U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branislave Apostolović, predsednika veća, Branislava Bosiljkovića, Danijele Nikolić, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Đorđe Protić, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Beograda, koga zastupa Gradsko pravobranilaštvo, sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o revizijama tuženog izjavljenim protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 367/17 od 10.10.2017. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž 10281/18 od 06.02.2020. godine, u sednici veća održanoj 15.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnim revizijama tuženog izjavljenim protiv presude Višeg suda u Pančevu Gž 367/17 od 10.10.2017. godine i rešenja Višeg suda u Beogradu Gž 10281/18 od 06.02.2020. godine.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Pančevu Gž 367/17 od 10.10.2017. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12476/11 od 12.10.2015. godine, ispravljena rešenjem istog suda od 06.11.2015. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati iznos od 204.809,48 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.10.2015. godine kao dana presuđenja pa do isplate.

PREINAČUJE SE rešenje Višeg suda u Beogradu Gž 10281/18 od 06.02.2020. godine i rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12476/11 od 02.02.2018. godine tako što se ODBIJA zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 162.760,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana kada nastupe uslovi za izvršenje, pa do isplate.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 87.000,00 dinara.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12476/11 od 12.10.2015. godine, ispravljene rešenjem istog suda od 06.11.2015. godine, stavom prvim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati iznos od 204.809,00 dinara u pojedinačno opredeljenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana dospelosti pa do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je predlog tužioca za oslobađanje od plaćanja troškova parničnog postupka. Stavom trećim izreke obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 156.760,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.10.2015. godine do isplate.

Presudom Višeg suda u Pančevu Gž 367/17 od 10.10.2017. godine, stavom prvim izreke, potvrđena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12476/11 od 12.10.2015. godine u delu stava prvog izreke kojim je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete u vidu izmakle koristi isplati iznos od 204.809,48 dinara. Stavom drugim izreke preinačena je presuda u preostalom usvajajućem delu stava prvog izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos naknade štete od 204.809,48 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu od 12.10.2015. godine kao dana presuđenja pa do isplate, dok je u preostalom delu zahteva za isplatu zakonske zatezne kamate u iznosima i za period bliže navedenim ovim stavom izreke, tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke ukinuta je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12476/11 od 12.10.2015. godine u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12467/11 od 02.02.2018. godine obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova parničnog postupka isplati iznos od 162.760,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.10.2015. godine do isplate.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž 10281/18 od 06.02.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12476/11 od 02.02.2018. godine u delu u kom je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 162.760,00 dinara. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P 12476/11 od 02.02.2018. godine u delu kojim je odlučeno o kamati na troškove postupka tako što je obavezan tuženi da tužiocu na dosuđeni iznos troškova postupka u iznosu od 162.760,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od dana kada nastupe uslovi za izvršenje pa do isplate, dok je u preostalom delu za period od 12.10.2015. godine do dana nastupanja uslova za izvršenje zahtev za isplatu odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude Višeg suda u Pančevu Gž 367/17 od 10.10.2017. godine kao i drugostepenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž 10281/18 od 06.02.2020. godine, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupuka i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o revizijama odlučuje na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14 i 87/18 - u daljem tekstu: ZPP) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Stavom 2. istog člana propisano je da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Odlučujući o dozvoljenosti revizija, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP da se dozvole posebne revizije tuženog, imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja, razloge nižestepenih sudova i istaknute revizijske navode, a radi tumačenja prava i ujednačavanja sudske prakse.

Iz ovih razloga, na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujuću pobijanu presudu drugostepenog suda na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud smatra da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona pa nema povrede iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je dana 08.03.2004. godine nadležnom organu tuženog – Sekretarijat za privredu Grada Beograda, podneo zahtev za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza putnika i dostavio dokaz o ispunjenosti traženih uslova. Rešenjem Sekretarijata za privredu Grada Beograda od 07.02.2006. godine broj VIII-03 broj 344-1-303/04, zahtev tužioca je odbijen uz obrazloženje da nisu ispunjeni uslovi iz člana 8. stav 1.tačka 8. navedene Odluke, odnosno da nema slobodnih mesta za taksi vozilo, zbog čega tužilac ne ispunjava uslove propisane Odlukom o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“ br. 29/05), a u smislu odredbe člana 6. stav 1. tačka 7. navedene odluke. Tužilac je protiv rešenja tuženog od 07.02.2006. godine izjavio žalbu Sekretarijatu za privredu Gradske uprave Grada Beograda, s tim što o istoj nije odlučeno, da bi potom tužilac pokrenuo upravni spor (U broj 1339/06 i U broj 1152/06) radi izmene pojedinačnog akta tuženog. Organ tuženog je dana 12.11.2008. godine tužiocu dao saglasnost za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, s obzirom da je Odlukom Ustavnog suda U 53/04 („Službeni glasnik RS“, broj 90/05) konstatovana nesaglasnost sa Ustavom i zakonom odredbe člana 6. stav 1. tačka 7. Odluke o auto-taksi prevozu („Službeni list Grada Beograda“, br.12/02, 5/03 i 14/04) koja je važila u momentu podnošenja zahteva tužioca. Tužilac je u periodu od 13.11.2006. godine do 27.04.2009. godine bio prijavljen kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposleno lice, a bio je korisnik novčane naknade u periodu od 14.11.2006. godine do 08.10.207. godine. Veštačenjem je utvrđeno da je zbog nemogućnosti da obavlja taksi delatnost, tužilac onemogućen da ostvari prihod u visini od 204.809,48 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca za isplatu iznosa od 204.809,48 dinara na ime izmakle koristi osnovan, s obzirom da je tužilac usled nezakonitog i nepravilnog rada državnog organa – nepoštovanje zakonskih rokova prilikom postupanja, pretrpeo štetu, s tim da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o zakonskoj zateznoj kamati dosudivši tužiocu zakonsku zateznu kamatu na dosuđeni iznos počev od 12.10.2015. godine.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su zaključili da je tužbeni zahtev tužioca osnovan.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Postojanje osnova za naknadu štete uslovljava okolnost da je državni organ štetu prouzrokovao nezakonitim ili nepravilnim radom. Pod nezakonitim radom službenog lica ili organa pravnog lica, smatra se postupanje suprotno zakonu, drugom propisu ili opštem aktu, kao i propuštanje da se zakon, drugi propisi ili opšti akt primeni, dok se pod nepravilnim radom podrazumeva činjenje ili nečinjenje protivno uobičajenom i propisanom načinu obavljanja delatnosti, čime se povređuje pravo ili interes nekog lica.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, u konkretnom slučaju pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo.

Naime, tuženi je u skladu sa Odlukom o auto-taksi prevozu iz 2005. godine odbio zahtev tužioca za davanje saglasnosti za obavljanje delatnosti taksi prevoza, a nakon Odluke Ustavnog suda o neustavnosti odredbe člana 6. stav 1. tačka 7. Odluke o auto-taksi prevozu iz 2002. godine, koja je važila u trenutku podnošenja zahteva, doneo rešenje kojim je usvojio zahtev tužioca za obavljanje auto-taksi prevoza putnika na teritoriji Grada Beograda. Stoga, suprotno stavu nižestepenih sudova, postupanje tuženog ne može se smatrati nezakonitim i nepravilnim radom u smislu citirane zakonske odredbe, jer je tuženi u momentu donošenja rešenja od 07.02.2006. godine u svemu postupao u skladu sa odredbama Odluke o auto-taksi prevozu, koja nije bila predmet ocene Ustavnosti i zakonitosti u postupku pred Ustavnim sudom.

Kako su u konkretnom slučaju štetne posledice otklonjene na taj način što je rešenjem gradonačelnika od 28.01.2008. godine Sekretarijatu za privredu, kao prvostepenom organu, data saglasnost da preko broja utvrđenog Programom potreba za auto-taksi prevoz za 2008. godinu izda saglasnost licima koja su podnela predlog za izmenu pojedinačnog akta, na osnovu čega su ta lica dobila saglasnost za obavljenu delatnost auto-taksi prevoza u toku 2008. godine, to se postupanje tuženog ne može smatrati nezakonitim i nepravilnim, jer je tuženi u svemu postupao u skladu sa pozitivno pravnim zakonskim propisima i podzakonskim odlukama. Tuženi nakon donošenja Odluke Ustavnog suda o ustavnosti odluke o auto-taksi prevozu doneo rešenje kojim je tužiocu dozvolio bavljenje auto-taksi prevozom, čime je faktički otklonjena posledica donošenja neustavne odluke. Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena neustavnost odluke o auto-taksi prevozu ne sadrži odredbu koja predviđa da će se posledice primene neustavne odluke otkloniti naknadom štete licima čija su prava povređena pojedinačnim aktom, u smislu člana 58. tada važećeg Zakona o postupku pred Ustavnim sudom i pravnim dejstvom njegovih odluka, niti je predviđen rok u kojem bi se morala doneti nova odluka, to je osnovano ukazivanje revizijom tuženog o pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega tužiocu u konkretnom slučaju ne pripada naknada štete.

Ovaj sud naglašava da je prema važećoj odluci tuženog o taksi prevozu iz 2006. godine postojanje slobodnog taksi mesta uslov za obavljanje delatnosti auto-taksi prevoza, te da je takav uslov neprekidno propisan od 2002. godine i nije postojao samo u periodu od 21.10.2005. godine do 28.12.2005. godine.

Na osnovu iznetog, odlučeno je kao u stavu drugom izreke na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Ispitujući pobijano rešenje kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka, u smislu člana 420.stav 6.ZPP, Vrhovni kasacioni sud smatra da je revizija tuženog osnovana.

Imajući u vidu da tužilac nije uspeo u sporu za naknadu štete, to mu ne pripadaju ni troškovi parničnog postupka, zbog čega su preinačena rešenja nižestepenih sudova i odbijen zahtev za isplatu iznosa od 162.760,00 dinara na ime troškova postupka sa zakonskom zateznom kamatom od kada nastupe uslovi za izvršenje pa do isplate, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Obzirom na uspeh tuženog u sporu, obavezan je tužilac da tuženom na ime troškova postupka isplati iznos od ukupno 87.000,00 dinara, i to na ime troškova koje je tuženi imao za pristup na sedam održanih ročišta iznos od 7.500,00 dinara, ukupno 52.500,00 dinara, pristup na jednom neodržanom ročištu iznos od 4.500,00 dinara, sastav tri obrazložena podneska u iznosu od 6.000,00 dinara, ukupno 18.000,00 dinara kao i iznos od 12.000,00 dinara na ime izjavljene žalbe, u smislu člana 153. stav 1. i člana 154. stav 1. ZPP, a sve shodno AT u vreme presuđenja, zbog čega je odlučeno kao u stavu četvrtom izreke.

Obavezan je tužilac da tuženom, koji je uspeo u ovom sporu, na ime izjavljene revizije isplati iznos od 18.000,00 dinara.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić