U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da u pobijanoj presudi drugostepeni sud nije dao pravno obrazloženje za svoju odluku, čime je tužioca faktički uskratio za obrazloženu odluku, a čime se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 355. stav 5. ZPP, s obzirom da pobijana presuda sadrži obrazloženje u kome je razmotreno činjenično stanje koje je prvostepeni sud utvrdio, dati razlozi zbog kojih je žalba tužioca ocenjena kao neosnovana i navedeni propisi na kojima je sud zasnovao odluku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi AA je po osnovu ugovora o kupoprodaji koji nije overen, a koji je kod prodavca zaveden pod brojem 476 dana 30.07.1994. godine, od prodavca IGM „Knjaževac“, kupio lokal u objektu „Tržni centar“ u izgradnji u Negotinu, označen brojem .., površine 23,90 m2, za kupoprodajnu cenu od 55.926,00 dinara, isplatio je kupoprodajnu cenu prodavcu, ali mu lokal nikada nije predat u svojinu. Prodavac IGM „Knjaževac“ je ovaj lokal stekao kupoprodajom na osnovu neoverenog ugovora od 20.06.1994. godine od prodavca GIP „Tehnorad“ iz Rače. Pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Zaječaru P 687/97 od 16.12.1997. godine, obavezan je u tom predmetu tuženi IGM „Knjaževac“ da preda tužiocu AA taj lokal. Poravnanjem koje je zaključeno u predmetu Trgovinskog suda u Zaječaru P 346/2002 od 24.09.2002. godine, tuženi „Tehnorad“ Rača je priznao pravo svojine na objektu „Tržni centar“ u Negotinu, tužiocu PP „Unimat“. Pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Negotinu P 1313/03 od 06.09.2004. godine, obavezan je tuženi „IGM“ Knjaževac, da isplati tužiocu AA iznos od 55.930,80 dinara koji predstavlja iznos kupoprodajne cene lokala sa kamatom. Presudom istog suda P 31/09 od 01.09.2009. godine, odbijen je zahtev AA kojim je tražio da se tamo tuženi PTP Unimat obaveže da mu solidarno sa IGM Knjaževac, čija je obaveza utvrđena presudom P 1313/03, isplati iznos kupoprodajne cene lokala sa kamatom. Presudom Višeg suda u Negotinu Gž 131/10 od 30.03.2010. godine, ova presuda je preinačena tako što je usvojen tužbeni zahtev i PGP Unimat obavezan da solidarno sa IGM Knjaževac nadoknadi AA iznos kupoprodajne cene lokala sa kamatom. Pravnosnažnom presudom Višeg suda u Negotinu P 14/2020 od 28.09.2020. godine, u sporu tužioca PGP Unimat protiv tuženih AA i IMG Knjaževac, utvrđeno je da je ništav ugovor o kupoprodaji lokala br.476 od 30.07.1994. godine. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Negotinu I 1082/10 od 30.04.2010. godine, određeno je izvršenje na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Negotinu P 31/09 od 01.09.2009. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno od činjenice da presuda Višeg suda u Negotinu Gž 131/10 od 30.03.2010. godine, predstavlja pravnosnažnu i izvršnu sudsku odluku, nižestepeni sudovi su pravilno zaključili da sud nema ovlašćenja da u drugom sudskom postupku menja dejstvo pravnosnažne presude. Drugostepeni sud je pravilno cenio da je tužilac shodno odredbi člana 360. stav 1. ZPP, vezan pravnosnažnom presudom koja u odnosu na njega proizvodi pravno dejstvo od momenta pravnosnažnosti i njeno dejstvo se ne može redukovati u drugom sporu. Odlučujući o tužbenom zahtevu da se prema tuženom AA utvrdi nedozvoljenost izvršenja po rešenju o izvršenju Osnovnog suda u Negotinu I 1082/10 od 30.04.2010. godine u delu koji se odnosi na novčano potraživanje prema tužiocu, pravilno su nižestepeni sudovi ocenili da shodno odredbama člana 24. stav 1. Zakona o izvršnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.125 od 22.11.2004. godine), koji se ima primeniti u ovom slučaju, a kojim je propisano da treće lice koje smatra da na predmetu izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, zaštitu svojih prava može ostvariti prigovorom i izlučnom tužbom (tužbom za nedopustivost izvršenja), iz čega proizlazi da tužilac nije aktivno legitimisan za iniciranje postupka za utvrđenje nedopustivosti izvršenja, s obzirom da on nije treće lice, već izvršni dužnik.

Ovaku odluku kao pravilnu i na zakonu zasnovanu prihvata i Vrhovni sud.

Neosnovano se revizijom ukazuje da je prilikom donošenja pobijane presude pogrešno primenjeno materijlano pravo, s obzirom da nisu primenjene odredbe Zakona o stečajnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.84/2004), koji je važio u vreme donošenja presude Višeg suda u Negotinu u odnosu na koju se traži utvrđenje da ne proizvodi pravno dejstvo na tužioca, kao i rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Negotinu u odnosu na koje su u ovoj parnici traži utvrđenje nedozvoljenosti izvršenja u odnosu na tužioca, a s obzirom da je nad IGM Knjaževac, otvoren stečajni postupak 1996. godine, a nad GP Tehnorad 2001. godine, te je u stečajnom postupku nad ovim preduzećem doneto rešenje o prinudnom poravnanju i svi poverioci, među kojima je bio i IGM Knjaževac, namireni, pa drugostepeni sud nije cenio posledice stečaja i u stečaju zaključenog prinudnog poravnanja u odnosu kako na stečajnog dužnika, tako i na potraživanja stečajnih poverilaca. Naime, okolnost otvaranja stečaja nad privrednim društvima koja su bili prodavci, odnosno kupci lokala, a povodom koga je ovde tuženi AA imao potraživanja, ne mogu biti od uticaja na odlučivanje u ovom sporu s obzirom da je obaveza ovde tužioca da tuženom AA solidarno sa IGM Knjaževac, isplati iznos kupoprodajne cene lokala sa kamatom ustanovljena pravnosnažnom sudskom odlukom – presudom Višeg suda u Negotinu Gž 131/10 od 30.03.2010. godine, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je ovom presudom na konačan način rešen sporni pravni odnos između tužioca i tuženog AA, povodom kupoprodajne cene isplaćene za lokal koji tuženom nikada nije predat, a pripao je u svojinu tužiocu, te se ta odluka ne može menjati u drugoj parnici, na šta je usmeren tužbeni zahtev za utvrđenje da ona u odnosu na tužioca ne proizvodi pravno dejstvo. Rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Negotinu I 1082/10 od 30.04.2010. godine, određeno je izvršenje na osnovu izvršne isprave po zahtevu izvršnog poverioca – ovde tuženog AA, u odnosu na izvršnog dužnika – ovde tužioca, te tužilac, kako su to pravilno ocenili nižestepeni sudovi, nije aktivno legitimisan za podnošenje zahteva za utvrđenje nedopuštenosti izvršenja, s obzirom da je to pravo Zakonom o izvršnom postupku koji je važio u vreme donošenja ovog rešenja, kao i po sada važećem Zakonu o izvršenju i obezbeđenju, propisano samo za treće lice koje smatra da na predmetu izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, a tužilac takvo svojstvo nema.

Na osnovu izloženog, primenom odredbe člana 414. ZPP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković