U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Marine Milanović, predsednika veća, Vesne Stanković i Jelene Ivanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Željko Milošević, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Ostojić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti zaveštanja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 5761/20 od 21.01.2021. godine, u sednici održanoj dana 20.10.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČAVA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 5761/20 od 21.01.2021. godine, tako što se ODBIJA, kao neosnovana, žalba tuženog i POTVRĐUJE presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1320/14 od 01.07.2020. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu P 1320/14 od 01.07.2020. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrđeno da je ništavo zaveštanje pok. VV iz ..., sačinjeno pred svedocima 19.09.2010. godine, proglašeno pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu 16.12.2013. godine, u predmetu O 13981/13, te ne proizvodi nikakva pravna dejstva. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu, na ime troškova parničnog postupka, isplati iznos od 190.600,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 5761/20 od 21.01.2021. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se poništi pismeno zaveštanje pred svedocima sada pok. VV, sačinjeno 19.09.2010. godine, proglašeno pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu 16.12.2013. godine, u predmetu O 13981/13, te da ne proizvodi nikakva pravna dejstva. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava drugog izreke prvostepene presude, tako što je tužilac obavezan da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 159.400,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13 - US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su sinovi sada pok. VV iz ... . Dana 19.09.2010. godine, sada pok. VV sačinio je testament pred testamentalnim svedocima, kojim je svu svoju pokretnu i nepokretnu imovinu ostavio sinu, ovde tuženom BB, a svog drugog sina, ovde tužioca AA, isključio iz nasleđa, jer ga u poslednjih 17 godina nijednom nije posetio, niti je odgovarao na njegove telefonske pozive. Testament sadrži izjavu testatora da je testament njegov i da ga svojeručno potpisuje u prisustvu istovremeno prisutnih svedoka. Na testamentu se pored potpisa testatora, nalaze i potpisi testamentalnih svedoka GG i DD. Testament je iskucan na pisaćoj mašini od strane advokata ĐĐ, ćerke njegovog prijatelja GG. Testamentalni svedok DD nije prisustvovala sačinjavanju testamenta, već se nalazila u dnevnoj sobi sa svedokom EE i tuženim. Nakon sastavljanja testamenta, ĐĐ je testament pročitala naglas, u prisustvu sada pok. VV i svedoka GG, a zatim je sada pok. VV potpisao testament, nakon čega je isto učinio i GG. Svedok DD nije prisustvovala čitanju testamenta i potpisivanju testamenta od strane sada pok. VV i svedoka GG, već je tek nakon toga pozvana da pristupi u sobu i potpiše testament. Nakon smrti VV, pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu O 13981/13, pokrenut je postupak raspravljanja zaostavštine, te je 16.12.2013. godine, održano ročište na kome je sin ostavioca, ovde tužilac, osporio punovažnost testamenta, zbog čega je rešenjem tog suda od 21.02.2014. godine, upućen na parnicu, radi utvrđenja nepunovažnosti testamenta. Postupak raspravljanja zaostavštine je prekinut do pravnosnažnog okončanja parnice. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka neuropsihijatra dr Marije Ines Jovanović, sada pok. VV na dan sastavljanja predmetnog testamenta – 19.09.2010. godine, nije imao očuvanu testamentalnu sposobnost i nije bio sposoban da pravilno rasuđuje, jer je bio u lošem psihičkom stanju – somnolentan, prostorno i vremenski dezorijentisan i teško komunikativan. Ovakvo teško somatsko i psihičko stanje postojalo je i na dan 18, 19. i 20.09.2010. godine.

Imajući u vidu utvrđeno, prvostepeni sud je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca osnovan, jer sada pok. VV u trenutku sačinjavanja zaveštanja nije bio sposoban za rasuđivanje, te nije imao testamentalnu sposobnost, zbog čega predmetni testament ne proizvodi pravno dejstvo. Osim toga, kako testamentalni svedok DD nije bila prisutna u momentu čitanja testamenta i potpisivanja testamenta od strane testatora i drugog testamentalnog svedoka, to isti ne proizvodi pravno dejstvo i ništav je, s obzirom da nije sastavljen u formi predviđenoj odredbom člana 85. Zakona o nasleđivanju.

Drugostepeni sud je, odlučujući po žalbi tuženog, preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti predmetnog zaveštanja, iz razloga što testatorova nesposobnost za rasuđivanje u momentu sačinjavanja testamenta i neispunjenje zakonom propisane forme za sačinjavanje zaveštanja pred svedocima, predstavljaju razloge za rušljivost, a ne ništavost testamenta. Osim toga, kako sud po službenoj dužnosti pazi samo na ništavost zaveštanja, ne i na rušljivost, u smislu člana 161. Zakona o nasleđivanju, kako su posledice ništavosti i rušljivosti zaveštanja različite, kao i rokovi u kojima se može tražiti utvrđenje ništavosti, odnosno poništaj zaveštanja, a kako je tužilac tražio utvrđenje ništavosti testamenta, to je s obzirom na granice u kojima sud postupa, shodno članu 3. ZPP, zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kada je zaključio da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan i doneo odluku kojom je odbio tužbeni zahtev za poništaj zaveštanja.

Članom 192. stav 4. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11...18/20), propisano je da će sud da postupi po tužbi i ako tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.

Članom 85. Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, broj 46/95, 101/03 – odluka US, 6/15), propisano je da zaveštalac koji zna da čita i piše može zaveštanje sačiniti tako što će pred dva svedoka izjaviti da je već sačinjeno pismeno pročitao, da je to njegova poslednja volja i potom se na pismenu svojeručno potpisati (stav 1). Svedoci se istovremeno potpisuju na samom zaveštanju, a poželjno je da se naznači njihovo svojstvo svedoka (stav 2). Istim zakonom propisano je i da je zaveštanje rušljivo, između ostalog, ako ga je sačinio onaj ko nije imao zaveštajnu sposobnost i ako pri sačinjavanju zaveštanja nisu poštovani oblik i uslovi određeni zakonom (član 164). Poništaj se može zahtevati u roku od jedne godine, i to ako je zaveštanje rušljivo zbog zaveštajne nesposobnosti - od dana saznanja za postojanje uzroka rušljivosti (član 169. stav 1), a ako je rušljivo zbog povrede oblika i nepoštovanja uslova određenih zakonom – od dana saznanja za zaveštanje (član 170. stav 1). U oba slučaja propisan je i objektivni rok od 10 godina za poništaj zaveštanja, koji teče od proglašenja zaveštanja, s tim što subjektivni rok od jedne godine ne može početi da teče pre proglašenja zaveštanja (čl. 169. stav 2. i 170. stav 2).

Pravno dejstvo može da proizvede samo takvo zaveštanje koje je, slobodno izražavajući svoju volju, sačinilo zaveštajno sposobno lice u jednom od oblika koji su propisani zakonom i čija je sadržina saglasna pozitivnim propisima i pravilima morala, pa nedostatak bilo kojeg od ovih elemenata u vreme zaveštanja čini zaveštanje nepunovažnim.

Odredba člana 156. Zakona o nasleđivanju, kojom je propisano da je ništavo zaveštanje, između ostalog, lica koje je zbog nesposobnosti za rasuđivanje potpuno lišeno poslovne sposobnosti (koja se ne odnosi na konkretan slučaj, jer zaveštalac nije bio lišen poslovne sposobnosti) ne isključuje primenu načela autonomije volje, jednog od osnovnih načela obligacionog prava sadržanog u članu 10. Zakona o obligacionim odnosima, prema kome su strane u obligacionim odnosima slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji. Dakle, osnovni preduslov za nastanak bilo kog pravnog posla, pa i zaveštanja, jeste postojanje slobodno i ozbiljno formirane volje i namere da pravni posao nastane. U suprotnom, ako takve volje nema, pravni posao, dakle ni zaveštanje, ne nastaje. U takvom slučaju nastupa ista pravna posledica kao i u situacijama kada se zaveštanje poništava, ili se utvrđuje njegova ništavost – stavlja se van pravnog prometa pravno nevaljano zaveštanje, tako da ono ne proizvodi pravno dejstvo.

Da bi pismeno zaveštanje pred svedocima ispunjavalo uslove punovažnosti, kako to proizlazi iz citiranih odredbi Zakona o nasleđivanju, nužno je da je kod zaveštaoca postojala ozbiljna, stvarna i slobodna volja da sačini zaveštanje, kojim će za slučaj smrti raspolagati svojom imovinom u korist zaveštajnog naslednika, kao i sposobnost da tu volju izrazi. Izjava ovakve volje mora biti data pred dva istovremeno prisutna svedoka, tako što zaveštalac izjavljuje da je već sačinjeno pismeno pročitao i da je to njegova poslednja volja, a potom se na tom pismenu svojeručno potpisuje, nakon čega se istovremeno potpisuju i svedoci.

Međutim, u konkretnom slučaju, u vreme sačinjavanja spornog zaveštanja, zaveštalac nesumnjivo nije bio sposoban da rasuđuje, dakle nije bio sposoban da slobodno i ozbiljno formira svoju volju, što zaveštanje čini nepostojećim. Osim toga, svedoci nisu bili istovremeno prisutni kada su potpisivali zaveštanje, pa sporno zaveštanje ne ispunjava ni zakonom propisane uslove za punovažnost tog oblika zaveštanja, u smislu čl.85. Zakona o nasleđivanju.

Naime, tužilac je u tužbi istakao zahtev za utvrđenje ništavosti zaveštanja, iako se pozivao na razloge rušljivosti zaveštanja, zbog povrede oblika zaveštanja i zaveštajne nesposobnosti testatora u smislu člana 166. i 168. Zakona o nasleđivanju. Međutim, kako je sud vezan činjenicama koje obrazuju stvarni i pravni identitet zahteva tužbe, a ne pravnim osnovnom tužbenog zahteva, te kako se u konkretnom slučaju činjenice koje obrazuju stvarni i pravni identitet zahteva tužbe odnose na poništaj testamenta, a zahtev za utvrđenje ništavosti u sebi sadrži i zahtev za poništaj, to se pravilno prvostepeni sud kretao u granicama tužbenog zahteva, kada je doneo pobijanu odluku.

Zbog navedenog, osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, kad je zaključio da je tužbeni zahtev neosnovan, jer je tužilac tražio utvrđenje ništavosti testamenta, a ne poništaj testamenta.

Prilikom donošenja odluke, Vrhovni kasacioni sud je cenio i navode revizije da drugostepeni sud nije odlučio o eventualnom tužbenom zahtevu, niti je predmet u tom delu vratio prvostepenom sudu na odlučivanje, zbog čega je učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 3. stav 1. ZPP, ali je ocenio da su isti bez uticaja na drugačije odlučivanje.

Iz spisa predmeta proizilazi da je tužilac, dana 28.03.2014. godine, podneo tužbu u smislu člana 197. stav 2. ZPP, ističući kao primarni tužbeni zahtev – zahtev za utvrđenje ništavosti zaveštanja, a kao eventualni tužbeni zahtev – zahtev da se utvrdi da je, po osnovu prava na nužni nasledni deo, vlasnik ¼ idealnog dela nepokretnosti, koje su predmet spornog zaveštanja. Odlučujući o tako postavljenim zahtevima, prvostepeni sud je usvojio primarni tužbeni zahtev, zbog čega o eventualnom nije ni odlučivao. Postupajući po žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio primarni tužbeni zahtev, zanemarujući činjenicu da je tužbom, pored primarnog tužbenog zahteva, bio istaknut i eventualni tužbeni zahtev.

Kada tužilac u jednoj tužbi istakne dva međusobno povezana tužbena zahteva, ali tako da sud može da usvoji sledeći od tih zahteva, ako zaključi da onaj koji je ispred njega istaknut nije osnovan, radi se o tzv. eventualnom spajanju tužbenih zahteva i u tom slučaju, tužilac tužbom predlaže usvajanje samo jednog zahteva i određuje redosled kojeg se sud mora držati prilikom meritornog odlučivanja. Procesni smisao redosleda je u tome da sledeći zahtev treba da bude usvojen, tek ako se onaj koji je ispred njega istaknut, pokaže kao neosnovan, ili ako tužba u pogledu tog zahteva bude odbačena kao nedozvoljena, jer se primarni i eventualni zahtev isključuju. Kada sud nađe da je primarni zahtev osnovan, tada parnica o eventualno postavljenom tužbenom zahtevu prestaje da teče, a sud je dužan da u presudi konstatuje da je parnica u pogledu eventualno postavljenog tužbenog zahteva prestala da teče.

Sledom navedenog, u konkretnom slučaju, kada je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu i odlučio o primarnom tužbenom zahtevu tužioca, tako što je isti odbio kao neosnovan, morao je u odnosu na odlučivanje o eventualnom tužbenom zahtevu tužioca, spise predmeta da vrati prvostepenom sudu, kako bi on o istom odlučio i na taj način omogućio strankama dvostepenost postupanja i poštovanje zajemčenog prava na pravično suđenje i pravno sredstvo, sve u smislu člana 32. i 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Međutim, kako je odlukom Vrhovnog kasacionog suda preinačena drugostepena presuda i potvrđena prvostepena presuda, kojom je usvojen primarni tužbeni zahtev, to je bez uticaja na zakonitost i pravilnost odluke, propust apelacionog suda da vrati spise predmeta prvostepenom sudu da odluči o eventualnom tužbenom zahtevu tužioca, jer su primarni i eventualni tužbeni zahtev u koneksnom odnosu, te kada je usvojen primarni tužbeni zahtev, o eventualnom tužbenom zahtevu se ne odlučuje.

Na osnovu svega iznetog, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić