U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Gordane Komnenić i Božidara Vujičića, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Mišković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6307/19 od 03.10.2019. godine, u sednici održanoj 19.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6307/19 od 03.10.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 4853/17 od 24.04.2019. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu isplati odgovarajuće mesečne iznose za period od maja 2014. godine do jula 2018. godine sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos pojedinačno, bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati odgovarajuće mesečne iznose za period od marta 1999. do aprila 2014. godine, sa zakonskom zateznom kamatom na svaki mesečni iznos pojedinačno, bliže navedeno ovim stavom izreke. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu (očiglednom greškom u kucanju navedeno je da se obavezuje tužilac da tuženoj) naknadi troškove parničnog postupka od 204.500,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada su nastupili uslovi za izvršenje do isplate. Stavom četvrtim izreke odibjen je zahtev tužioca za kamatu na troškove parničnog postupka za period od dana presuđenja 24.04.2019. godine do dana kada su nastupili uslovi za izvršenje.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6307/19 od 03.10.2019. godine, stavom prvim izreke odbijene su žalbe tužioca i tužene i prvostepena presuda potvrđena u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime neisplaćene penzije isplati utužene mesečne iznose za period od marta 1999. godine do kraja februara 2014. godine, sa zakonskom zateznom kamatom, i stavu četvrtom izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je obavezana tužena da tužiocu na ime neisplaćene penzije isplati za mart 2014. godine 79.302,60 dinara i za april 2014. godine 78.213,60 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na svaki od navedenih mesečnih iznosa počev od 25-og dana narednog meseca za prethodni mesec. Stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 330.467,56 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada su nastupili uslovi za izvršenje do isplate. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom primenom člana 404. ZPP radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, s obzirom na visinu opredeljene vrednosti spora koja se osporava u reviziji, revizija je dozvoljena shodno članu 403. stav 3. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14 i 87/18), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a na druge bitne povrede postupka se u reviziji ne ukazuje. Revizijsko ukazivanje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije relevantno, zato što ta povreda ne predstavlja dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rešenjem SO Lipljan, OU nadležan za poslove socijalne zaštite od 27.06.1971. godine, kao i rešenjem SO Lipljan, OU nadležan za poslove socijalne zaštite od 27.06.1997. godine ostvario pravo na ličnu civilnu invalidninu, ali mu se invalidnina ne isplaćuje počev od 01.03.1999. godine do danas. Nalazom i mišljenjem sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke, utvrđena je visina mesečnih iznosa lične invalidnine tužioca za period od marta 1999. godine do jula 2018. godine, a utvrđen je i dan dospelosti invalidnine – 25. u mesecu za prethodni mesec.

Polazeći od odredbi članova 172. i 376. Zakona o obligacionim odnosima, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužena odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo usled nezakonitog rada, zbog čega je delimično usvojen tužbeni zahtev i tužena dužna da tužiocu naknadi štetu u visini pojedinačnih mesečnih iznosa neisplaćene invalidnine sa pripadajućom kamatom, s tim da je prvostepeni sud cenio da je potraživanje tužioca delimično zastarelo za period od marta 1999. godine, zaključno sa aprilom 2014. godine, dok je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u delu stava drugog izreke i obavezao tuženu da tužiocu naknadi štetu u visini pojedinačnih mesečnih iznosa neisplaćene invalidnine i za mart i april 2014. godine, imajući u vidu dan podnošenja tužbe (31.03.2017. godine).

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

U konkretnom slučaju, polazeći od odredbe člana 172. ZOO, Ustava Republike Srbije i člana 1. protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda kao i pravnog stava izraženog u presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju “Grudić protiv Srbije” broj 31925/08 od 17.04.2012. godine, drugostepeni sud je ocenio da je tužbeni zahtev tužioca delimično osnovan za period od marta 2014. do jula 2018. godine na ime neisplaćenih iznosa invalidnine sa pripadajućom kamatom, sve bliže označeno u izreci. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan je zaključak drugostepenog suda da, s obzirom na činjenicu da je tužilac rešenjem od 27.06.1997. godine ostvario pravo na ličnu civilnu invalidninu, subjektivni i objektivni rok zastarelosti počinje da teče od dospelosti svakog pojedinačnog mesečnog iznosa invalidnine, u konkretnom slučaju od 25. u mesecu, što je ujedno i momenat kada je tužilac imao mogućnost da sazna za nastanak štete jer mu invalidnina priznata navedenim rešenjem nije isplaćena i da utvrdi obim štete, pa od ove dospelosti svakog mesečnog iznosa neisplaćene invalidnine teče subjektivni rok zastarelosti potraživanja, pravilno zaključivši da je neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim tužilac potražuje isplatu na ime ime neisplaćenih iznosa invalidnine za period od marta 1999. do februara 2014. godine iz razloga što je nastupila zastarelost potraživanja iznosa za taj period shodno odredbi člana 376. Zakona o obligacionim osnosima, budući da je tužilac 31.03.2017. godine podneo tužbu u ovoj pravnoj stvari.

Neosnovan je navod revizije da se u ovom slučaju mora poći od principa neprikosnovenosti uživanja sopstvene imovine u smislu činjenice da je država u ovom slučaju dužna da plati sve zaostale iznose penzija sa pripadajućom kamatom od 1999. godine, te da je takav stav zasnovan i u presudi Vrhovnog kasacionog suda koja je bazirana na presudi Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu od 17.04.2012. godine gde je konstatovano da nema zastarelosti. Naime, potrebno je pre svega razlikovati pravo na uživanje imovine od prava na isplatu povremenih davanja ako je pravo priznato samom odlukom nadležnog državnog organa, kao u konkretnom slučaju jer je tužiocu rešenjem tužene od 27.06.1997. godine priznato pravo na invalidsku penziju i ta penzija mu je jedno vreme uredno isplaćivana do februara 1999. godine, nakon čega je tužena obustavila isplatu. Stečeno pravo tužioca na penziju predstavlja njegovu imovinu čije je mirno uživanje garantovano i članom 58. Ustava Republike Srbije kao i članom 1. protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu prava i osnovnih sloboda, što je i konstatovano u presudi Evropskog suda za ljudska prava u slučaju “Grudić protiv Srbije” broj 31925/08 od 17.04.2012. godine (na koji se u reviziji poziva tužilac). Međutim, u konkretnom slučaju kod tužioca se i ne dovodi u pitanje njegovo pravo na penziju i na isplatu mesečnih iznosa koji nisu zastareli, budući da je odredbom člana 6. stav 2. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju propisano da prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ne zastarevaju osim prava na potraživanje dospelih, a neisplaćenih iznosa u slučajevima utvrđenim zakonom, pa imajući u vidu navedeno na dospele, a neisplaćene iznose penzije tužiocu primenjuje se rok zastarelosti koji propisuje Zakon o obligacionim odnosima što je drugostepeni sud pravilno ocenio.

Stoga se neosnovano u reviziji tužioca osporava ocena prigovora zastarelosti sadržana u nižestepenim odlukama. Naime, pitanje zastarelosti novčanog potraživanja tužioca nije ni bilo postavljeno u predmetu „Grudić protiv Srbije“ u kom je pred Evropskim sudom za ljudska prava, po predstavci broj 31925/08 doneta presuda 17.04.2012. godine. U tom smislu, nižestepene odluke ne odstupaju od stava izraženog u navedenoj odluci Evropskog suda za ljudska prava, pri čemu je ovaj stav saglasan sa stavom Evropskog suda za ljudska prava iz odluke u predmetu „Skenderi i drugi protiv Srbije“ (predstavka broj 15090/08), a prema kom stavu je rok zastarelosti propisan odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima zakonit i teži legitimnom cilju – obezbeđenju pravne sigurnosti i zaštiti potencijalnih tuženih od zastarelih potraživanja. Nadalje, presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev broj 947/12 od 07.03.2013. godine, na koju se tužilac poziva u reviziji, doneta je u sporu u kojem tuženi nije istakao prigovor zastarelosti potraživanja, pa ne stoji revizijski navod tužioca da je ovom odlukom drugačije cenjeno pitanje zastarelost potraživanja.

Imajući izneto u vidu, Vrhovni kasacioni sud je reviziju tužioca ocenio neosnovanom, pa je odlučio kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović , s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić