Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3617/19 od 24.01.2020. godine, delimično je usvojena žalba tuženog i prvostepena presuda preinačena u žalbenom usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka, tako što je odbijen, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati iznos od 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 2.000 evra od 08.01.2014. godine do isplate, i na iznos od 1.000 evra počev od 15.05.2014. godine do isplate; te je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove prvostepenog postupka. Odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tužilac zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Vrhovni kasacioni sud je ustanovio da je revizija dozvoljena prema članu 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...18/20, u daljem tekstu ZPP), a ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. istog zakona našao je da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, niti su učinjene druge bitne povrede odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, između parničnih stranaka postojao je dogovor da tužilac kupi parcele od tuženog, za kupoprodajnu cenu od 30.000 evra, o čemu je 10.03.2010. godine sačinjena priznanica, potpisana od strane parničnih stranaka i svedoka, te je po tom osnovu iznos od 3.000 evra tuženom predato u „VV“, posredstvom GG, na ime dela kupoprodajne cene, a saglasno potpisanoj priznanici. Međutim, kako do kupoprodaje parcele između parničnih stranaka nije došlo, prvostepeni sud smatra da se osnov po kom je tuženi primio iznos od 3.000 evra nije ni ostvario, zbog čega je tuženi u obavezi da tužiocu taj iznos vrati, te je u smislu odredbe člana 210. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog da tužiocu isplati iznos do 3.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stanovište prvostepenog suda je da tuženi u toku postupka nije dokazao da je iznos od 3.000 evra primio po nekom drugom osnovu, odnosno nije dokazao svoje tvrdnje da je navedeni iznos primio na ime službenosti prolaza preko njegove parcele, a što je bio dužan da učini shodno pravilima o teretu dokazivanja u smislu odredbi člana 228. i 231. ZPP.

Nakon otvorene rasprave, drugostepeni sud je utvrdio da su parnične stranke usmeno dogovorile da tuženi proda tužiocu cele parcele broj .. i .. KO ..., na kojima nije bio upisan kao isključivi vlasnik, s tim da u dogovorenom roku izvrši prenos vlasništva na istima na svoje ime u evidenciji nepokretnosti, te da mu je tužilac po tom osnovu isplatio deo kupoprodajne cene u ukupnom iznosu od 4.000 evra, što je potvrđeno iskazima svih saslušanih svedoka. Naime, tužilac je tuženom isplatio 4.000 evra, tako što je putem trećeg lica GG isplatio tuženom 3.000 evra, što tuženi nije sporio, dok je tuženom u svom poslovnom prostoru u prisustvu DD isplatio još 500 evra, te je zatim tuženom preko DD isplatio još 500 evra. Kako je tužilac tuženom po osnovu usmenog dogovora o prodaji nekretnina isplatio kao deo kupoprodajne cene iznos od 4.000 evra, a do realizacije ovog usmenog dogovora nije došlo, tuženi je primenom odredbe člana 210. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima bio u obavezi da vrati tužiocu primljeno, jer se osnov po kojem je novac primio nije ostvario.

Kako je prethodno donetom presudom prvostepenog suda P 8068/2013 od 24.03.2016. godine, koja je u tom delu postala pravnosnažna, tuženi obavezan da tužiocu isplati iznos od 4.000 evra sa potraživanom kamatom od 06.08.2013. godine do isplate, tužbeni zahtev tužioca je u preostalom delu za iznos od 3.000 evra neosnovan, zbog čega je drugostepeni sud u tom delu preinačio prvostepenu presudu i u tom delu odbio tužbeni zahtev tužioca, kao neosnovan.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da kada je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prilaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kada to nije moguće – da naknadi vrednost postignute koristi. Stavom 2. istog člana, propisano je da obaveza vraćanja, odnosno naknade vrednosti nastaje i kada se nešto primi, s obzirom na osnov koji se nije ostvario ili koji je kasnije otpao.

Shodno citiranoj zakonskoj odredbi i utvrđenom činjeničnom stanju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu preinačio, tako što je odbio tužbeni zahtev za iznos od 3.000 evra. Naime, tokom postupka je utvrđeno da je tužilac tuženom isplatio na ime dela kupoprodajne cene iznos od 4.000 evra, koji iznos je pravnosnažnom odlukom obavezan da tužiocu vrati, te kako je tuženi u obavezi da vrati samo ono što je primio, primenom odredbe člana 210 stav 2 ZOO, to je tužbeni zahtev tužioca u preostalom delu za iznos od 3.000 evra, neosnovan.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti primenom odredbe člana 407. stav 2. ZPP.

Primenom člana 414. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud nije detaljno obrazlagao ovu presudu, s obzirom da se revizijom ponavljaju žalbeni navodi, a obrazloženjem se ne bi postiglo novo niti ujednačenije tumačenje prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu nisu dosuđeni troškovi revizijskog postupka, s obzirom da nije uspeo u revizijskom postupku, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić