Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2022/24 od 12.09.2024. godine odbijena je žalba tužioca, usvojena je žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 11473/2020 od 08.03.2024. godine preinačena u stavu drugom, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA da se obaveže tuženi da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog gubitka supruge 800.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 08.03.2024. godine do isplate, na ime naknade materijalne štete iznos od 134.974,65 dinara sa zateznom kamatom na iznos od 81.434,65 dinara počev od 31.12.2019. godine do isplate, a na iznos od 53.540,00 dinara od 06.11.2019. godine do isplate, u stavu trećem, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca BB da se obaveže tuženi da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog gubitka majke 800.000,00 dinara sa zateznom kamato od 08.03.2024. godine do isplate, u stavu četvrtom tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilje VV da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog gubitka majke isplati 800.000,00 dinara sa zateznom kamatom od 08.03.2024. godine do isplate, u stavu šestom tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca da se obaveže tuženi da im naknadi troškove sastava odštetnog zahteva u iznosu od 33.000,00 dinara sa zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, u stavu osmom tako što su obavezani tužioci da tuženom naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 329.445,81 dinar. Prvostepena presuda je potvrđena u stavu petom a obavezani su tužioci da tuženom naknade troškove žalbenog postupka u iznosu od 143.750,00 dinara u roku od 15 dana. Odbijen je zahtev tužilaca za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložili reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku i zbog pogrešne primene materijalnog prava. Navode da je pogrešno primenjena odredba člana 394. stav 1. tačka 4. Zakona o parničnom postupku, ali i da odluka sadrži niz kontradiktornosti. Dalje ukazuju da je pogrešno primenjena odredba člana 83. stav 1. Zakona o osiguranju imovine i lica, te odredbe člana 940, 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima.

Odgovor na reviziju nije dat.

Ceneći dozvoljenost revizije Vrhovni sud je našao da su tužioci formalni suparničari, pa da se dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti zahteva svakog od njih pojedinačno. Kako je odlukom iz stava sedmog presude Apelacionog suda u Novom Sadu potvrđena prvostepena presuda u stavu petom kojim je odbijen deo tužbenog zahteva za iznos preko dosuđenih 800.000,00 dinara pa do 1.000.000,00 dinara za svakog tužioca sa jedne strane te kako vrednost revizijom pobijanog dela presude za svakog od tužilaca pojedinačno ne prelazi cenzus od 40.000 evra, to je u tom delu revizija tužilaca nedozvoljena u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, zbog čega je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u stavu prvom.

U preostalom delu revizija je dozvoljena na osnovu odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći pravilnost odluke u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju ovaj sud paz po službenoj dužnosti.

Navodima revizije da je odluka kontrodiktorna suštinski se ukazuje na povredu iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, što nije dozvoljen revizijski razlog. Razlozi za ulaganje revizije restriktivni su i propisani u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom utvrđenju od strane prvostepenog suda, pokojna GG, rođena ...1940. godine, je 17.10.2008. godine u saobraćajnom udesu zadobila povredu vratnog dela kičme. Bolnički je lečena do 01.12.2008. godine, nakon čega je premeštena u rehabilitacioni centar u ... . U otpusnom pismu navedene su dijagnoze: prelom prvog vratnog pršljena sa pomeranjem ulomaka, subluksacija prvog i drugog vratnog pršljena sa prelomom baze II vratnog pršljena, otvoren zglobni prelom donjeg okrajka kostiju desne potkolenice, stari kompresivni prelom tela prvog slabinskog pršljena, preloma gornjeg okrajka desne lakatne kosti sa pomeranjem ulomaka, tetraplegija. Preminula je 03.11.2019. godine a u periodu od 05.08.2009. godine pa do smrti lečena je ambulantno u službi kućnog lečenja i ambulanti opšte medicine, vršena je nega dekubitalnih rana, koje je imala još od boravka u bolnici, uz povremene kontrole psihijatra, kardiologa. Sve vreme je bila inkontinentna uz poseban razvoj demencije i povremenih epizoda epilepsije, infekcije mokraćnih puteva i plućnih komplikacija. Prema medicinskoj literaturi, kod osoba sa povredom kičmene moždine koje prežive prva 24 časa vodeći uzroci smrti su pneumonija, neishemijska oboljenja srca, septikemija, simptomi i stanja vezani za tetraplegiju, plućna embolija i ishemijske bolesti srca. Tužilac AA, suprug, imao je troškove u vezi sa lečenjem supruge u iznosu od 81.434,65 dinara, a po računima koji su izdavani u periodu od 16.07.2018. godine do 02.11.2019. godine. Snosio je troškove sahrane i pogrebne opreme u ukupnom iznosu od 53.450,00 dinara. Račun za ove usluge izdat je 06.11.2019. godine, a odštetni zahtev tuženom podnet je 31.12.2019. godine. Iz nalaza sudskog veštaka ekonomske struke utvrđeno je da ukoliko je suma osiguranja 100.000 USD, tada je iscrpljenost 100 %, a ukoliko suma osiguranja iznosi 200.000 USD tada je iscrpljenost sume osiguranja 51,56%. Iz nalaza i mišljenja veštaka medicinske struke, specijaliste za sudsku medicinu, prosečna životna dob ženskih osoba na ovim prostorima je 83 godine, pokojna GG se upokojila u ... godini života, a saobraćajnu nezgodu je doživela u ... godini. Ukupno oštećenje zdravlja kod pokojne GG nakon saobraćajne nezgode kvalifikovano je kao teške telesne povrede opasne po život, a dugačak period nadživljavanja, od oko 12 godina, nastao je zahvaljujući adekvatnim medicinskim postupcima i svakodnevnoj brizi, što je omogućilo da se ne razviju komplikacije povređivanja koje bi bile neposredni uzrok smrti. Smatra da neposredni uzrok smrti nije starost, već povreda u indirektnom odnosno komplikatornom smislu. Iz nalaza veštaka medicinske struke, ortopedskog hirurga i traumatologa utvrđeno je da kod povređivanja koje je doživela pokojna GG, procena smrtnosti u prva tri meseca nakon povrede je oko 25 %, u prvih pet godina oko 65 %, a ljudi koji prežive 5 godina obično umiru od komplikacija vezanih za upalu pluća, upalu mokraćnih puteva, nastanka sepsi i generalno životni vek kod ovakvih ljudi je kraći nego kod ostale populacije.

Kod takvog činjeničnog stanja prvostepeni sud delimično usvaja tužbeni zahtev i tužiocima dosuđuje na ime naknade nematerijalne štete za duševni bol zbog gubitka bliskog srodnika iznos od po 800.000,00 dinara, dok za iznos preko dosuđenog pa do tražnih 1.000.000,00 dinara tužbeni zahtev odbija. Istovremeno, tužiocu AA dosuđuje i naknadu materijalne štete u ukupnom iznosu od 134.974,65 dinara koji se odnosi na troškove lečenja i sahrane. Dosudio je i naknadu u visini oštetnog zahteva. Prvostepeni sud, obrazlaže, a povodom istaknutog prigovora zastarelosti, da potraživanje nije zastarelo, budući da se radi o naknadi nematerijalne štete za duševne bolove, pa stoga zastarelost po tom osnovu počinje teći od datuma smrti, a to je 03.11.2019. godine. Ne prihvata ni istaknuti prigovor ispunjenja i prigovor iscrpljenosti sume osiguranja, budući da je osigurana suma 200.000 USD, a u smislu člana 86. Zakona o osiguranju imovine i lica važećeg u vreme nastanka saobraćajne nezgode, s obzirom da ima više oštećenih. Najzad, zaključuje da je smrt indirektno vezana za povredu, te da su ispunjeni i uslovi za primenu člana 154 - 155, člana 178, člana 185-186, člana 189, i člana 200. i 201. Zakona o obligacionim odnosima, što tužbeni zahtev čini osnovanim.

Drugostepeni sud ne prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog suda u delu odluke kojom je tužbeni zahtev usvojen. Obrazlaže da je prvostepeni sud odstupio od sudske prakse o adekvatnoj uzročnosti, te da nije dokazano da postoji direktna i neposredna veza između štete i štetnog događaja. Takođe, ukazuje da je u potvrdi o smrti, koju je prvostepeni sud pročitao u dokaznom postupku, navedeno da je poreklo smrti prirodno i da je neposredni uzrok smrti zastoj u srčanom radu. Nalazi da indirektna uzročno-posledična veza ne može biti osnov odgovornosti. Pored toga smatra da je u saobraćajnoj nezgodi bilo oštećeno samo jedno lice, te da ne može doći ni do povećanja osigurane sume u smislu odredbe člana 86. Zakona o osiguranju imovine i lica. Stoga prvostepenu presudu preinačava i tužbeni zahtev u usvojenom delu odbija.

Vrhovni sud ne prihvata izraženi materijalnopravni zaključak drugostepenog suda i smatra da zbog pogrešne primene materijalnog prava ni sve relevantne činjenice nisu razjašnjene.

Prema odredbi člana 83. Zakona o osiguranju imovine i lica, koji je važio u momentu nastanka saobraćajne nezgode („Službeni list SRJ“, br. 30/96, 57/98- ISPR, 53/99, 55/99-ISPR i „Službeni glasnik RS“, br. 55/2004- dr zakon i 70/2004), vlasnik odnosno korisnik motornog i priključnog vozila dužan je da zaključi ugovor o osiguranju od odgovornosti za štetu koju upotrebom motornog vozila pričini trećim licima usled smrti, povrede tela, narušavanja zdravlja, uništenja ili oštećenja stvari, osim za štetu na stvarima koje je primio na prevoz (u daljem tekstu osiguranje od autoodgovornosti), dok prema odredbi člana 85. nema pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti: 1) vlasnik, odnosno korisnik, suvlasnik, ili drugi imalac motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta, bez obzira da li je upravljao vozilom u momentu nastanka štete; 2) vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta koji je odgovoran za štetu; 3) lice koje je učestvovalo u protivpravnom poduzimanju motornog vozila čijom je upotrebom prouzroovana šteta.

Saglasno odredbi člana 86. istog propisa, najniži osigurani iznosi na koji se mora ugovoriti osiguranje od autoodgovornosti za autobuse i teretna vozila iznosi 200.000 SAD dolara, a za motorna vozila 100.000 USD dolara, u dinarskoj protivvrednosti po kursu na dan zaključenja ugovora o osiguranju (stav 1.). Ako iznos iz stava 1. ovog člana nije dovoljan da se naknade sve štete prouzrokovane istim štetnim događajem, prvenstveno se nadoknaađuju štete na licima (stav 2). Ako ima više oštećenih lica, a ukupna naknada je veća od dvostrukog iznosa iz stava 1. ovog člana, prava oštećenih lica, prema organizaciji za osiguranje srazmerno se smanjuje (stav 3.).

Obavezno osiguranje od odgovornosti zasnovano je posebnim propisima, obaveza zaključivanja ugovora o obaveznom osiguranju u saobraćaju tereti vlasnika sredstava koja su obuhvaćena takvim propisom, a tim ugovorom pokrivene su posledice građanskopravne odgovornosti osiguranika. Osiguravajuće društvo obavezno je da isplati naknadu iz osiguranja povodom štete za koju je odovoran vlasnik ili vozač osiguranog motornog vozila. Odgovornost vozača za štetu izazvanu motornim vozilom je vanugovorna. Ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice, propisano je u odredbi čl. 154 stav 1 Zakona o obligacionim odnosima. Upravo ova zakonska odredba predviđa uzročnost kao osnov vanugovorne odgovornosti, pa i vozača motornog vozila.

Imajući u vidu citirane odredbe proizilazi da se za sada ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda o odsustvu uzročnosti (adekvatne uzročnosti) je drugostepeni sud, zbog pogrešne primene materijalnog prava, nije razjasnio sve relevantne činjenice, a da je nepravilan zaključak o svojstvu tužilaca kao oštećenih i posledično visini osigurane sume.

Adekvatna uzročnost podrazumeva da se o odgovornosti jednog lica za štetu može zaključiti samo nakon analize svih potencijalnih uzroka, a prema okolnostima slučaja. Ako ima više potencijalnih uzročnika onda analiza podrazumeva ocenu mere do koje je svaki od njih uticao. Drugim rečima, ne može se svaki događaj smatrati uzrokom već onaj čiji je efekat kod nastanka štete najznačajniji. U tom smislu u svojoj odluci Rev 1882/92 od 25.06.1992. godine Vrhovni sud je naveo da ''u nizu povezanih zbivanja, uzročno je samo ono što je adekvatno početnom uzroku odnosno što, po redovnom toku, sledi iz prvobitne posledice. Ono što je atipično, odnosno neredovno, nije ni uzročno''.

Suprotno navedenom, drugostepeni sud smatra da mora postojati ''direktna i neposredna veza između štetnog događaja i štete'' (strana 6 prvi stav) čime, suštinski, kao mogući uzrok decidno isključuje poslednju ili jednu u nizu uzajamno uslovljenih šteta, što nije prihvatljivo, a upravo takvo rezonovanje odstupa od sudske prakse izražene u nizu odluka, pa osim navedene i npr. u odluci Rev 514/2012 od 20.06.2012. godine.

Drugostepeni sud dalje obrazlaže da je veza između saobraćajne nezgode i letalnog ishoda indirektna. Zanemaruje da teorija adekvatne veze treba u ovakvim slučajevima da nađe svoju neposrednu primenu, ocenom okolnosti slučaja i davanjem odgovora na pitanje da li je vinovnik prvobitne odgovoran i za kasniju štetu, odnosno da li po redovnom toku stvari ona sledi prvobitnu.

Kada je u pitanju osigurani limit, drugostepeni sud, iz razloga koje ne objašnjava, smatra da je u nezgodi oštećeno samo jedno lice, pok. GG te da nema mesta primeni odredbe čl. 86 st. 3 Zakona o osiguranju imovine i lica, o odgovornosti osiguravača na najviše dvostruki iznos osigurane sume, što znači do 200.000 USD. Proizilazi da drugostepeni sud pod oštećenim licem, u stvari, podrazumeva povređeno lice. Takav zaključak nema utemeljenje u zakonu. Oštećeni mogu biti neposredno oštećeni (putnici, pešak, vozač..) ili posredno oštećeni – roditelji, supružnik, deca.. koji trpe nematerijalnu štetu zbog gubitka bliske osobe. Ko se ne može smatrati oštećenim, u svetlu tog zakona, proizilazi iz odredbe čl. 85 Zakona o osiguranju imovine i lica koji određuje koja lica nemaju pravo na naknadu štete (vlasnik, vozač, lice koje je učestvovalo u protivpravnom oduzimanju motornog vozila čijom je upotrebom prouzrokovana šteta). Otuda i posredno i neposredno oštećeni imaju pravo na naknadu iz osiguranja. Uostalom, tužiocima je naknada iz osiguranja već isplaćena ranije, po drugim osnovima, pa je nejasno kako se sada više ne smatraju oštećenim.

Dakle, drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo, odredbu čl. 85 i 86 Zakona o osiguranju imovine i lica, zatim nije cenio uzročnost u konkretnom slučaju, odnosno tvrdnju da je događaj smrti uslovljen prethodno štetom pogrešno držeći da nije neposredno vezana za nezgodu.

Stoga je odluka ukinuta primenom odredbe čl. 416 st. 2 Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci u drugom stavu.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će odlučiti o žalbi imajući u vidu pravilnu primenu odredbi čl. 85 i 86 Zakona o osiguranju imovine i lica, zatim će ceniti da li postoji uzročna veza u kontekstu slučaja i tvrdnje o štetnim događajem više nastalih šteta. Ukoliko nađe da je zahtev osnovan ceniće i ostale bitne navode žalbe tuženog. Odlučiće i o troškovima celokupnog postupka.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković