Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Marine Milanović i Zorice Bulajić, članova veća, u parnici tužioca AA iz sela ..., opština ..., čiji je punomoćnik Miona Mihailović, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova, koju zastupa Državno pravobranilaštvo Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6931/21 od 02.03.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 20.03.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 6931/21 od 02.03.2023. godine.

USVAJA SE revizija tužene, pa se UKIDAJU presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 6931/21 od 02.03.2023. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16544/21 od 10.05.2021. godine u usvajajućem delu tužbenog zahteva i predmet u tom delu VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16544/21 od 10.05.2021. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.955.443,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe 07.12.2018. godine pa do isplate, dok je odbijen, kao neosnovan, zahtev za zakonksu zateznu kamatu za period od 11.05.2018. godine do 07.12.2018. godine; stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 169.654,00 dinara, stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za oslobađanje plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 6931/21 od 02.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 16544/21 od 10.05.2021. godine u delu stava prvog izreke, kojim je usvojen tužbeni zahtev tužioca, te obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete isplati iznos od 1.955.433,00 dinara i delu stava drugog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 169.654,00 dinara; stavom drugim izreke, preinačena je navedena prvostepena presuda tako što je tužena obavezana da tužiocu na dosuđeni iznos naknade materijalne štete od 1.955.433,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 10.05.2021. godine pa do konačne isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos dosuđene naknade materijalne štete za period od 07.12.2018. godine do 09.05.2021. godine odbijen kao neosnovan; stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude u preostalom delu, tako što je tužena obavezana da tužiocu na dosuđeni iznos naknade troškova postupka od 169.654,00 dinara isplati i zakonsku zateznu kamatu počev od sticanja uslova za izvršenje pa do isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos naknade troškova parničnog postupka za period počev od presuđenja do sticanja uslova za izvršenje odbijen kao neosnovan; stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se u interesu ravnopravnosti građana i radi ujednačavanja sudske prakse o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Primenom člana 404. stav 1. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 18/20) posebna revizija se može izjaviti zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. ovog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana, odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju predmet spora je zahtev za naknadu materijalne štete na poljoprivrednim kulturama tužioca, nastale usled elementarne nepogode (grada), pa Vrhovni sud nalazi da je, zbog brojnosti ove vrste sporova (šteta od grada) i protivrečnih odluka u pogledu spornog pitanja da li je za štetu odgovorna država ili opština, da li postoji njihova solidarna odgovornost, kao i u pogledu stepena odgovornosti države za naknadu ove štete, potrebno ujednačiti sudsku praksu, čime su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona parničnom postupku, pa je ocenio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na teritoriji Opštine Arilje 14.05.2015. godine došlo je do elementarne nepogode – grada i olujnog vetra, koja je nanela štetu na zasadima malina tužioca. Ukupan iznos štete koju je tužilac pretrpeo procenjen je na iznos od 1.995.350,00 dinara, a tužiocu je od namenskih sredstava na ime pomoći Republike Srbije u cilju ublažavanja nastalih posledica od elementarnih nepogoda isplaćeno 2% od visine procenjene štete, odnosno iznos od 39.907,00 dinara. Preostali iznos u visini od 1.955.443,00 dinara tužilac potražuje tužbom u ovoj parnici. Kako je za sistem odbrane od grada bio zadužen Sektor za vanredne situacije MUP-a RS, ali tom prilikom nije izdao naredbu za ispaljivanje raketa, nižestepeni sudovi su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženu da plati tužiocu 1.955.443,00 dinara, odnosno ceo preostali iznos do pune naknade utvrđene štete nastale od elementarne nepogode, nalazeći da je tužena, primenom člana 2. i 8. Zakona o vanrednim situacijama i člana 18. Zakona o meteorološkoj i hidrološkoj delatnosti, pasivno legitimisana i u obavezi da mu štetu naknadi.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužene ukazuje da je zbog pogrešne primene materijalnog prava od strane nižestepenih sudova činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno.

Odredbom člana 192. stav 1. ZOO propisano je pravilo o podeljenoj odgovornosti, po kome oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. To u konkretnom slučaju znači da je i tužilac, kao oštećeni, bio u obavezi da preduzme određene mere radi sprečavanja ili smanjenja štete koju mogu da izazovu gradonosni oblaci i grad, s obzirom da je realno pretpostaviti da u toku godine može doći do ove vrste nepogode i izazivanja štete na poljoprivrednim kulturama. Ukoliko to tužilac (kao oštećeni) nije učinio, štetnik odgovara samo u delu koji tužilac (oštećeni) svojim radnjama nije mogao sprečiti.

U toku postupka tužena je ukazivala na postojanje doprinosa tužioca za nastalu štetu, jer pored protivgradnih raketa postoje i drugi savremeniji i efikasniji načini odbrane od grada, koje može preduzeti i sam poljoprivredni proizvođač. Na navedeno je ukazano i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 4844/2020 od 25.11.2020. godine uz navođenje da su nižestepeni sudovi prilikom odlučivanja o visini naknade propustili da cene i činjenicu da protivgradna zaštita, čak i da ju je bilo, ne bi bila uspešna u potpunosti, jer po mišljenju stručnih institucija ona obezbeđuje uspešnost do 70% zaštite.

Nižestepeni sudovi nisu postupili po rešenju Vrhovnog kasacionog suda Rev 4844/2020 od 25.11.2020. godine, iako su bili dužni da to učine, upotpune činjenično stanje i pravilnom primenom materijanog prava donesu pravilne i zakonite odluke, shodno odredbi člana 398. stav 2. ZPP u vezi sa članom 419. ZPP. Nasuprot tome, nakon donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda, prvostepeni sud je održao samo jedno ročište, na kome je konstatovao da nema dokaznih predloga, nakon čega je ponovo doneo istu odluku, a drugostepeni sud je odlučujući po žalbi tužene ocenio prigovor podeljene odgovornosti kao neosnovan, ceneći da je teret dokazivanja bio isključivo na tuženoj.

Vrhovni sud ne prihvata takav pravni stav drugostepenog suda. Ovo sa razloga što tužilac shodno članu 231. stav 2. ZPP kao stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Tužilac je u tužbi pored predloženih pisanih dokaza predložio i izvođenje dokaza saslušanjem stranaka, koji predlog je prvostepeni sud odbio procesnim rešenjem na ročištu održanom dana 16.10.2018. godine. Prvostepeni sud je nakon donošenja rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 4844/2020 od 25.11.2020. godine imao mogućnost da izvede predloženi dokaz saslušanjem stranaka, pa i tužioca na okolnosti navedenih u rešenju Vrhovnog kasacionog suda i na taj način postupi po primedbama istog, što nije učinio, a drugostepeni sud je imao ovlašćenja da otkloni navedeni propust prvostepenog suda i postupi po članu 383. stav 3. ZPP, te da radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja pred drugostepenim sudom izvede dokaze koje je odbio prvostepeni sud i donese pravilnu i zakonitu odluku, što nije učinio.

Imajući u vidu da je zbog pogrešne primene materijalnog prava činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, nije bilo uslova za preinačenje pobijane odluke, zbog čega je Vrhovni sud primenom člana 416. stav 2. ZPP ukinuo nižestepene odluke i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, odnosno odlučio kao u stavu drugom izreke.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će utvrditi činjenično stanje imajući u vidu primedbe iz ovog rešenja i primedbe iz rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 4844/2020 od 25.11.2020. godine, a potom pravilnom primenom materijalnog prava doneti novu i zakonitu odluku.

Predsednik veća-sudija,

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković