U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca Fakulteta savremenih umetnosti sa sedištem u Beogradu, koga zastupa v.d. dekana Saša Filipović iz Beograda, sa umešačem na strani tužioca sa položajem jedinstvenog suparničara AA iz ..., koga zastupa Vladimir Todorić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Komisija za akreditaciju i proveru kvaliteta visokoškolskih ustanova, sa sedištem u Beogradu, koju zastupa državni pravobranilac, sa sedištem u Beogradu, odlučujući o reviziji umešača na strani tužioca sa položajem jedinstvenog supraničara, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1355/17 od 13.12.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 10.06.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija umešača na strani tužioca sa položajem jedinstvenog suparničara AA, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 1355/17 od 13.12.2017. godine.

ODBIJA SE zahtev umešača na strani tužioca sa položajem jedinstvenog suparničara za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 562/12 od 28.06.2016. godine, prvim stavom izreke, odbijen je prvopostavljeni tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene dobiti isplati iznos od 2.832.000 evra, sa kamatom na iznos od 843.000 evra po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 01.10.2009. godine do isplate; 1.320.000 evra po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 01.10.2010. godine do isplate i 669.000 evra po stopi koju propisuje Evropska centralna banka počev od 01.10.2011. godine do isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Drugim stavom izreke, odbijen je eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog izgubljene dobiti isplati iznos od 328.445.164,80 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 97.768.105,20 dinara, počev od 01.10.2009. godine do isplate; na iznos od 153.088.848,00 dinara sa kamatom počev od 01.10.2010. godine do isplate i na iznos od 77.472.235,12 dinara, počev od 01.10.2011. godine do isplate. Trećim stavom izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 873.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1355/17 od 13.12.2017. godine, prvim stavom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba umešača na strani tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P 562/12 od 28.06.2016. godine. Drugim stavom izreke, odbijen je zahtev umešača na strani tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Blagovremeno izjavljenom revizijom, umešač na strani tužioca sa položajem jedinstvenog suparničara pobija drugostepenu presudu zbog pogrešne primene materijalnog prava. Troškove postupka je tražio, ali ih nije opredelio po visini.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u okviru ovlašćenja iz čl. 408. Zakona o parničnom postupku (ZPP u daljem tekstu) i utvrdio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije počinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz čl. 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u pravnosnažno okončanom postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude, umešač na strani tužioca sa položajem jedinstvenog suparničara je vlasnik Privrednog društva „...“ d.o.o. sa sedištem u ..., koje privredno društvo je osnivač i vlasnik tužioca, koje posluje od 1997. godine. Tužilac se opredelio da u skladu sa odredbama člana 16 Zakona o visokom obrazovanju i pozivom Ministarstva prosvete od 15.11.2007. godine, podnese zahtev za akreditaciju, u četvrtom ciklusu akreditacije, u periodu od 01.10.2008. godine, zaključno sa 05.03.2009. godine. Dana 01.10.2008. godine podneo je zahtev za akreditaciju dvanaest studijskih programa, šest programa osnovnih akademskih studija, tri programa diplomskih master akademskih studija i tri programa doktorskih studija, nadležnom organu tužene, Komisiji za akreditaciju i proveru kvaliteta (u daljem tekstu KAPK). Komisija je obrazovana na osnovu odredbe člana 13. Zakona o visokom obrazovanju („Službeni glasnik RS“ broj 76/05, 100/07, 97/08 i 44/10) i na osnovu Pravilnika o standardima i postupku za akreditaciju visokoškolskih ustanova i studijskih programa. U skladu sa svojim nadležnostima utvrđenim odredbama člana 16. stav 5. Zakona o visokom obrazovanju povodom svih dvanaest zahteva tužioca KAPK je uputila akte upozorenja, ukazujući tužiocu na nedostatke u pogledu ispunjenosti uslova kvaliteta rada te visokoškolske ustanove, odnosno studijskih programa za koje je podnet zahtev za akreditaciju, ostavljajući tužiocu rok za otklanjanje nedostataka. Tužilac je blagovremeno postupio po upozorenjima, ali KAPK ipak u roku od tri godine od dana obrazovanja 05.06.2006. godine nije završila proces akreditacije u skladu sa članom 116. stav 1. Zakona o visokom obrazovanju. Prema ovoj zakonskoj odredbi rok je iznosio tri godine od obrazovanja komisije od 05.06.2006. godine do 05.06.2009. godine. Međutim, odredbom stava 2. člana 116. Zakona o visokom obrazovanju propisano je da se smatra da univerziteti i fakulteti, odnosno akademije umetnosti u sastavu univerziteta, koji su pre stupanja na snagu tog zakona dobili rešenje o ispunjenosti uslova za početak rada i obavljanja delatnosti, imaju dozvolu za rad do okončanja postupka akreditacije i dobijanja dozvole za rad po novom zakonu. Stoga je rok za akreditaciju od tri godine dat kao orijentacioni, zapravo produžen za univerzitete i fakultete, odnosno akademije umetnosti u sastavu univerziteta koji su imali dozvolu za rad po starom zakonu i koji su aplicirali za akreditaciju po novom zakonu, te koji su praktično mogli da nastave sa radom, jer se smatralo da imaju dozvolu za rad sve do okončanja postupka akreditacije. Tužilac je u smislu odredbe člana 116. Zakona o visokom obrazovanju u spornom vremenskom periodu do završetka postupka akreditacije bio u mogućnosti da upisuje zainteresovane studente na svojih šest prethodno registrovanih studijskih programa za vreme trajanja postupka akreditacije, pred komisijom za akreditaciju, a što je u spornom vremenskom periodu i činio.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, primenom člana 116. stav 1. i 2. Zakona o visokom obrazovanju i člana 172. stav 1. u vezi sa članom 185. – 189. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu ZOO), nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev neosnovan, jer tužilac nije dokazao postojanje uzročno-posledične veze između eventualne izgubljene dobiti u utuženom periodu i rada organa tužene, da bi se zasnovala odgovornost tužene za eventualnu štetu koju trpi.

Navodima revizije pravilnost i zakonitost nižestepenih presuda ne dovodi se u sumnju.

Pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije imao smetnje za upis studenata na studijske programe koji su se svi nalazili u procesu akreditacije, počev od 2009. godine, zaključno sa 28.10.2011. godine. Tužilac nije mogao štetu da opredeli prema projektovanom broju studenata za upis na tu akademiju, bez utvrđenja realnih činjenica da li bi se zaista toliki broj studenata i upisao, a imajući u vidu i druge faktore, kao što su visina upisnine, postojanje drugih visokoškolskih ustanova sa sličnim programima, postojanje mnogih državnih visokoškolskih ustanova na kojima je školovanje besplatno, odnosno univerziteta, fakulteta i akademija od kojih su neke i posle tužioca dobile rešenja o akreditaciji. Dužina trajanja postupka kao što to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi, suprotno navodima revizije, nije u uzročno-posledičnoj vezi sa eventualnom štetom u vidu izgubljene dobiti koju trpi tužilac, jer je u utuženom periodu tužilac bio akreditovan i imao dozvolu za rad. U pogledu programa za koje je odbijena akreditacija, tužilac se ne može ni pozivati na štetne posledice.

Pozivanje revidenta na odredbu člana 42. Zakona o visokom obrazovanju nije od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovom postupku, jer se ove zakonske odredbe odnose na izmenu, dopunu i oduzimanje dozvole za rad, a ne na sam postupak akreditacije.

Revident je uz reviziju podneo odluke Ustavnog suda Republike Srbije i pozvao se na presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koje se ne zasnivaju na bitno istom činjeničnom stanju i pravnom osnovu, pa ne mogu biti od uticaja na donošenje drugačije odluke u ovom postupku.

Na osnovu izloženog, kako revidentu pobijanom presudom nisu povređena Ustavom, Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Zakonom o visokom obrazovanju garantovana prava, Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju primenom člana 414. stav 1. ZPP.

U reviziji se ponavljaju žalbeni razlozi, a drugačijim obrazloženjem ove odluke ne bi se postiglo novo tumačenje prava, niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava, pa Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao sve revizijske navode, saglasno članu 414. stav 2. ZPP.

Odluka o troškovima revizijskog postupka doneta je primenom čl. 165. stav 2., a u vezi sa članom 154. ZPP, prema postignutom uspehu revidenta u revizijskom postupku.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić