U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Neđo Jovanović, advokat u ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Vesna Karadžić, advokat u ..., radi utvrđenja prava vlasništva i predaje državine, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 8260/2019 od 14.11.2019. godine, u sednici veća održanoj 28.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž 8260/2019 od 14.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Drugog osnovnog suda u Beogradu broj P 5473/2017 od 19.04.2018. godine, je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o kupoprodaji zaključen između Građevinskog preduzeća „Domestic Invest“ d.o.o Beograd, kao prodavca i BB iz ... kao kupca, overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu pod brojem Ov 12901/2008 od 03.09.2008. godine i aneks ugovora overen u Drugom opštinskom sudu u Beogradu pod brojem Ov 15356/2008 od 16.10.2008. godine (stav 1.). Drugim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je vlasnik jednoiposobnog stana broj ..., na II spratu, koji se nalazi u stambenoj zgradi u ulici ... broj ... u ..., ulaz broj ..., izgrađenoj na katastarskoj parceli broj ... KO ..., ukupne površine 46,77 m2. Trećim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da tuženi preda u državinu stan opisan u prethodnom stavu. Četvrtim stavom izreke je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da tuženi isplati iznos od 13.250 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja sa domicilnom kamatom od dana presuđenja pa do isplate. Petim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 445.500,00 dinara.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž 8260/2019 od 14.11.2019. godine u prvom stavu izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio je ožalbenu presudu u njenom prvom stavu izreke. Drugim stavom izreke je preinačio presudu Drugog osnovnog suda u Beogradu u njenom drugom stavu izreke utoliko što je usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrdio da je tužilac vlasnik jednoiposobnog stana broj ..., na II spratu, koji se nalazi u stambenoj zgradi, u ulici ... u ..., ulaz broj ..., izgrađenoj na katastarskoj parceli broj ... KO ..., ukupne površine 46,77 m2, što je tuženi dužan da prizna i trpi da se tužilac na osnovu ove presude upiše u katastar nepokretnosti kod nadležne Službe za katastar nepokretnosti kao vlasnik stana. Trećim stavom izreke je preinačena navedena presuda u njenom trećem stavu izreke, utoliko što je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa je obavezan tuženi da opisani stan preda u državinu tužiocu u roku od 15 dana. Četvrtim stavom izreke je preinačeno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u petom stavu izreke presude Drugog osnovnog suda u Beogradu utoliko što je tuženi obavezan da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 612.604,00 dinara. Petim stavom izreke je obavezan tuženi da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 60.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju pobijajući presudu u njenom drugom, trećem, četvrtom i petom stavu i to zbog bitne povrede postupka učinjenim pred drugostepenim sudom, pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 i 55/14), pa je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena, ali da nije osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni povrede postupka pred drugostepenim sudom na šta se u reviziji ukazuje, jer drugostepeni sud nije utvrdio drugačije činjenično stanje od onog koje je utvrđeno u prvostepenom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je sa Građevinskim preduzećem „Domestic Invest“ d.o.o Beograd, koga je zastupao direktor VV iz ..., zaključio predugovor o prodaji stana 28.01.2008. godine, a potom ugovor o prodaji stana koji su overili 29.02.2008. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu. Tužilac je kupio stan po sistemu „ključ u ruke“, koji je po strukturi jednoiposoban stan i nalazi se u ..., u ulici ..., stan broj ..., na ... ulazu i na II spratu, ukupne površine 46,77 m2, koji se nalazi u stambenoj zgradi izgrađenoj na katastarskoj parceli broj ... KO ... za kupoprodajnu cenu u iznosu od 70.155 evra. U ugovoru je konstatovano da je kupac na ime kapare isplatio prodavcu iznos od 7.015 evra, a da će preostali iznos kupoprodajne cene od 63.104 evra isplatiti kroz prvu ratu u iznosu od 56.125 evra i drugu ratu u iznosu od 7.015 evra, obe u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan isplate, najkasnije do useljenja 30.07.2008. godine kada je ugovorena predaja nepokretnosti kupcu. Tužilac je isplatio prvu ratu od 56.125 evra, a nije platio poslednju u iznosu od 7.015 evra. Nakon zaključenja ugovora o prodaji stana tužilac je u aprilu 2008. godine, angažovao majstore koji su izvodili radove u stanu po njegovom izboru (izgradnja šanka i pregradnih zidova sa stubovima), koje je redovno obilazio, a u stan je ulazio tako što je ključeve uzimao od poslovođe gradilišta koje bi nakon napuštanja stana poslovođi i vraćao. Međutim, od početka maja 2008. godine tužilac više nije ulazio u sporni stan, jer su ispred zgrade izvođeni radovi na uređenju prilaza, a radovi na zgradi su produženi i nakon ugovorenog roka. U septembru 2008. godine, tužilac je bio obavešten od strane policije da postoji problem u vezi njegovog stana, u kojem se nalazi drugo lice koje je uselio direktor Građevinskog preduzeća „Domestic Invest“ d.o.o Beograd, VV, sa kojim je i tužilac zaključio i overio ugovor o prodaji.

Građevinsko preduzeće „Domestic Invest“ d.o.o Beograd koga je zastupao direktor VV je kao prodavac sa tuženim BB kao kupcem zaključilo ugovor o kupoprodaji koji su overili 03.09.2008. godine pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu čiji je predmet bila prodaja stana koji je prethodno prodat tužiocu i to za kupoprodajnu cenu od 80.000 evra. U aneksu ugovora od 16.10.2008. godine je navedeno da je tuženi kupoprodajnu cenu isplatio u celini i da je prodavac predao ključeve kupcu. Zapisnik o primopredaji stana je sačinjen 03.09.2008. godine. U tom zapisniku je konstatovano da kupac stan kupuje u viđenom stanju i da je saglasan da o svom trošku izvrši završine i zanatske radove u stanu, postavi sanitarije i ostale radove na privođenju stana za upotrebu bez potraživanja od prodavca. Tuženi je u stan ušao prvi put u avgustu 2008. godine kada mu je pokazan, a nakon zaključenja ugovora o prodaji je u septembru 2008. godine o svom trošku izvodio završne radove, da bi se u stan uselio u novembru te godine. Prilikom zaključenja ugovora o prodaji tuženi nije znao za ugovor o prodaji koji je pre njega zaključio tužilac za isti stan, a za tu činjenicu je saznao nakon što se u stan uselio i opremio ga.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tuženi bio savestan kupac koji je na osnovu punovažnog pravnog posla stan kupio od lica koje je imalo pravo svojine na stanu, pa je na osnovu člana 103. i 109. Zakona o obligacionim odnosima odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora o prodaji od 03.09.2008. godine i aneksa od 16.10.2008. godine koji je zaključio tuženi sa GP „Domestic Invest“ d.o.o Beograd. Dalje je naveo da tužiocu sporni stan nikada nije bio predat u posed, a kako nije isplatio ni ugovorenu kupoprodajnu cenu u celini, to nije postao vlasnik stana. Na osnovu člana 3, 20. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa je odbio tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine tužioca na spornom stanu i zahtev za predaju stana u državinu iz razloga što tužilac nije dokazao da ima pravo svojine, odnosno državine na spornom stanu, iz kog razloga je odbio i tužbeni zahtev za naknadu štete.

Suprotno, apelacioni sud je ocenio da je prvostepeni sud iz utvrđenog činjeničnog stanja izveo pogrešan zaključak da tužiocu sporni stan nikada nije bio predat u državinu, cenio je činjenicu da je tužilac isplatio 90 % od kupoprodajne cene, zaključio je da su i tužilac i tuženi savesni sticaoci spornog stana, ali da prednost u vlasništvu ima tužilac, pa je preinačio prvostepenu presudu u delu kojim je odlučeno o vlasništvu stana i predaji državine tako što je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Pravilno je prvostepeni sud zaključio da je tužilac na osnovu overenog ugovora o prodaji stana koji je zaključio sa investitorom GP „Domestic Invest“ d.o.o Beograd (potpisao ga direktor VV) kao prodavcem i isplate 90 % od ukupne kupoprodajne cene, postao vlasnik sada spornog stana. Vrhovni kasacioni sud prihvata zaključak drugostepenog suda da je prodavac tužiocu dao predmetni stan u posrednu državinu time što mu je davao ključeve od kupljenog stana u koji je tužilac neometano ulazio i izvodio u njemu radove po svom izboru takođe neometano, sve do momenta (početak maja 2008. godine) kada su oko stambene zgrade u kojoj se stan nalazi počeli radovi zbog kojih tužilac nije mogao da uđe u stan. Preostali iznos od 10 % od kupoprodajne cene nije platio zato što investitor nije ispunio ugovornu obavezu i stan nije završio do ugovorenog roka 30.07.2008. godine. Savesnost tuženog se takođe ne dovodi u pitanje, jer on u vreme zaključenja ugovora nije znao da je njegov prodavac (investitor) već raspolagao sa spornim stanom, ali u konkurenciji njihova dva prava na predmetni stan, prednost ima tužilac. Zato što je tužilac prvi zaključio ugovor o prodaji (overen) i što je kupoprodajnu cenu isplatio u pretežnom delu od 90 %, i što je razlog neisplate preostalih 10 % taj što investitor nije u ugovorenom roku završio stan i što je u stanu izvodio radove po odobrenju investitora čime je stan individualizirao. Činjenica što je investitor stan prodao i predao tuženom u posed uz zapisnik o primopredaji ne može dati prednost tuženom u sticanju prava svojine na ovom stanu. Investitor, Građevinsko preduzeće „Domestic Invest“ d.o.o Beograd preko direktora VV je postupilo prevarno time što je isti stan prodao dva puta zaključivši ugovore o prodaji i overom tih ugovora i što je kupoprodajnu cenu primilo od oba kupca. Investitor je tuženog doveo u zabludu jer mu je prodao stan koji je već kupio tužilac. Zbog nepoštenog postupanja investitora, konkretno njegovog direktora VV koji je u ime preduzeća zaključio oba ugovora i predao stan (uz zapisnik) u posed tuženom, njegov izbor kome će stan predati u državinu, ne može da doprinese jačem pravu u sticanju svojine. Osim toga i tužiocu je pre toga predao u posrednu državinu isti stan time što mu je omogućio da uzima ključeve od šefa gradilišta i izvodi radove u stanu po svom izboru. Nijedan od kupaca nije mogao da se uknjiži u javnim knjigama jer se nisu stekli uslovi.

Neosnovano se revizijom pobija pravilnost presuđenja od strane drugostepenog suda. Ne može se zameriti tužiocu što nije sproveo postupak pred poreskom upravom radi plaćanja poreza na kupljeni stan jer je on od policije saznao da je u stan useljen tuženi, a porez se plaća nakon isplate cene stana i dovršetka izgradnje, što je izostalo. Takođe se ne može zameriti tužiocu što je on prvo vodio parnicu protiv Građevinskog preduzeća GP „Domestic Invest“ d.o.o Beograd radi utvrđenja prava svojine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, broj P 50914/2010, a u kojoj je postupak u prekidu od 28.05.2013. godine zbog stečaja GP „Domestic Invest“ d.o.o Beograd i što je iz tog razloga ovu tužbu podneo tek 27.11.2013. godine. Vremenski period vođenja te parnice kao ni ovaj za vreme trajanja ove parnice, a u kome se tuženi nalazi u državini stana, ne doprinosi suprotnom zaključku o tome ko je vlasnik predmetnog stana. I sam revident navodi da upis u katastar nepokretnosti, zgrade u izgradnji nije bio izvršen, pa stoga ne stoji ni njegova tvrdnja da postoji manjkavost u postupanju na strani tužioca zato što nije ishodovao zabeležbu ugovora koji je zaključio. Revident dokazuje svoju savesnost u sticanju predmetnog stana koju ni drugostepeni sud nije osporio, ali je pravilno ocenio i da je tužilac savestan, što tuženi u reviziji nije uspešno osporio.

Neosnovano se osporava i pravilna primena materijalnog prava, jer je drugostepeni sud pravilno primenio odredbu člana 3. i 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa navodeći za svoju odluku valjane razloge koje prihvata i revizijski sud.

Budući da tužilac nije izjavio reviziju protiv pravnosnažnog dela drugostepene presude kojom je odbijen njegov tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti ugovora koji je tuženi zaključio sa Građevinskim preduzećem 03.09.2008. godine i kojim je odbijen njegov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete, taj deo drugostepene presude Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao.

Kako ni ostali revizijski navodi nisu osnovani, odlučeno je kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić