U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Predraga Trifunovića, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Jelene Borovac članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Živadin Bogdanović, advokat iz ..., protiv tuženih BB iz ... i VV iz ..., koje zastupa punomoćnik Zoran Vasić, advokat iz ..., odlučujući o revizijama tuženih izjavljenim protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 703/17 od 24.01.2017. godine, i Gž 3426/2017 od 24.01.2018. godine, u sednici veća održanoj 11.07.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužene BB iz ... izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 703/17 od 24.01.2017. godine u pogledu glavnog duga.

PREINAČUJU SE presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 3426/2017 od 24.01.2018. godine i presuda Višeg suda u Zaječaru P 7/16 od 11.04.2017. godine, tako što se obavezuje tužena BB iz ... da tužilji isplati zateznu kamatu na iznos duga od 42.000 evra, po stopi Evropske centralne banke počev od 01.07.2007. godine pa do 24.12.2012. godine, a od 25.12.2012. godine pa do isplate po stopi iz zakona o zateznoj kamati, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

ODBACUJU SE kao nedozvoljene revizije tuženog VV iz ... izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 703/17 od 24.01.2017. godine i presude toga suda Gž 3426/17 od 24.01.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Zaječaru P 7/16 od 02.11.2016. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i tuženi su obavezani da joj na ime duga solidarno isplate 24.000 evra sa domicilnom kamatom Evropske centralne banke počev od 31.06.2007. godine pa do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a tužena BB je obavezana da tužilji na ime duga isplati još i iznos od 18.000 evra sa domicilnom kamatom Evropske centralne banke počev od 31.06.2007. godine pa do konačne isplate, dok je višak zahteva kojim je tražena solidarna isplata iznosa od 18.000 evra u odnosu na VV odbijen kao neosnovan. Stavom drugim izreke tuženi su obavezani da tužilji solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 223.550,00 dinara.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž 703/17 od 24.01.2017. godine, u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Višeg suda u Zaječaru P 7/16 od 02.11.2016. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke u pogledu glavnog duga. Stavom drugim izreke ukinuo je prvostepenu presudu u usvajajućem delu stava prvog u pogledu kamate na dosuđeni iznos glavnog duga i u stavu drugom i u tom delu predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Presudom Višeg suda u Zaječaru P 7/16 od 11.04.2017. godine stavom prvim izreke tuženi su obavezani da tužilji solidarno isplate kamatu na iznos duga od 24.000 evra po stopi Evropske centralne banke počev od 01.07.2007. godine pa do konačne isplate dok je tužena BB obavezana da tužilji isplati kamatu na iznos duga od još 18.000 evra po stopi Evropske centralne banke počev od 01.07.2007 pa do konačne isplate u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi da tužilji solidarno naknade troškove postupka u iznosu od 240.050,00 dinara.

Apelacioni sud je presudom Gž 3426/2017 od 24.01.2018. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženih i potvrdio presudu Višeg suda u Zaječaru P 7/16 od 11.04.2017. godine. Stavom drugim ukinuto je rešenje Višeg suda u Zaječaru P 7/16 od 04.04.2017. godine (kojim je odbačena revizija tuženih) i u tom delu predmet vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažnih presuda donetih u drugom stepenu (od 24.01.2017. i 24.01.2018. godine) tuženi su izjavili blagovremene revizije, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijane presude u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tuženog VV nije dozvoljena, a da revizija tužene BB nije osnovana za glavni dug, a jeste za kamatu.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilja je sa tuženom BB zaključila 31.12.2006. godine ugovor o zajmu za iznos od 24.000 evra uz obavezu vraćanja najkasnije do 20.06.2007. godine. Garant ispunjenja ugovora i potpisnik ugovora je bio tuženi VV, a ugovoreno je da se kao jemac pojavljuje i zajmoprimčeva agencija „GG“ iz ... . Ugovor je sačinjen kod advokata Živadina Bogdanovića koji ga je potpisao kao svedok, ali nije overen u sudu. Tužena je u prisustvu tužilje 10.10.2006. godine svojeručno sačinila i potpisala izjavu, na koju je stavila pečat Agencije „GG“ na iznos od 18.000 evra uz obavezu vraćanja do 20.04.2007. godine. Navedeno je da se pored tužene na vraćanje ovog iznosa obavezuju i članovi njene porodice kao i Agencija „GG“ iz ... . Kao svedok pozajmice na priznanici je potpisan tuženi VV. Zbog dugovanja prema njoj, tužilja je protiv tuženih podnela krivičnu prijavu zbog krivičnog dela prevare, ali su tuženi u krivičnom postupku presudom K.br. 55/11 od 20.10.2015. godine pravnosnažno oslobođeni odgovornosti. Pred sudom u Zajčaru tužilja je povela postupak i protiv tuženog VV pod brojem P 409/14.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da postoji solidarna obaveza tuženih na isplatu iznosa od 24.000 evra, kao i obaveza tužene BB prema tužilji za iznos od još 18.000 evra.

Neosnovano se revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Prema članu 557. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari, iste vrste i istog kvaliteta. Članom 562. ZOO propisano je da je zajmoprimac dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta, a ako ugovarači nisu odredili rok vraćanja zajma niti se on može odrediti iz okolnosti zajma, zajmoprimac je dužan vratiti zajam po isteku primerenog roka, koji ne može biti kraći od dva meseca računajući od zajmodavčevog traženja da mu se zajam vrati.

Parnične stranke su bile u poslovnom odnosu tako što je tužena vršila pozjamice od tužilje kako bi napredovala u karijeri, pri čemu novac nije vraćala. Tuženi nisu tražili raskid ugovora niti poništaj ugovora, a iz iskaza svedoka advokata Živadina Bogdanovića, utvrđeno je da su stranke kod svedoka došle sa postignutim dogovorom, da među njima nije bilo ničeg spornog, da su imali unapred pripremljene iznose i da je on onda ugovor sačinio i u isti uneo te iznose. Članom 3. ugovora, tuženi VV se saglasio da bude jemac zajmoprimcu za ukupan navedeni iznos (24.000 evra). Pri tom je tužena sačinila svojeručno i potpisala izjavu 10.10.2006. godine, na koju je stavila i pečat svoje agencije „GG“ na iznos od 18.000 evra, pri čemu se kao svedok pojavljuje i ovde tuženi VV. Imajući u vidu utvrđene činjenice, navodima revizija nije dovedena u sumnju pravilnost zaključka nižesepenih sudova o nastalom obligacionom odnosu i njegovom dejstvu, odnosno obavezi tužene BB da solidarno sa tuženim VV tužilji plati na ime duga 24.000 evra, odnosno da tužena BB na ime duga isplati još i iznos od 18.000 evra.

Imajući u vidu sve okolnosti koje su relevantne za svojstvo učesnika materijalno pravnog odnosa povodom pismenog ugovora o zajmu između parničnih stranaka, tužena je obavezi da zajam vrati, pa nije od uticaja činjenica za koje svrhe je novac pozajmljen i da li je svrha pozajmljivanja novca bila napredovanje u karijeri. Takođe nije od uticaja ni činjenica da prilikom potpisivanja ugovora tužena nije primila novac, imajući u vidu da su stranke u svemu postigle dogovor, da je ugovor sačinjen i potpisan kod advokata, usled čega momenat predaje novca nije presudan za valjanost potpisanog ugovora. Činjenica što su tuženi oslobođeni od optužbe za krivično delo prevare nije od uticaja na obavezu vraćanja zajma u dosuđenim iznosima, jer se u konkretnom slučaju radi o potraživanju iz ugovora o zajmu.

Ostalim navodima revizije se u suštini osporava utvrđeno činjenično stanje, koje tvrdnje Vrhovni kasacioni sud nije cenio jer se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

U pogledu dosuđene kamate na iznos glavnog duga, osnovano su u reviziji tužene ukazuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Nižestepeni sudovi zaključuju da su po proteku roka za vraćanje pozajmljenog novca, iznosa od 24.000 evra (do 20.06.2007. godine) i iznosa od 18.000 evra (do 20.04.2007. godine) tuženi prema članu 324. ZOO prvog narednog dana pali u docnju, zbog čega su odlučujući u granicama tužbenog zahteva po članu 562, 277 i 395. ZOO obavezali tužene da tužilji na pravnosnažno dosuđene iznose glavnog duga plate i kamatu počev od 01.07.2007. godine po stopi Evropske centralne banke, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate.

 

Stanovište nižestepenih sudova je pogrešno.

 

Članom 277. stav 1. ZOO propisano je da dužnik koji zadocnji sa ispunjenjem novčane obaveze duguje pored glavnice i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom.

 

Zakonom o zateznoj kamati („Službeni glasnik RS“ br. 119/2012) propisano je u članu 2. da dužnik koji zadocnji sa ispunjenjem novčane obaveze pored glavnice duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate i to po stopi utvrđenoj ovim zakonom. Prema članu 4. stav 1. istog zakona stopa zatezne kamate iz člana 2. ovog zakona na iznos duga koji glasi na evre, utvrđuje se na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije, za refinansiranje uvećane za 8 procentnih poena.

 

Imajući u vidu navedeno, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su dosudili tužilji kamatu u visini stope Evropske centralne banke počev od 01.07.2007. godine pa do konačne isplate, za ceo period u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate. Tužilji počev od 01.07.2007. godine pa do 24.12.2012. godine pripada kamata po stopi Evropske centralne banke, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, a od 25.12. 2012. godine do isplate, pripada joj kamata iz člana 4. stav 1. Zakona o zateznoj kamati.

To su razlozi zbog kojih je revizija tužene delimično usvojena i drugostepena presuda preinačena na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

 

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost revizije tuženog VV na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP i našao da revizija nije dozvoljena.

 

Članom 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima ili na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

 

Prema članu 28. istog zakona, ako je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima propisanim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva. Kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka, ne uzimaju se u obzir, ako ne čine glavni zahtev.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 17.03.2014. godine.

 

Imajući u vidu da se radi o imovinsko pravnom sporu u kome vrednost predmeta spora u odnosu na tuženog od 24.000 evra ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog VV,

kojim se pobijaju odluke drugostepenog suda u pogledu glavnog duga i kamate nije dozvoljena.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u izreci pod tri.

Predsednik veća – sudija

 

Predrag Trifunović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić