U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca „IGM PROMIX D.O.O. BEOGRAD“ iz Novog Beograda, koga zastupaju punomoćnici Slaviša Miljuš, advokat u ... i Goran Došen, advokat u Beogradu, protiv tuženog AA iz ... – ..., ..., čiji je punomoćnik Sofija Španović, advokat u ..., radi utvrđenja ništavosti založnih izjava, odlučujući o revizijama tužioca, izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4440/19 od 15.01.2020. godine, u sednici održanoj 25.11.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužioca izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4440/19 od 15.01.2020. godine.

Tuženom se ne dosuđuju troškovi sastava odgovora na reviziju.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici P 712/18 od 23.07.2019. godine je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da su ništave založne izjave koje je BB u svojstvu direktora tužioca potpisao i to: 1) izjavu overenu kod Opštinskog suda u Inđiji poslovni broj Ov .../... od 08.12.2009. godine, radi obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca AA prema BB iz ... u iznosu od 200.000 evra sa rokom vraćanja do 18.11.2010. godine, radi upisa založnog prava na nepokretnostima i to na prizemnoj stambenoj zgradi od 360 m2, sagrađenoj na parceli broj .../..., građevinsko izgrađeno zemljište površine 07 ari i 27 m2, parceli broj .../... njiva od 6 a i 26 m2 i parceli broj .../... dvorište od 54 m2, upisana u zknj. uložak broj ... KO ..., vlasništvo tužioca; 2) izjavu overenu kod Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – Sudska jedinica Inđija poslovni broj Ov1 .../... od 29.03.2010. godine radi obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca AA prema BB iz ... u iznosu od 200.000 evra sa rokom vraćanja do 18.11.2010. godine radi upisa založnog prava na nepokretnostima i to prizemljnoj stambenoj zgradi površine 120 m2, sagrađenoj na parceli broj .../.. koja se vodi kao građevinsko izgrađeno zemljište površine 04 a i 64 m2, parceli broj .../... dvorište od 44 m2, parceli broj .../... njiva od 04 a i 49 m2, upisano u zknj. broj ... KO ..., vlasništvo tužioca „IGM PROMIX, D.O.O. BEOGRAD“ iz Novog Beograda; 3) izjavu overenu kod Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici – SJ Inđija, poslovni broj Ov1 .../... od 03.02.2011. godine radi obezbeđenja novčanog potraživanja poverioca AA prema BB iz ... u iznosu od 100.000 evra sa rokom vraćanja do 01.08.2011. godine radi upisa založnog prava na nepokretnostima i to na prizemljnoj stambenoj zgradi površine 305 m2, sagrađenoj na parceli broj .../..., u ulici ... broj ..., građevinsko izgrađeno zemljište površine 7 a i 98 m2, upisano u zknj. uložak broj ... KO ..., vlasništvo tužioca, predlažući da se utvrdi da te izjave ne proizvode pravno dejstvo, te da je tuženi dužan da trpi pravne posledice ništavosti, te je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je predlagao da se obaveže tuženi da trpi pravne posledice ništavosti. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Obavezan je tužilac da tuženom nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 448.860,00 dinara, a sve u roku od 15 dana pod pretnjom prinudnog izvršenja, a za iznos od 46.110,00 dinara je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova parničnog postupka.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž 4440/19 od 15.01.2020. godine, žalbu tužioca delimično usvojio, a delimično odbio, pa je presudu Višeg suda u Sremskoj Mitrovici broj P 712/18 od 23.07.2019. godine preinačio u delu odluke o troškovima postupka, tako što je snizio dosuđeni iznos troškova parničnog postupka na iznos od 437.130,00 dinara, a u preostalom delu je presudu potvrdio. Odbio je zahtev tužioca i tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužilac je izjavio dve revizije, obe 23.03.2020. godine. Obe revizije su izjavljene zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da su revizije tužioca dozvoljene, ali da nisu osnovane.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je BB bio direktor tužioca od njegovog osnivanja 2005. godine pa do 2015. godine. Delatnost tužioca je gradnja stanova i objekata. Direktor BB je potpisao tri založne izjave koje su predmet tužbenog zahteva i založio je nepokretnosti tužioca jer nije imao svoje lične imovine, a radi obezbeđenja pozajmice u svrhu finansiranja izgradnje zgrade u ulici ... ... u ... Tuženi je punomoćjem od 18.11.2009. godine ovlastio svog sina VV da može u njegovo ime i za njegov račun BB, kao direktoru preduzeća „IGM PROMIX, D.O.O. BEOGRAD“ iz Novog Beograda, da preda iznos od 550.000 evra, te da preduzme sve neophodne radnje za upis založnog prava, kao i da prima novčana sredstva po osnovu zajma i da preduzme sve neophodne radnje u cilju predaje zajma zajmoprimcu, kao i u cilju povraćaja zajma. Tuženi je punomoćjem ovlastio sina da može u njegovo ime i za njegov račun da potpiše i overi u sudu založnu izjavu sa BB kao direktorom preduzeća „IGM PROMIX, D.O.O. BEOGRAD“ iz Novog Beograda, a predmet založne izjave je novčani iznos u visini od 550.000 evra, sa rokom vraćanja do 18.11.2010. godine, a u slučaju neplaćanja sa kamatom od 20 % na godišnjem nivou, te da se upis založnog prava izvrši na nepokretnostima upisanim u zknj. ulošku broj ... i .... KO ... .

Založnom izjavom od 08.12.2019. godine je obezbeđeno potraživanje u iznosu od 200.000 evra, ali je BB od VV primio dva puta po 25.000 evra, ukupno 50.000 evra uz ugovorenu kamatu na pozajmljeni iznos od 5 % mesečno. Ovaj iznos je bio lična pozajmica BB kojom je on želeo da poboljša poslovanje firme i novac je prebačen na račun firme. Radi obezbeđenja potraživanja založene su nepokretnosti, vlasništvo tužioca. Drugu založnu izjavu od 29.03.2010. godine BB je potpisao radi obezbeđivanja potraživanja u iznosu od 50.000 evra, s tim da je VV tražio da visina novčanog potraživanja u založnim izjavama bude 4 puta veća od datih sredstava, pa je u izjavu uneta visina potraživanja založnog poverioca od 200.000 evra. Iznos od 50.000 evra je BB uzeo kao fizičko lice da bi poboljšao poslovanje tužioca i novac je uplatio na račun tužioca. Kamata na pozajmljeni iznos je ugovorena na mesečnom nivou od 5 %. Treća založna izjava od 03.02.2011. godine je sačinjena na iznos od 100.000 evra, a stvarna visina pozajmice je bila 25.000 evra, uz ugovorenu kamatnu stopu od 5 % na mesečnom nivou. Ukupno je na račun tužoca bilo uplaćeno 127.000 evra. Pismeni ugovor o zajmu nije zaključen, a novac je trebao da vrati u rokovima koji su navedeni u založnim izjavama.

Priznanicom od 21.03.2020. godine VV je svojim potpisom potvrdio da je na ime povraćaja dela pozajmice primio iznos od 15.000 evra od BB i da je smanjen ukupan dug od 250.000 evra na 235.000 evra.

Tuženi je kao izvršni poverilac pokrenuo izvršni postupak protiv tužioca kao izvršnog dužnika pred Osnovnim sudom u Sremskoj Mitrovici, Sudska jedinica Inđija, radi naplate potraživanja koje je obezbeđeno spornim založnim izjavama, te je rešenjem tog suda broj I 1724/2013 od 04.02.2014. godine određeno izvršenje prema izvršnom dužniku radi naplate potraživanja izvršnog poverioca u iznosu od 220.000 evra sa kamatom počev od 18.11.2010. godine pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS važećem u trenutku ispunjenja obaveze kao i radi naplate troškova izvršnog postupka, prodajom nepokretnosti koje su predmet založne izjave. U postupku prinudnog izvršenja je došlo do zaključenja ugovora o prodaji 09.05.2014. godine neposrednom pogodbom između tužioca kao izvršnog dužnika – prodavca, tuženog koga je zastupao VV, kao kupca i GG iz ..., kao sudskog izvršitelja Osnovnog suda Stara Pazova, Sudske jedinice Inđija, u kome je konstatovano da je pred tim sudom u toku izvršni postupak radi naplate potraživanja izvršnog poverioca po založnim izjavama koje su overene pred Opštinskim sudom u Inđiji, kao i da stranke čine nespornim postojanje navedenih založnih izjava, da se njima izvršni dužnik obavezao da će izvršnom poveriocu izmiriti dugovanje zaključno sa 01.08.2011. godine, a kako to nije učinio da je pokrenut izvršni postupak protiv izvršnog dužnika. Konstatovano je da su sve založne izjave upisane kod RGZ SKN Inđija. Ugovorom je određeno da su se ugovorne strane sporazumele o uslovima prodaje neposrednom pogodbom i da su saglasne da je potraživanje izvršnog poverioca prema izvršnom dužniku na dan sačinjenja ugovora (09.05.2014. godine) iznosio 250.000 evra i to 220.000 evra na ime glavnog potraživanja i 30.000 evra na kamate, te da neopozivo i bezteretno prodaju nepokretnost za ugovorenu kupoprodajnu cenu u iznosu od 28.918.775,00 dinara i da je kupoprodajna cena isplaćena tako što je izvršni poverilac naplatio sva svoja dospela potraživanja koja ima prema izvršnom dužniku u ovom predmetu u iznosu od 28.918.775,00 dinara. Ugovorne strane su se saglasile da se kod RGZ SKN Inđija izvrši brisanje svih upisanih tereta u korist izvršnog poverioca i da je zaključenjem ugovora izvršni poverilac namiren za celokupno potraživanje po rešenju o izvršenju uključujući i troškove izvršnog postupka, a da je izvršni dužnik saglasan da se izvršni poverilac može upisati kao vlasnik nepokretnosti kod RGZ SKN Inđije koje su predmet ugovora, bez dalje saglasnosti i pristanka prodavca.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca jer su ocenili da su založne izjave sačinjene u skladu sa članom 13. Zakona o hipoteci, i da nema uslova za utvrđenje ništavosti založnih izjava ni na osnovu člana 12. i 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Naveli su da su potpisivanjem ugovora o prodaji neposrednom pogodbom, stranke faktički izvršile sravnjenje međusobnih dugovanja i potraživanja, te su utvrdili preostali iznos potraživanja, a hipoteka je realizovana potpisivanjem ugovora, iz kojih razloga nema pravnog osnova da se utvrdi ništavost založnih izjava.

I po oceni Vrhovnog kasacionog suda proizilazi zaključak da činjenica što je založnim izjavama obezbeđeno potraživanje od 500.000 evra sa kamatom u slučaju neplaćanja od 20 % godišnje, a da je stvarno primljen iznos 125.000 evra (na račun tužioca je uplaćen iznos od 127.000 evra) sa ugovorenom kamatom od 5 % mesečno, sama po sebi ne može da dovede do ništavosti založnih izjava, jer se moraju posmatrati i druge utvrđene činjenice. Naime, usmenim ugovorom o zajmu je tuženi predao BB iznos od 125.000 evra, a na račun tužioca je uplaćen iznos od 127.000 evra, priznanicom od 21.03.2012. godine ukupan dug tužioca prema tuženom od 250.000 evra je smanjen na 235.000 evra (jer je BB isplatio 15.000 evra VV, sinu tuženog) kao i to što je tuženi zbog potraživanja od 220.000 evra i kamatom od 30.000 evra pokrenuo izvršni postupak protiv tužioca, a u kome je zaključen ugovor o prodaji nepokretnosti neposrednom pogodbom, čiji su predmet bile upravo založene nepokretnosti (iako su založne izjave glasile na 500.000 evra). Ovim ugovorom su izvršni poverilac i izvršni dužnik saglasnošću svojih volja regulisali sve uslove prodaje, visinu potraživanja, kao i cenu po kojoj će se nepokretnosti prodati, a što je u skladu sa članom 122. stav 3. tada važećeg Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ broj 31/2001... 139/2014). Založne izjave su realizovane u tom izvršnom postupku i to za ukupan dug od 250.000 evra, a ne za iznos od 500.000 evra na koji iznos su izdate. Pravilno je drugostepeni sud cenio da su založne izjave date od strane ovlašćenog lica u zakonito sprovedenom postupku i u zakonom propisanoj formi. Tužilac nije dokazao da se u momentu zaključenja ugovora o zajmu nalazio u stanju nužde ili u teškom materijalnom stanju iz kojih razloga bi prihvatio da se u založnim izjavama upišu veći iznosi od iznosa koji su zaista primljeni po osnovu usmenog ugovora o zajmu. Utvrđeno je da je BB pozajmice uzimao radi poboljšanja preduzeća čiji je bio direktor.

Vrhovni kasacioni sud je cenio obe revizije tužioca, ali je našao da se njihovim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost presuđenja. Ne može se prihvatiti navod revidenta da je drugostepeni sud izneo stav da je sprovođenjem izvršnog postupka legalizovana nezakonitost založne izjave čija sadržina nije tačna. Po oceni ovog suda ni u postupku izvršenja nije legalizovana nezakonitost založne izjave, jer su nižestepeni sudovi pravilno ocenili da su založne izjave sačinjene u skladu sa članom 13. Zakona o hipoteci. Takođe je utvrđeno da su parnične stranke imale međusobna dugovanja i potraživanja i da su potpisivanjem ugovora o prodaji neposrednom pogodbom faktički izvršili sravnjenja tih potraživanja i dugovanja, te su zbog stvarnog stanja dugovanja prihvatili da se zaključi ugovor o neposrednoj pogodbi čime su realizovane sve tri založne izjave. U postupku izvršenja tužilac nije ukazivao na eventualnu ništavost osnovnog pravnog posla, da bi 4 godine kasnije (tužba podneta 20.04.2018. godine) zatražio utvrđenje ništavosti založnih izjava. Tačno je da zahtev za utvrđenje ništavosti ne zastareva, ali vremenska distanca ukazuje da se tužilac predomislio, a na šta je uticala činjenica da je tuženi koji je okončanjem izvršnog postupka stekao pravo svojine na založenim nepokretnostima, kao vlasnik firme „Gold invest plus“(a u koju su unete nekretnine založene spornim založnim izjavama), kasnije prodate firmi „Lidl“. Između parničnih stranaka su i kasnije postojala dugovanja i potraživanja na šta ukazuje i činjenica da je rok po prve dve založne izjave za vraćanje zajma bio 18.11.2010. godine, a treće založne izjave je bio 01.08.2011. godine, a da je tuženi predlog radi izvršenja podneo tek 14.05.2013. godine. Za rešenje ove parnice je bitna činjenica što su u izvršnom postupku sporne založne izjave koje glase na 500.000 evra realizovane u celini za iznos duga od 250.000 evra i što su međusobna potraživanja i dugovanja parničnih stranaka izmirena.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizije tužioca nisu osnovane, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Tuženom se ne dosuđuju troškovi odgovora na reviziju jer ta parnična radnja nije bila nužna (član 154. stav 1. ZPP).

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić