Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Privrednog suda u Pančevu St 17/2011 od 30.03.2011. godine, otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom ZZ „Pobeda“ sa sedištem u Vršcu i utvrđeno da je struktura kapitala stečajnog dužnika u većinskoj društvenoj svojini i za stečajnog upravnika postavljena Agencija za privatizaciju – Centar za stečaj. Tužilac je podneo prijavu potraživanja prema ZZ „Pobeda“ Vršac u stečajnom postupku, koje potraživanje je priznato u iznosu od 7.636.263,91 dinara (od čega iznos od 5.115.959,00 dinara na ime glavnog duga i 2.520.304,91 dinara na ime kamate) i svrstano u treći isplatni red. Osnov potraživanja tužioca je ugovor o preuzimanju duga za izvršene radove na silosu u Vršcu. Rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St 1266/2019 od 19.09.2019. godine, usvojen je prigovor predlagača, ovde tužioca i utvrđeno da je predlagaču povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Pančevu St 17/2011, naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca preduzme mere u okviru svoje nadležnosti kako bi se stečajni postupak okončao u što kraćem roku i da u naknadnom roku od 30 dana izvesti sudiju ovlašćenog po godišnjem rasporedu poslova u Privrednom sudu u Pančevu za 2019. godinu o konkretno preduzetim radnjama. Privredni sud u Pančevu nije ni po isteku obavezujućeg roka preduzeo navedene mere i radnje, a stečajni postupak do danas nije okončan, niti je tužiocu isplaćeno njegovo potraživanje.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo iz odredbe člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 154, 155. i 172. Zakona o obligacionim odnosima, kada su ocenili da nije osnovan tužbeni zahtev zahtev za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja tužioca prema stečajnom dužniku ZZ „Pobeda“ Vršac u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Pančevu St 17/2011.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pravilnost drugostepene presude i ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Zaključkom usvojenim na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda Spp 6/2016 od 02.11.2018. godine, prema kojem Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koja su bez njihove krivice ostala neizvršena i u postupku stečaja vođenom nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku. Prema dopunjenom Zaključku usvojenom na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine (kojim je dopunjen navedeni Zaključak) u pogledu izvršnih dužnika fizičkih i pravnih lica koji ne spadaju u navedenu kategoriju, nužno je utvrđivati uzročno-posledičnu vezu između povrede prava na suđenje u razumnom roku i neisplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda.

Naime, iako je tužiocu rešenjem Privrednog suda u Pančevu R4 St 1266/2019 od 19.09.2019. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, tužilac nije dokazao da je usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Pančevu St 17/2011 pretpeo imovinsku štetu i da je ona posledica neadekvatnog postupanja organa tužene za okončanje tog postupka. Tužilac nije dokazao da je u momentu otvaranja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom u momentu pokretanja postupka za naplatu spornog potraživanja na računu stečajnog dužnika bilo sredstava iz kojih bi se moglo isplatiti tužiočevo potraživanje, a da mu ista nisu isplaćena zbog nepravilnog i nezakonitog rada tužene, što bi bio osnov odgovornosti za naknadu imovinske štete u ovom postupku. Sledom navedenog, tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između štete koju trpi (u visini priznatog, a neisplaćenog potraživanja) i neadekvatnog postupanja suda u stečajnom postupku u cilju namirenja tužiočevog potraživanja, za koju štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku bi bila objektivno odgovorna tužena. U konkretnom slučaju nenamireno potraživanje tužioca nije potraživanje zaposlenog iz radnog odnosa prema stečajnom dužniku, već komercijalno potraživanje koje za osnov ima ugovor o preuzimanju duga, za čiju naplatu tužena ne može biti odgovorna, imajući u vidu sve okolnosti utvrđene u ovom postupku.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić