Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž2 216/25 od 27.05.2025. godine, stavom prvim izreke, žalba tužilje je odbijena i prvostepena presuda potvrđena u stavovima 3., 4., 5., 6. i 7. izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja – protivtužena je blagovremeno izjavila reviziju. Pozvala se na odredbe člana 407. stav 1. tač. 3. kao i člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Budući da su ispunjeni uslovi da se odlučuje o reviziji u skladu sa članom 403. stav 2. tačka 1. ZPP u vezi sa članom 208. Porodičnog zakona, to nije bilo razloga da se o istoj odlučuje kao izuzetno dozvoljenoj u smislu čl. 404. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu čl. 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 10/23 – dr. zakon) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U reviziji je tužilja ukazala na to da je njeno pravo na raspravljanje povređeno time što je prvostepeni sud propustio da oceni dokaz - zapisnik o preuzimanju ortopedskih pomagala sa šest fotografija, da odluči o predloženim dokazima veštačenjem veštaka građevinske struke i saslušanjem VV, zaposlene u Centru za socijalni rad koja je bila voditeljka slučaja, kao i svedoka GG i DD, te suštinski ukazala da ortopedska pomagala instalirana u predmetnom stanu mogu biti premeštena u neki drugi stambeni objekat iz kog razloga potrebe tuženog mogu biti zadovoljene i na tom nekom drugom mestu. Međutim, ukazivanje tužilje na bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, budući da se radi o povredi koja se ne može smatrati revizijskim razlogom u smislu odredbe člana 407. ZPP. Osim toga, drugostepeni sud nije učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. ZPP s obzirom da je cenio sve bitne žalbene navode tužilje kojima se osporava ocena izvedenih dokaza od strane prvostepenog suda i dao razloge za ocenu, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje mogu biti razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile brak ...1999. godine. Živeli su u stanu, koji se nalazi u ... u ul. ... br. .../..., koji je u vlasništvu tužiljine ćerke, a nad kojim parnične stranke imaju pravo doživotnog plodouživanja. S obzirom na to da je tuženi ... i vezan za invalidska kolica, u tom stanu su izvršene određene adaptacije i isti je opremljen ortopedskim pomagalima. Budući da su se odnosi među strankama poremetili, tužilja je podnela tužbu za razvod braka 14.03.2023. godine, nakon čega su njihovi odnosi postali još gori. Krajem marta te godine, tužilja je doživela psihičko nasilje od tuženog, jep joj je upućivao pretnje kako će da je „sredi“ njegova ćerka ĐĐ sa svojom mafijom i psovao joj je mrtvu majku, što je tužilja prijavila Policijskoj upravi u Kraljevu, koje pretnje su se ponovile posle Uskrsa, kojom prilikom ju je i vređao rekavši joj da je „kurva“, što je takođe prijavila Policijskoj upravi u Beogradu. U jutarnjim časovima 11.05.2023. godine, i to oko 06.00 časova, parnične stranke su se posvađale, a koja svađa je eskalirala u nasilje u porodici. Naime, tuženi je od tužilje tražio da mu doda šoljicu sa kafom, što je tužilja odbila da učini, pritom ga vređajući rečima „bogalj“, „nesposobni čovek“, „smrdiš“, „sav si upišan“, nakon čega je tuženi uputio pretnje tužilji rečima da će je zaklati, pri čemu ju je gađao staklenom činijom i naneo joj povredu u predelu stomaka. Tužilja je zatim pozvala policiju i prijavila tuženog za nasilje u porodici. Naređenjem MUP RS PU Kraljevo od 11.05.2023. godine, tuženom je izrečena hitna mera privremenog udaljenja iz stana i hitna mera zabrane kontaktiranja i prilaženja žrtvi nasilja, koje hitne mere su produžene na još 30 dana rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu od 12.05.2023. godine. Centar za socijalni rad je u nalazu i mišljenju od 12.06.2023. godine i potom u izjašnjenju od 06.07.2023. godine naveo da je, pošto predmetno nasilje u porodici predstavlja eskalaciju dugogodišnjih poremećenih odnosa supružnika i nerešenih imovinskih odnosa, svrsishodno da se prema strankama izreknu mere zaštite od nasilja u porodici i da bi trebalo omogućiti vraćanje tuženog u predmetni stan, jer je isti u potpunosti prilagođen njegovim potrebama, kao lica sa invaliditetom. Prvostepeni sud je potom, 27.07.2023. godine doneo rešenje, kojim je odredio privremenu meru, pa je strankama zabranio da na bilo koji način uznemiravaju drugog supružnika i naložio im da se uzdrže od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog supružnika, a tužilji je naložio iseljenje iz predmetnog stana. Rešenjem je određeno da će privremene mere važiti do pravnosnažnog okončanja postupka. Centar za socijalni rad je u nalazu i mišljenju od 15.08.2024. godine naveo da se stranke pridržavaju izrečenih mera, ali da je produženje mera zaštite od nasilja u porodici i nakon razvoda stranaka svrsishodno zbog trajno i teško poremećenih odnosa stranka i nerešenih imovinskih odnosa. Izjašnjavajući se na primedbe tužilje, Centar za socijalni rad je u podnesku od 01.10.2024. godine naveo: da su radnici Centra obišli tuženog u predmetnom stanu i izvršili uvid u opremljenost stana potrebnim ortopedskim pomagalima; da je sa strankama rađeno savetodavno uz procenu stepena rizika, mogućih alternativa za obezbeđenje sigurnosti stranaka i specifičnih potreba tuženog kao lica sa invaliditetom; da su potrebe tuženog kao lica sa invaliditetom bile samo privremeno zadovoljene u okviru drugog stambenog objekta u kome je živeo kada su mu bile izrečene hitne mere; da je zadovoljavanje potreba tuženog kao lica sa invaliditetom i omogućavanje delimične samostalnosti tuženog obezbeđeno u predmetnom stanu; da je nesumnjivo da su odnosi stranaka trajno i teško poremećeni, što je pojačano nerešenim imovinskim odnosima; kao i da je svrsishodno produženje mera zaštite od nasilja u prodici koje su na snazi i nakon razvoda stranaka, jer postoji rizik od ponavljanja nasilja u porodici.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je najpre primenom odredbe člana 41. Porodičnog zakona razveo brak parničnih stranaka i odlučio kao u stavu 1. prvostepene presude. Odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje - protivtužene i protivtužbenom zahtevu tuženog - protivtužioca, kojima su tražili određivanje mera zaštite od nasilja u porodici u vidu izricanja zabrane uznemiravanja drugog supružnika i nalaganja supružnicima da se uzdržavaju od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog supružnika, prvostepeni sud je zaključio da su osnovani. Imajući u vidu da u ponašanju i radnjama parničnih stranaka kritičnog dana 11.05.2023. godine postoje elementi nasilja u porodici, da su porodični odnosi između stranaka trajno i teško poremećeni i da postoji opasnost od dalje eskalacije nasilja, prvostepeni sud je pozivajući se na odredbe čl. 197. stav 1, čl. 198. stav 1, stav 2. tačka 5. i stav 3. i čl. 199. Porodičnog zakona, odlučio kao u stavovima 2. i 3. izreke prvostepene presude. Budući da je cilj mera zaštite od nasilja u porodici sprečavanje rizika od ponavljanja nasilja u porodici i ugrožavanja životnih potreba i da na strani tuženog postoje posebne okolnosti, koje opravdavaju donošenje mere iseljenja tužilje, prvostepeni sud je odlučio da usvoji protivtužbeni zahtev tuženog, kojim je tražio određivanje mere zaštite od nasilja u porodici u vidu izdavanja naloga tužilji da se iseli iz predmetnog stana, te da odbije kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje, kojim je tražila određivanje iste mere prema tuženom. Pozivajući se na odredbu člana 198. stav 1. i stav 2. tačka 1. Porodičnog zakona, prvostepeni sud je odlučio kao u stavovima 4. i 5. izreke.

Drugostepeni sud je stanovišta da je prvostepenom presudom u pobijanom delu pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje te primenjeno materijalno pravo kada je tužbeni zahtev tužilje delimično usvojen, a protivtužbeni zahtev u celosti usvojen. Stoga je potvrđena prvostepena presuda u stavovima 3.-7. izreke.

Po oceni Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo tako što su delimično usvojili tužbeni zahtev tužilje, a celosti usvojili protivtužbeni zahtev.

Nasilje u porodici definisano je članom 197. Porodičnog zakona, tako što je u stavu 1. propisano da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno stanje i spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom navedeni karakteristični vidovi nasilja u porodici koji se u praksi najčešće ispoljavaju, uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice. Pored toga, u članu 198. stav 1. navedenog zakona protiv člana porodice koji vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici kojim se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članovima porodice, dok je u stavu 2. tačka 1. propisano da mera zaštite od nasilja u porodici jeste izdavanje naloga za iseljenje iz porodičnog stana ili kuće, bez obzira na pravo svojine odnosno zakupa nepokretnosti i tačkom 5. zabrana daljeg uznemiravanja člana porodice, pri čemu se mere zaštite od nasilja mogu odrediti u trajanju od najviše godinu dana (stav 3.). Odredbom člana 198. istog zakona propisano je da se mera zaštite od nasilja u porodici može produžavati sve dok ne prestanu razlozi zbog kojih je mera bila određena.

Sledom navedenog, nasilje u porodici podrazumeva svako ponašanje koje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice, za koje da bi bilo kvalifikovano kao nasilje u porodici nije neophodan određeni kontinuitet (trajnost takvog ponašanja), već je u određenim situacijama dovoljan i jedan akt ponašanja koji ima karakter nasilja u porodici. Pored toga, neophodno je da sud pokaže „nultu toleranciju“ na nasilje što podrazumeva da se svako ponašanje koje odstupa od standarda normalnog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice mora kvalifikovati kao drsko, bezobzirno, odnosno zlonamerno ponašanje. Komponente nasilja u porodici i njegova suštinska obeležja koja ga jasno razlikuju od dozvoljenog ponašanja utvrđuje sud imajući u vidu sve objektivne i subjektivne, kao i specifične okolnosti svakog konkretnog slučaja.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi osnovano zaključuju da je 11.05.2023. godine izvršeno nasilje u porodici ne samo od strane tuženog prema tužilji, već i obratno, od strane tužilje prema tuženom i da to što je kritičnom prilikom tužilja odbila da doda šoljicu sa kafom tuženom, koji se zbog nepokretnošću uzrokovane ... kreće uz pomoć invalidskih kolica, pritom mu rekavši da je „bogalj“, da „smrdi“ i da je „sav upišan“ predstavlja akt nasilja u porodici u smislu odredbe člana 197. stav 1. i stav 2. tačka 6. Porodičnog zakona. Takvo tužiljino ponašanje odstupa od standarda uobičajenog ophođenja i komuniciranja sa članovima porodice i bio je dovoljan da naruši duševno zdravlje i spokojstvo tuženog, koji je zbog svoje bolesti u određenom smislu podređen tužilji, nemoćan i zavistan od njene pomoći. Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, izricanje mere zaštite od nasilja u porodici kojom se tužilji - protivtuženoj zabranjuje da na bilo koji način uznemirava tuženog - protivtužioca i naloženo tužilji - protivtuženoj da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja, kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo neophodno je kako bi se tuženom - protivtužiocu pružila zaštita i obezbedili mir i spokojstvo za određeni vremenski period.

S obzirom na to da je predmetni stan u kome su parnične stranke ostvarivale svoju bračnu zajednicu u potpunosti adaptiran i prilagođen potrebama tuženog, kao lica sa ivaliditetom, da ortopedska pomagala koja su instalirana u tom stanu tuženom olakšavaju život, kao i da je zadovoljavanje potreba tuženog kao lica sa ivaliditetom i omogućavanje njegove delimične samostalnosti obezbeđeno u tom stanu u kome su stranke živele, za razliku od drugog stambenog objekta u kome je tuženi živeo kada mu je bila izrečena hitna mera privremenog udaljenja iz stana, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je svrsishodno određivanje i mere zaštite od nasilja u porodici izdavanjem naloga tužilji da se iseli iz predmetnog stana, te omogućavanjem tuženom da ostane u istom radi potpunog zadovoljenja njegovih potreba skopčanih sa invalidnošću.

Pravilno drugostepeni sud ukazuje na to da činjenica da se akt nasilja koji je tuženi preduzeo prema tužilji, a kojim je ugrozio njen telesni integritet ne može po intezitetu izjednačiti sa aktom nasilja koji je tužilja preduzela prema tuženom, ali da to ne opravdava tužiljino ponašanje, koja se morala brinuti i starati o tuženom kao članu svoje porodice kojem je pomoć zbog invaliditeta bila potrebna. Tužilja to u konkretnom slučaju nije učinila, što je posledično kod tuženog izazvalo određeni stepen emotivne i psihičke uznemirenosti koji opravdava izricanje mere zaštite od nasilja u porodice. Osim toga, položaj osoba sa invaliditetom se mora posmatrati kao pitanje ljudskih prava, koja su u konkretnom slučaju bila ugrožena, jer je tužilja vređala tuženog upravo po osnovu njegovog invalidita.

Sledom napred navedenog, opravdavano je izricanje mera zaštite od nasilja, predviđenih čl. 198. st. 2. tač. 1. i 5. Porodičnog zakona. Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe čl. 207. Porodičnog zakona.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković