U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca JP EPS Beograd – Ogranak RB „Kolubara“ Lazarevac, koga zastupa punomoćnik Dragan M. Živković, advokat iz ..., protiv tuženog AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Blagomir Živković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3357/2017 od 25.10.2018. godine, u sednici veća od 09.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3357/2017 od 25.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P 6/2015 od 06.03.2017. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati 1.787.110,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25.10.2016. godine pa do isplate, sve u roku od 15 dana po prijemu presude. Tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova postupka isplati 128.650,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3357/2017 od 25.10.2018. godine, preinačena je prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati 1.787.110,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom kao neosnovan. Preinačeno je i rešenje o troškovima postupka na taj način što je tužilac obavezan da tuženom na ime troškova postupka isplati 44.912,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude, a tužilac je obavezan da tuženom naknadi i troškove drugostepenog postupka u iznosu od 148.470,00 dinara u roku od 15 dana po prijemu presude.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o izjavljenoj reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu čl. 408. i 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena, ali da je neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnim rešenjem od 24.11.2010. godine eksproprisana je od tuženog u korist tužioca kp. broj .../... u površini od 0.53.06ha KO ... po kulturi šuma. Tužilac kao korisnik eksproprijacije isplatio je tuženom naknadu za eksproprisanu nepokretnost u dva navrata i to 28.07.2011. i 22.02.2012. godine. Tužilac je na njegov zahtev uveden u posed eksproprisane nepokretnosti 18.04.2013. godine o čemu je sačinjen zapisnik. Tom prilikom je konstatovano da na eksproprisanoj parceli nedostaje određena drvna masa. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka utvrđena je ukupna vrednost posečene drvne mase i izgubljenog prirasta od 1.787.110,60 dinara. Kod tužioca je procedura takva da nakon izvršene eksproprijacije i isplate naknade ranijem sopstveniku ulazak u posed eksproprisanih nepokretnosti inicira tužilac tek kada tužiočeva nadležna služba predloži da se to učini a prema planu njihovih radova i pripreme za otkop.

U ovoj parnici tužilac od tuženog potražuje naknadu štete za vrednost posečene drvne mase i izgubljenog prirasta smatrajući ga odgovornim za štetu zbog toga što, po mišljenju tužioca u periodu do predaje nepokretnosti koja je predmet eksproprijacije, u posed tužiocu kao korisniku eksproprijacije za umanjenje vrednosti nepokretnosti je odgovoran raniji vlasnik eksproprisane nepokretnosti. Prvostepeni sud je prihvatio takvo stanovište tužbe i obavezao tuženog da tužiocu naknadi navedenu štetu, dok drugostepeni sud smatra da tuženi nije odgovoran za pričinjenu štetu, te da je zbog toga tužbeni zahtev neosnovan, pa je i preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen.

Tužilac od tuženog u ovoj parnici potražuje naknadu štete zbog toga što mu je kroz naknadu za eksproprijaciju šume isplatio i vrednost drvne mase za stabla koja su postojala u vreme eksproprijacije a koja nisu zatečena pri ulasku u posed tužioca kao korisnika eksproprijacije kao i za izgubljeni prirast šume. Osnov za odgovornost tuženog tužilac nalazi u shodnoj primeni pravila kod ugovora o kupoprodaji po kojima rizik od propasti stvari do predaje kupcu snosi prodavac. Po članu 155. ZOO šteta je umanjenje nečije imovine ili sprečavanje njenog povećanja. Kod činjenice da po članu 4. Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“ br. 53/95... 55/2013) danom pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji se menja sopstvenik na eksproprisanim nepokretnostima, odnosno da je danom pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji korisnik eksproprijacije postao vlasnik eksproprisanih nepokretnosti, zatim da je tužilac kao korisnik eksproprijacije tuženom kao ranijem vlasniku isplatio u potpunosti naknadu za eksproprisanu šumu, uključujući vrednost drvne mase i izgubljenog prirasta, a da tužilac prilikom stupanja u posed eksproprisanih nepokretnosti nije dobio u posed sva stabla koja su nekada postojala na parceli s obzirom da su u međuvremenu posečena, nema sumnje da je došlo do umanjenja imovine tužioca upravo za vrednost posečenih stabala i izgubljenog prirasta. Međutim, da bi tuženi bio i odgovoran za pričinjenu štetu za to mora da postoji pravni osnov iz člana 154. ZOO, dakle da je za štetu kriv ili da je za nju objektivno odgovoran ili da je odgovoran za drugog odnosno u drugim slučajevima predviđenim zakonom. Pri svemu tome u ovoj parnici nije sporno da tuženi nije posekao stabla odnosno da nema taj osnov odgovornosti kao direktnog učinioca. Odredbom člana 456. ZOO, koji tužilac koristi kao osnov odgovornosti tuženog je propisano da do predaje stvari kupcu rizik slučajne propasti ili oštećenja stvari snosi prodavac, a sa predajom stvari rizik prelazi na kupca. Međutim, ugovor o prodaji je institut obligacionog prava u kome važe načela autonomije volje - član 10, ravnopravnosti strana - član 11, načelo jednakih davanja član - 15. itd. Nasuprot tog instituta obligacionog prava eksproprijacija je po samoj svojoj pravnoj suštini akt javne vlasti kojim se ograničava pravo svojine pojedinca bez njegove saglasnosti i protivno njegovoj volji, tako da u tom odnosu ne postoji ništa od načela koja se primenjuju u obligacionom pravu. Samim tim i odredbe koje se odnose na rizik od propasti stvari koje su napred citirane nisu primenljive u ovoj pravnoj situaciji.

Zakon o eksproprijaciji u članu 34. propisuje da korisnik eksproprijacije stiče pravo da stupi u posed eksproprisane nepokretnosti danom pravnosnažnosti odluke o naknadi, odnosno danom zaključenja sporazuma o naknadi za eksproprisane nepokretnosti ako tim zakonom nije drugačije određeno (drugostepeni sud se u svojoj odluci navodeći da korisnik eksproprijacije stiče pravo na posed eksproprisane nepokretnosti danom pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji poziva u stvari na Savezni zakon o eksproprijaciji iz 1968. godine koji se više ne primenjuje).

U konkretnom slučaju, naknada za šumu je sporazumno utvrđena 28.07.2011. godine, a za zemljište pravnosnažnim rešenjem suda od 20.06.2012. godine s tim što je tužilac kao korisnik eksproprijacije konačno uveden u posed 18.04.2013. godine. Dakle, po samom tekstu zakona postoji određeni period između pravnosnažnosti rešenja o eksproprijaciji sa kojim momentom korisnik eksproprijacije postaje vlasnik nepokretnosti i ulaska u posed nakon pravnosnažnosti odluke o utvrđenoj naknadi ili sporazuma. To znači da je osnovno sporno pitanje u ovoj parnici da li postoji obaveza vlasnika eksproprisanih nepokretnosti da u tom periodu čuva nepokretnost od štete umanjenja vrednosti i slično kako bi je u neizmenjenom stanju predao korisniku eksproprijacije. Nema sumnje da raniji vlasnik u konkretnom slučaju nije imao pravo da seče šumu jer mu Zakon o eksproprijaciji članom 52. stav 1. daje pravo samo da skine useve i ubere plodove sa eksproprisanog zemljišta u šta se sigurno ne može podvesti seča šume. Međutim, isti zakon ne stvara obavezu ranijem vlasniku da stvari odnosno predmete eksproprijacije čuva do momenta kada će ih predati korisniku. Čak šta više, Zakon o eksproprijaciji korisniku eksproprijacije daje pravo da traži predaju stvari i pre no što se za to steknu zakonski uslovi koji su ranije navedeni. U konkretnom slučaju, korisnik eksproprijacije ne samo da nije stupio u posed eksproprisanih nepokretnosti u momentu kada je na to stekao pravo po zakonu – pravnosnažnošću rešenja o naknadi, već nekoliko meseci posle toga, a u toku postupka ničim nije dokazano kada je u konkretnom slučaju izvršena seča stabala, odnosno kada je šteta pričinjena. Iz svega navedenog proizilazi da tuženi u ovom slučaju ne može biti kriv za nastalu štetu, on nije objektivno odgovoran za istu po odredbama Zakona o obligacionim odnosima niti postoji njegova odgovornost za drugog u skladu sa istim odredbama. S obzirom ni da Zakon o eksproprijaciji ne utvrđuje njegovu odgovornost za umanjenje imovine korisniku eksproprijacije u navedenom periodu, to proizlazi da ne postoji pravni osnov za odgovornost tuženog u ovoj situaciji, pa je zbog svega toga i revizija neosnovana, odnosno odluka drugostepenog suda pravilna. Drugostepeni sud se bavi i pitanjem postojanja sticanja bez osnova što nije predmet ove parnice odnosno bez obzira što sud nije vezan pravnim osnovom potraživanja vezan je činjeničnim stanjem, a ono je u konkretnom slučaju bilo usmereno na pitanje štete i odgovornost tuženog za istu. No i po tom osnovu imajući u vidu odredbe člana 210. ZOO ne može se govoriti da je deo imovine tužioca prešao u imovinu tuženog bez osnova jer se osnov nalazi u rešenju o eksproprijaciji, a bilo bi elemenata za vraćanje datog samo u slučaju da je upravo tuženi iskoristio šumu koja je predmet spora i na taj način praktično dvostruko koristio istu stvar.

Imajući u vidu sve napred navedeno i odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija
Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić