Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnog pitanja od opšteg interesa.

Zakon o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), u članu 404. stav 1. propisuje da je revizija izuzetno dozvoljena, zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni kasacioni sud je prihvatio odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje, jer su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi propisani članom 404. stav 1. ZPP, imajući u vidu da u ovom predmetu postoji potreba za razmatranjem pravnog pitanja od interesa za ravnopravnost korisnika finansijskih usluga i radi ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija tužilje osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kao korisnik kredita, zaključila sa tuženom bankom 21.04.2008. godine ugovor o dugoročnom stambenom kreditu na osnovu kojeg je odobren kredit od 4.596.594,84 dinara, odnosno 91.826,84 CHF, sa rokom otplate od 240 meseci. Ugovoreno je pravo tužene da izmeni kamatnu stopu u skladu sa opštim uslovima poslovanja i odlukom o visini kamata tužene (član 2. tačka 9. ugovora), određeno je pravo tužene da jednostrano menja kamatnu stopu, naknade i ostale ugovorene uslove prema promenama poslovne politike banke (član 8. tačke 1-5 ugovora). Članom 3. ugovora određen je način otplate kredita tako što korisnik otplaćuje kredit (glavni dug i kamatu), u mesečnom iznosu tako da svaki anuitet sadrži deo glavnog duga i kamate obračunate na ostatak glavnog duga po kreditu na dan dospeća plaćanja anuiteta, a visina mesečnog anuiteta je 625,03 CHF. Tokom postupka je izvršeno više veštačenja na okolnost ukupnog duga tužilje prema banci, koji je indeksiran u švajcarskim francima.

Prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev, a drugostepeni sud je delimično preinačio prvostepenu odluku, tako što je utvrdio delimičnu ništavost ugovora koji se odnose na način obračuna kamate i primenu promenljive kamatne stope, s tim što je odredio da je mesečni anuitet za otplatu ovog kredita 622,24 CHF.

U ovoj parnici tužilja traži utvrđenje ništavosti ugovora o dugoročnom stambenom kreditu indeksiranjem dinarskog duga primenom kursa CHF, imajući u vidu da su tokom otplate kredita nastupile okolnosti i događaji koji su uticali na povećanje rasta kursa valute u kojoj je ugovorena otplata kredita.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud nije pravilno ocenio sve okolnosti koje su od uticaja na to da li su ugovorne odredbe predmetnog ugovora o stambenom kreditu jasne i razumljive, da li podležu ili ne oceni nepoštenosti, te da li postoji očigledna nesrazmerna razlika između obaveze koju je tužilja preuzela po ugovoru o kreditu i dinarskog iznosa koji je tužilji dat od strane banke 2008. godine, bez obzira što je drugostepeni sud utvrdio ništavost ugovornih odredaba kojima je regulisana visina kamatne stope. Tužilja je tokom postupka isticala razloge ništavosti ovog ugovora, a koje bi sud trebalo da ceni po službenoj dužnosti imajući u vidu da je od zaključenja ugovora 2008. godine pa do podnošenja tužbe 2013. godine, došlo do enormnog rasta CHF u odnosu na valutu evro i dinar. Osnovna funkcija ugovaranja valutne klauzule je očuvanje ekvivalentnosti uzajamnih davanja i to je jednaka tržišna vrednost plasiranih kreditnih sredstava u odnosu na vraćeni iznos dinarskog duga. Valutna klauzula nije i ne može da bude pravni osnov bogaćenja davaoca kredita – banke na štetu korisnika kredita, sticanjem nesrazmerne imovinske koristi u odnosu na realnu tržišnu vrednost plaćenog dinarskog iznosa kreditnih sredstava. Valutna klauzula je pravno dopuštena kada se banka davalac kredita na međunarodnom tržištu zadužila u određenoj stranoj valuti i preuzela obavezu da i vraćanje primljenog iznosa po tom osnovu realizuje u istoj valuti. U tom slučaju banka je ovlašćena da tako pribavljena devizna sredstva neposredno ustupi potencijalnim korisnicima kredita, saglasno članu 25. Zakona o deviznom poslovanju. Banka je dužna da korisnika kredita u pisanoj formi obavesti, na njemu razumljiv način da izvor plasiranih dinarskih sredstava kredita nije prethodno zaduženje banke u ugovorom opredeljenoj valuti – CHF, već se kurs te valute primenjuje samo kao ugovorom opredeljeni način indeksiranja plasiranih dinarskih sredstava. Pored toga, banka je dužna da korisnika kredita pisano upozori na mogući rast kursa CHF, koji bi banka kao finansijska organizacija mogla i morala da predvidi i da o tome upozna korisnika kredita pre zaključenja ugovora, što je sve u skladu sa odredbama članova 12, 13, 14, 15. i 16. Zakona o obligacionim odnosima. Obaveza banke da pošteno postupa i upozori korisnika kredita na stvarni rizik i ekonomske posledice koje takva klauzula proizvodi, proizlazi i iz odredaba člana 3, 11, 17. i 18. Zakona o zaštiti potrošača važećeg u vreme zaključenja ugovora o kreditu, a ova obaveza banke propisana je i članom 13. i 15. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Prema pravnom shvatanju koje je usvojeno na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 02.04.2019. godine, ugovor o kreditu proizvodi pravno dejstvo i nakon utvrđenja ništavosti klauzule o indeksaciji duga primenom kursa CHF. U tom slučaju, ugovor će se izvršiti konverzijom uz očuvanje jednakosti uzajamanih davanja – tržišne vrednosti datog kredita utvrđene na osnovu zvaničnog srednjeg kursa evra na dan zaključenja ugovora i isplatu kamate u visini određenoj ugovorima o kreditu iste vrste i trajanja, zaključenim sa valutnom klauzulom u evrima između istog davaoca kredita i korisnika kredita čije se dugovanja utvrđuje primenom zvaničnog srednjeg kursa evra.

Stoga će drugostepeni sud u ponovnom postupku utvrditi i ceniti sadržinu ugovora o dugoročnom stambenom kreditu koji je tužilja zaključila sa tuženom bankom 2008. godine, te ceneći primedbe koje su iznete u ovom rešenju odlučiti o žalbi tužilje.

Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić