Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Božidara Vujičića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Anđela Stanišić, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Branka Lekić Vrzić, advokat iz ..., radi sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 1403/17 od 01.10.2019. godine, u sednici održanoj 16.09.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 1403/17 od 01.10.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

UKIDAJU SE presuda Višeg suda u Kragujevcu Gž 1403/17 od 01.10.2019. godine i presuda Osnovnog suda u Aranđelovcu P 98/17 od 29.03.2017. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Aranđelovcu P 98/17 od 29.03.2017. godine, stavom prvim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da tužilji na ime sticanja bez osnova – pravno neosnovanog obogaćenja, za period od 26.01.2009. godine pa do dana podnošenja tužbe, isplati 177.672,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe pa do konačne isplate. Stavom drugim izreke obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove postupka od 40.500,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 1403/17 od 01.10.2019. godine, odbijena je žalba tužilje i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava i predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, postoji potreba odlučivanja o reviziji tužilje kao izuzetno dozvoljenoj zbog pogrešne primene materijalnog prava, s obzirom na predmet tražene sudske zaštite i razloge iz kojih je odbijen tužbeni zahtev, zbog čega je na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilje, njen otac VV, zaključio je Ugovor o ustupanju i raspodeli imovine za života sa tužiljom, overen kod Opštinskog suda u Aranđelovcu 04.04.1997. godine, kojim je tužilji ustupio nepokretnosti kp.br. .. i kp.br. .., upisane u Ln.br. .. KO ..., pri čemu je ugovoreno da tužilja stiče pravo upisa svojine na tim nepokretnostima tek posle smrti ugovarača VV. Nakon zaključenja navedenog Ugovora, otac tužilje je raspolagao predmetnim nepokretnostima tako što je kp.br. .. i kp.br. .. KO ... prodao tuženom po osnovu Ugovora o kupoprodaji nepokretnosti overenog kod Opštinskog suda u Aranđelovcu 26.01.2009. godine pod Ov.br. ../2009. Tuženi je nakon zaključenja navedenog Ugovora stupio u državinu predmetnih nepokretnosti i izvršio upis prava svojine u javnim knjigama. Tužiljin otac je preminuo u toku 2009. godine.

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu, Sudska jedinica u Aranđelovcu P 9643/10 od 28.12.2011. godine, utvrđeno je da je Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 26.01.2009. godine i overen pod Ov.br. ../2009 godine pred Opštinskim sudom u Aranđelovcu ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo. Na osnovu navedene presude i Ugovora o ustupanju i raspodeli imovine za života, tužilja se upisala u javnim knjigama kao vlasnik kp.br. .. i .. KO ... na koje rešenje RGZ SKN Kragujevac je tuženi uložio žalbu i o kojoj drugostepeni organ nije odlučio. Navedene katastarske parcele se još uvek nalaze u državini tuženog, na njima je tuženi posejao pšenicu i imao dve žetve, a iste je prestao da obrađuje po prijemu tužbe. Prema nalazu i mišljenju veštaka poljoprivredne struke od 03.02.2016. godine izgubljena dobit na spornim parcelama za period od 6 godina ukupno je 177.672,00 dinara. Tužilja u ovoj parnici od tuženog na ime sticanja bez osnova potražuje naknadu za korišćenje parcela kp.br. .. i .. KO ... u periodu od 26.01.2009. godine pa do podnošenja tužbe (01.10.2014. godine) u ukupnom iznosu od 177.672,00 dinara, a koji iznos je utvrđen veštačenjem od strane veštaka poljoprivredne struke.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev ocenivši da tužilja nije dostavila dokaz da je aktivno legitimisana za vođenje spora, budući da nema pravnosnažnu uknjižbu, kao i da presuda za predaju u državinu parcela koje su u državini tuženog nije pravnosnažna, jer je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 2797/15 od 17.11.2016. godine prvostepena odluka ukinuta. Odluku prvostepenog suda prihvatio je i drugostepeni sud, ali iz drugih razloga, navodeći da Ugovor o kupoprodaji predmetnih nepokretnosti koji je tuženi zaključio sa ocem tužilje jeste pravnosnažnom odlukom suda oglašen ništavim, pa shodno navedenom postoji odsustvo osnova, ali da to tužiljin zahtev ne čini osnovanim, jer za postojanje instituta sticanja bez osnova nije ispunjen prvi uslov – osiromašenje tužilje, budući da tužilja kao dužnik (primenom pravila o teretu dokazivanja) nije pružila dokaze na okolnost da je obrađivala predmetne parcele i od istih ostvarivala bilo kakvu korist u periodu pre zaključenja navedenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, te da bi njena imovina prodajom spornih parcela tuženom bila umanjena, zbog čega nije ispunjen ni drugi uslov – postojanje korelacije osiromašenja na strani tužilje i obogaćenje na strani tuženog.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Naime odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće - da naknadi vrednost postignutih koristi, stavom 2. istog člana propisano je i da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kad se nešto primi s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Odredbom člana 219. Zakona o obligacionim odnosima je propisano da kada je neko tuđu stvar upotrebio u svoju korist imalac može zahtevati nezavisno od prava na naknadu štete ili u odsustvu ove da mu se nadoknadi korist koju je neko lice imalo od upotrebe tuđe stvari. Navedena odredba zahteva da se u konkretnom slučaju raspravi pitanje da li je tuženi koristio tuđu stvar, ako jeste u kom periodu i da li je korišćenjem tuđe stvari ostvario korist i u kom iznosu. U konkretnom slučaju pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Kragujevcu, Sudska jedinica u Aranđelovcu P 9643/10 od 28.12.2011. godine, utvrđeno je da je Ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen 26.01.2009. godine, overen pod Ov.br. ../2009 godine kod Opštinskog suda u Aranđelovcu ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, te saglasno navedenom, a kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, postoji odsustvo osnova, iz čega dalje proističe da se period neosnovanog korišćenja predmetnih parcela računa od momenta zaključenja ugovora o kupoprodaji nepokretnosti od 26.01.2009. godine. Imajući u vidu navedeno, ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužilja nije pružila dokaze na okolnost da je obrađivala predmetne parcele i od istih ostvarivala bilo kakvu korist u periodu pre zaključenja navedenog ugovora o kupoprodaji nepokretnosti, te da bi njena imovina prodajom spornih parcela tuženom bila umanjena, kao ni stanovište da tužilja nije aktivno legitimisana u ovoj pravnoj stvari, a zbog čega su nižestepeni sudovi odbili kao neosnovan tužbeni zahtev. Ovo iz razloga što je reč o pravnom institutu upotrebe tuđe stvari u svoju korist iz člana 219. ZOO. Naime, osiromašeno lice ima pravo na restituciju po pravilima pravno neosnovanog obogaćenja iz člana 210. ZOO, koja se sastoji u naknadi vrednosti koristi koju je obogaćeno lice imalo upotrebom tuđe stvari. S tim u vezi osnovano se u reviziji ukazuje da je tuženi ostvario korist povredom prava tužilje na imovinu, pa se ne može prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da tužilja nema pravo na naknadu po osnovu sticanja bez osnova, s obzirom na okolnost da je tuženi korist od upotrebe navedenih parcela prisvojio za sebe u periodu od zaključenja ugovora o kupoprodaji (koji je pravnosnažnom odlukom suda oglašen ništavim, te da ne proizvodi pravno dejstvo) do podnošenja tužbe (kada je navedene parcele prestao da obrađuje).

Budući da su, usled propusta u primeni člana 210. i 219. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi pogrešno ocenili da tužilja nema pravo na naknadu zbog upotrebe navedenih katastarskih parcela i ostvarivanja koristi na strani tuženog, iz kojih razloga nisu ni cenili nalaz i mišljenje veštaka poljoprivredne struke od 03.02.2016. godine (na koji parnične stranke nisu imale primedbe), jer su zaključili da je irelevantan za presuđenje iz razloga zbog kojih je tužbeni zahtev odbijen, pa je imajući u vidu da je na ovaj način, zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno zbog čega nema uslova ni za preinačenje pravnosnažne odluke, Vrhovni kasacioni sud primenom člana 416. stav 2. ZPP, ukinuo nižestepene presude i odlučio kao u izreci.

Kako odluka o troškovima postupka, zavisi od odluke o glavnoj stvari, to je i ona ukinuta.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će, imajući u vidu iznete primedbe utvrditi činjenično stanje, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku o tužbenom zahtevu.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić