Protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl.glasnik RS“, br.72/11, 49/13-US, 74/13-US i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog Zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kome je zasnovana pobijana odluka, tužilac je bio u braku sa ćerkom tuženog, ali je taj brak razveden pravnosnažnom sudskom odlukom, a njihovo zajedničko maloletno dete povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava majci. Međutim, zbog poremećenih odnosa između ovih, sada bivših supružnika, u vezi viđanja i izdržavanja maloletnog deteta, došlo je i do ozbiljnog poremećaja međusobnih odnosa i njihovih porodica, pa i tužioca i tuženog (bivšeg zeta i tasta), zbog čega je više puta intervenisala i policija na pozive jedne ili druge strane, pa je tako utvrđeno da je 25.11.2012. godine došlo do fizičkog sukoba između tužioca i njegovog ujaka, s jedne strane i tuženog, s druge, kojom prilikom je tuženi zadobio teške telesne povrede, zbog čega je protiv tužioca pokrenut krivični postupak pred nadležnim sudom (za delo nanošenja teških telesnih povreda); 10.04.2013. godine tužilac je prijavio tuženog da ga je po izlasku iz banke, odnosno da je njegovo putničko vozilo, pratio tuženi svojim vozilom; da su se 17.04.2013. godine parnične stranke srele na letnjem putu kroz njivu, te da je svako od njih ponašanje onog drugog shvatio kao pretnju, pa je ovaj slučaj tužilac prijavio PS u Kuli; da je 12.10.2013. godine došlo do verbalnog sukoba između tužioca i tuženog i do verbalnog i fizičkog sukoba između dede tužioca – s jedne i tuženog i njegove ćerke – s druge strane, nakon čega su deda tužioca i ćerka tuženog zatražili medicinsku pomoć; da je u dvorištu kuće u kojoj živi tužilac više puta došlo do oštećenja njegovog vozila (bušenje guma, razbijanje stakla, otkidanje registarskih tablica, bušenje hladnjaka), pa tužilac, iako nikada nije video izvršioca, smatra da je to učinio tuženi; da je 14.06.2014. godine zapaljeno putničko vozilo tužioca, da mu uzroci požara nisu saopšteni, ali on sumnja da je to učinio tuženi; da je u maju kukuruz tužioca, posejan na površini od 2 KJ, poprskan herbicidima za soju i suncokret, zbog čega je na kukuruzu nastala šteta, a tužilac takođe sumnja da je to učinio tuženi. Sudovi su utvrdili da su međusobni odnosi parničnih stranaka poremećeni do te mere da prilikom svakog njihovog slučajnog susreta svako od njih ponašanje druge strane tumači kao ugrožavanje svog telesnog integriteta, duševnog zdravlja i spokojstva, jer ponašanje druge strane doživljavaju kao pretnju svom fizičkom i psihičkom zdravlju.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom preinačena prvostepena presuda i odbijen tužbeni zahtev da se tuženom izrekne mera zaštite od nasilja u porodici, zabranom približavanja tužiocu na udaljenost manju od 200 metara od mesta stanovanja tužioca i mesta gde žive njegovi roditelji, kao i svakog drugog fizičkog i psihičkog uznemiravanja.

Naime, nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ broj 18/05), tako što je u stavu prvom određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana navedeni karakteristični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja), ali i uz određenje da se nasiljem u porodici smatra svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje, koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Međutim, da bi se radilo o nasilju u porodici, mora postojati jasna granica između žrtve i nasilnika, pri čemu je član porodice – žrtva nasilja, podređena i nemoćna u odnosu na člana porodice koji se smatra nasilnikom, koji voljno, drsko, bezobzirno i zlonamernim ponašanjem ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo drugog člana porodice (žrtve). Razgraničenje između nasilnika i žrtve u porodičnom okruženju od uticaja je kako na utvrđenje postojanja nasilja u porodici, tako i za određivanje adekvatne mere zaštite od nasilja, čija je svrha sprečavanje i prestanak takvog ponašanja koje predstavlja nasilje.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno drugostepeni sud nalazi da se ponašanje tuženog ne može okarakterisati kao nasilje nad tužiocem, pa pravilno zaključuje da se u konkretnom slučaju radi o trajno i ozbiljno poremećenim odnosima, u kojima i tužilac i tuženi pokazuju veliki stepen netolerancije i netrpeljivosti, pa se ne može govoriti o modelu ponašanja koje samo jedan član sada bivše porodice preduzima, odnosno ispoljava prema drugom, a iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da se ne može govoriti ni o takvom ponašanju tuženog kojim on pokušava da uspostavi moć i kontrolu nad tužiocem ili ponašanju kojim teži da zadovolji neke svoje potrebe na štetu tužioca, kao bivšeg člana porodice. U prilog ovakvog zaključka ide i činjenica da i tuženi, kao i tužilac, svaki slučajni susret sa tužiocem doživljava kao pretnju, te ima osećaj straha da će mu biti ugrožen telesni integritet od stane tužioca.

Imajući ovo u vidu, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je pravilnom ocenom izvedenih dokaza, utvrdio da se i pored čestih verbalnih, pa i fizičkih sukoba parničnih stranaka, ponašanje tuženog ne može okarakterisati kao nasilje u porodici, jer njihov međusobni odnos ne predstavlja odnos nasilnika i žrtve, već je u pitanju dugotrajno neadekvatno ponašanje obe parnične stranke, prouzrokovano ozbiljno poremećenim odnosima tužioca i ćerke tuženog nakon razvoda braka, koje se proširilo i na primarne porodice stranaka, pa je odsustvo minimuma napora stranaka da se suzdrže od ovakvog vida ponašanja, dovelo do toga da iako obe stranke pokazuju određeni vid nasilnog ponašanja, i tužilac i tuženi prilikom svakog njihovog slučajnog susreta, imaju i određeni stepen emotivne i psihičke uznemirenosti, odnosno osećaj ugroženosti i straha od druge strane.

U odsustvu utvrđenja da ponašanje tuženog predstavlja nasilničko ponašanje prema tužiocu, u smislu člana 197. Porodičnog zakona, drugostepeni sud je pravilno odbio tužbeni zahtev za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici.

Navode u reviziji kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni kasacioni sud nije cenio, s obzirom da se revizija iz ovih razloga ne može izjaviti (član 407. stav 2. ZPP).

Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pravilno pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev, pa je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno kao u izreci.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.