Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je, zbog pogrešne primene materijalnog prava, blagovremeno izjavio reviziju predviđenu članom 404. ZPP (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, o posebnoj reviziji tuženog u ovom sporu potrebno je odlučivati radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su suvlasnici sa po ½ idealna dela na parceli .. površine 112m2, upisane u list nepokretnosti .. KO Novi Sad 3. Označena parcela je planskim aktima - Planom regulacije prostora za porodično stanovanje uz Temerinski i Sentandrejski put sa okruženjem u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 30/14 i 75/16) i Planom detaljne regulacije poslovanja i porodičnog stanovanja na prostoru Mali Beograd - Veliki Rit u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“ broj 43/18) predviđena za javnu površinu, regulaciju ulice ... . Poreska uprava je tržišnu vrednost 1m2 predmene parcele procenila na iznos od 9.071,95 dinara.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, zasnovanom na članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 58. Ustava Republike Srbije, predmetna parcela je faktički, bez sprovedenog postupka eksproprijacije, privedena planskoj nameni i predstavlja javnu površinu - ulicu ... u Novom Sadu, u javnoj svojini tuženog, koji je zato dužan isplatiti tužiocima naknadu za oduzeto zemljište.

Drugostepeni sud je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, donošenjem planskih akata tuženi je ograničio pravo svojine tužilaca na predmetnoj parceli jer u dužem vremenskom periodu zemljište nije priveo planiranoj nameni i tako u bitnom umanjio (ograničio) mogućnost vršenja njihovih vlasničkih prava (korišćenja i raspolaganja), zbog čega je dužan isplatiti naknadu za parcelu koja je faktički deo javne površine - ulice, na kojoj pravo svojine može imati samo tuženi.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovani su navodi revidenta da je u ovom sporu pogrešno primenjeno materijalno pravo, a to je imalo uticaja na pravilnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja.

Odredbom člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine i da ono ne može biti lišeno svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava. To, međutim, ni na koji način ne utiče na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesom, ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina, ili kazni. Pravo na imovinu zaštićeno je i članom 58. Ustava Republike Srbije, kojim je zajemčeno mirno uživanje svojine i drugih stvarnih prava stečenih na osnovu zakona (stav prvi) i propisano da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav drugi), kao i da se način korišćenja imovine može ograničiti zakonom (stav treći).

Sledstveno izloženom, pravo svojine može biti povređeno njegovim lišenjem ili ograničenjem u vršenju ovlašćenja koja čine njegovu sadržinu, u smislu člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa. U ovom slučaju za sada nije pouzdano utvrđena činjenica da li je predmetna parcela faktički oduzeta od tužilaca i koristi se kao javna površina - ulica, saglasno nameni iz donetih planskih akata, ili je samo ograničeno pravo tužilaca u vršenju prava svojine usled donetih planskih akata kojima je promenjena namena zemljišta, a koji nisu sprovedeni u dužem vremenskom periodu. Da je ta činjenica i dalje sporna potvrđuje i obrazloženje drugostepene presude u kojem se pravilnost odluke nižestepenog suda o pravu tužilaca na traženu naknadu, odnosno pravu javne svojine tuženog, obrazlaže kako faktičkim oduzimanjem zemljišta i pretvaranjem u javnu površinu, tako i nesprovođenjem planskog akta u dužem vremenskom periodu, usled čega je suštinski ograničeno pravo tužilaca na njegovo korišćenje i raspolaganje. Ta činjenica je u ovom sporu bitna, a ona nije nesporna - nesporna je samo činjenica da je predmetna parcela, s obzirom na informaciju o lokaciji, u celosti namenjena za ulicu ... . Naime, ako se zemljište koje čini tu parcelu koristi kao ulica - dobro u opštoj u potrebi (član 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini) tužiocima pripada naknada u visini tržišne vrednosti zemljišta koje im je oduzeto, a ono je faktički postalo javna svojina tuženog (član 10. stav 10. Zakona o javnoj svojini i član 3. stav 1. i 5. Zaokna o javnim putevima). U suprotnom, ako zemljište nije privedeno planskoj nameni, ono nije moglo samo na osnovu planskog akta postati zemljište u javnoj svojini, ali dugogodišnjim nesprovođenjem planskog akta može biti ograničeno pravo svojine vlasnika zemljišta. U tom slučaju, za pravo tužilaca na naknadu potrebno je utvrditi kako je predmetno zemljište korišćeno pre donošenja planskog akta i kako je njegovo donošenje uticalo (ograničilo) njegovo korišćenje, i u zavisnosti od toga odrediti visinu naknade za povređeno pravo na mirno užianje imovine.

Iz navedenih razloga, obe nižestepene presude su ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak u kojem će, saglasno izloženom, biti upotpunjeno činjenično stanje i pouzdano utvrđene sve one činjenice koje su bitne za odluku o tužbenom zahtevu.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković