim novčanim potraživanjima koje se nalaze na štednoj knjižici „...“ a.d. Beograd, motociklima marke „...“ ragistarske oznake ... ...-..., ... ...-..., ... ...-...; lovačkoj, odnosno vazdušnoj pušci i pravima na besplatnim akcijama i novčanim naknadama koje građani ostvaruju u postupku privatizacije, a po osnovu prava na nužni deo kao stvarnog prava iza smrti pokojnog oca GG, što bi tužene bile dužne priznati i trpeti da se na osnovu presude tužilja može upisati kao suvlasnik u 1/8 delova na predmetnim nekretninama i pokretnim stvarima. Stavom drugim izreke, ukinuta je odluka u delu odluke o troškovima parničnog postupka i predemet vraćen prvostepenom sudu radi donošenja odluke o eventualnom tužbenom zahtevu i troškovima celokupnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tužene su deca rođena u braku sada pokojnih GG i DD. Porodica ... se u stan u ulici ... broj ... u ... uselila 1995. godine, u kom periodu su DD i GG živeli sa ćerkama, dok tužilja nije odlučila da se preseli u ... 1988. godine. GG je sa Gradom Novim Sadom kao prodavcem 16.06.1995. godine zaključio ugovor o otkupu predmetnog stana iz društvene svojine, koji je overen 19.06.1995. godine pod Ov1 .../... . Pored navedenog stana, osamdesetih godina prošlog veka, stečeno je i zemljište na ..., površine 25 ari, na kome je izgrađena viked kuća sa pomoćnim prostorijama. Tužilja se 1993. godine vratila iz ... i uselila u stan u ulici ..., ali su narušeni porodični odnosi kulminirali, nakon čega je tužilja po nalogu roditelja napustila porodični stan. Tužena VV se sa ocem dogovorila da podigne kredit i da kupe stan u kojem bi stanovala tužilja, što je i učinila. Dana 04.02.2008. godine zaključen je ugovor o kupoprodaji jednosobnog stana u suterenu zgrade u ... broj ... u ..., s tim što stan nije predat tužilji u posed i nije uslovan za život. GG je dana 07.12.2009. godine sačinio svojeručni testament u kojem je naveo da svojom izričitom voljom svu pokretnu i nepokretnu imovinu ostavlja u vlasništvu ćerki, ovde tuženoj VV, nepokretnost koju predstavlja vikendica upisana u ZKUL ... k.o. ..., kao i svu pokretnu imovinu na tom imanju, sa pravom plodouživanja na nepokretnostima i pokretnim stvarima u korist sada pokojne supruge DD i tužene BB, te da ukoliko neko od naslednika traži svoj deo nasleđa tada pravo plodouživanja stiče tužena VV. Trosoban stan u ulici ... broj .. ostavio je u vlasništvo ćerki tuženoj BB, sa pravom plodouživanja na nepokretnostima i pokretnim stvarima u njemu u korist supruge DD i tužene VV, te da ukoliko neko od naslednika traži svoj deo nasleđa da tada pravo plodouživanja stiče tužena BB. U testamentu je navedeno da ukoliko tužilja ne ospori testament i u potpunosti ga prihvati, da je obaveza tužene BB da kupi jednu garsonjeru u ... i da je tužilji da na uživanje. Svu pokretnu imovinu koja nije obuhvaćena u testamentu ostavlja supruzi DD, dok imovinu koja je bila njegovo vlasništvo i vlasništvo njegove sestre ĐĐ koja je nacionalizovana 1959. godine, kada bude vraćena od strane Republike Srbije, u delu koji pripada njemu ostavlja svojim ćerkama u celosti. GG je preminuo ...2012. godine. Tužena VV je nastavila da plaća rate za otplatu stana u ulici ..., a tužena BB otplaćuje ratu kredita za garsonjeru u... ulici. DD je za života 17.10.2015. godine, sačinila svojeručno zaveštanje koje je proglašeno u ostavinskom postupku na ročištu dana 20.04.2017. godine, kojim je tuženoj BB ostavila imovinu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je, primenom odredaba Zakona o nasleđivanju važećim u vreme smrti GG, usvojio tužbeni zahtev nalazeći da tužilji na ime nužnog naslednog dela stvarnopravne prirode pripada po 1/8 njegove zaostavštine, kako na pokretnim, tako i nepokretnim stvarima i imovini koja je bila njegovo vlasništvo i vlasništvo njegove sestre ĐĐ, s obzirom da u testamentu nisu dati jasni razlozi za isključenje zakonske naslednice tužilje iz svojeručnog zaveštanja od 07.12.2009. godine, kao i zaveštanja pokojne DD, a da tužena BB nije ispunila nalog koji joj je dat u testamentu.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku u odnosu na primarni tužbeni zahtev sa pozivom na odredbe člana 42. i 43. Zakona o nasleđivanju, polazeći od prirode nužnog dela. Za preobražaj nužnog dela iz obligacionog u stvarnopravni karakter moraju postojati okolnosti koje to opravdavaju, a tiču se pre svega karaktera dobara koji su zakonskim naslednicima ili trećim licima zaveštana ili poklonjena, postojanja trajnije zajednice života između nužnog naslednika i ostavioca, kao i okolnosti koje se tiču ličnih imovinskih prilika nužnog naslednika. U konkretnom slučaju namera ostavioca nije bila da se imovina pretvori u idealne delove, niti da naslednici žive u suvlasničkoj zajednici na bilo kojoj nepokretnosti, imajući u vidu međusobno narušene odnose, pa kako tužilja nije živela sa ostaviocem, niti su ispunjeni drugi uslovi za preobražaj nužnog dela to nije bilo uslova da tužilja podnese stvarnopravni zahtev koji je prvostepeni sud usvojio.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio primarni tužbeni zahtev.

Odredbom člana 42. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/96, 101/03), propisano je da je nužni deo povređen ako je vrednost ostaviočevih zaveštajnih raspolaganja i poklona učinjenih nužnom nasledniku ili licu umesto koga ovaj dolazi na nasleđe, manja od vrednosti naslednikovog nužnog dela.

Odredbom člana 43. istog zakona, propisano je da nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo). Na zahtev nužnog naslednika sud može odlučiti da ovom pripadne određeni deo stvari i prava koji čine zaostavštinu (stavrno pravo). Odredbe prethodnih stavova važe samo ako ostavilac u zaveštanju ne odredi prirodu nužnog dela.

Imajući u vidu sadržinu citiranih odredaba Zakona o nasleđivanju sledi da naslednik ima pravo na novčanu protivvrednost nužnog dela s obzirom na obligaciono-pravnu prirodu prava na nužni deo koja je kao takva ustanovljena ovim zakonom. Za preobražaj prava na nužni deo iz obligaciono-pravne u stvarnopravnu prirodu, bitno je postojanje okolnosti na strani nužnog naslednika koji takav postavlja i neophodnost njihovog vrednovanja, a koje se odnose na: karakter dobara zaveštajnih trećih lica ili poklonjenih; postojanje, trajnije zajednice života između ostavioca i nužnog naslednika, kao i lične imovinske prilike nužnog naslednika.

Tužbom u ovoj pravnoj stvari tužilja primarnim tužbenim zahtevom zahteva utvrđenje povrede prava na nužni deo učinjen svojeručnim zaveštanjem pokojnog GG od 07.12.2009. godine. Međutim, postavljenim zahtevom faktički se menja pravna priroda prava na nužni deo i umesto obligacionog prava daje se stvarnopravni karakter. Za promenu pravne prirode na nužni deo tužilja, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud nije navela opravdane razloge u smislu postojanja trajnije zajednice života ili drugih okolnosti kojim bi se moglo utvrditi postojanje razloga za dosuđivanje nužnog dela kao stvarnog. Osim toga, ostavilac je u svojeručnom zaveštanju iskazao jasnu nameru da se imovina ne pretvara u suvlasničke delove i u suvlasničku zajednicu s obzirom na međusobno narušene odnose u porodici. Sud po službenoj dužnosti nije u obavezi da utvrđuje opravdanost razloga za priznavanje nužnog naslednog dela kao stvarnog prava kod činjenice da tužilja na ove okolnosti nije predložila dokaze u smislu člana 231. ZPP, to po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je pravilno odbio primarni tužbeni zahtev tužilje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke, bez detaljnog obrazlaganja revizijske odluke u smislu člana 414. stav 2. ZPP, s obzirom da se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi koje je drugostepeni sud pravilno ocenio, a obrazlaganjem revizijske odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačavanju tumačenja prava.

Kako tužilja nije uspela u postupku po reviziji, to je odbijen zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka i odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković