U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja i tuženi su 25.11.2000. godine zaključili brak, koji je razveden pravnosnažnom presudom od 07.11.2019. godine. U toku braka su dobili jedno dete, sada punoletnu ćerku GG, rođenu ...2000. godine. Stranke od oktobra meseca 2019. godine ne žive zajedno, tuženi je do 27.11.2021. godine nastavio da živi sa ćerkom parničnih stranaka u porodičnoj kući, u kojoj je ranije porodica vodila zajednički život. Povodom te kuće, tuženi je vodio spor protiv tužilje i njihove ćerke GG, tražeći njihovo iseljenje, i tvrdeći da je ta kuća njegovo vanknjižno vlasništvo. U vreme podnošenja tužbe u oktobru mesecu 2019. godine, tužilja se iz porodične kuće preselila u pomoćnu prostoriju koja se nalazi u istom dvorištu, koja je neuslovna za život, sagrađena od drveta, sastoji se od samo jedne prostorije, bez kupatila, bez vode, pa je tužilja koristila kupatilo koje se nalazi u porodičnoj kući. Tokom spora tuženi se iz kuće iselio, u kući je ostala ćerka parničnih stranaka GG, pa se zatim tužena uselila u porodičnu kuću i za nju plaća komunalije i nabavlja drva za ogrev. Tuženi od iseljenja iz porodične kuće živi kao podstanar. Tužilja je 1958. godište, ima završenu osnovnu školu, do 2008. godine je radila u JKP „VV“ ..., kada je proglašena za tehnološki višak i od tada je bila domaćica, brinula se o porodici, zajedničkoj ćerki stranaka, povremeno je radila fizičke poslove – čišćenje kuća i radovi oko cveća i branja povrća, dnevno oko 5, 6 sati, ali ne više od 10 dana mesečno i to periodično, bila je na evidenciji nezaposlenih lica i ostvarivala pravo na jednokratnu novčanu pomoć od Centra za socijalni rad zbog teške materijalne situacije u iznosima od 4.000,00 do 8.000,00 dinara. U toku postupka, počev od 16.09.2021. godine, tužilja je ostvarila pravo na penziju u najnižem iznosu od 16.004,68 dinara, a u vreme donošenja prvostepene presude njena penzija je bila 17.000,00 dinara. Nema nepokretne imovine.

Tuženi je 1962. godište, stalno je zaposlen u JKP „VV“ ... ima prosečnu mesečnu zaradu od 47.000,00 dinara, povremeno pored redovne zarade koju ostvaruje ima dodatne prihode, tako što se angažuje na uređenju živica i dvorišta, na koji način može da zaradi do 2000 dinara dnevno, a angažovan je 10 dana mesečno. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka medicine rada dr Dobrivoja Draževića, koji je dat na osnovu medicinske dokumentacije parničnih stranaka i telefonskog intervjua sa njima, proizlazi da ni tužilja ni tuženi, zbog godina i oboljenja koje imaju, nisu sposobni za teške i srednje teške fizičke poslove, a sposobni su za lake fizičke poslove. Imajući u vidu potrebe parničnih stranaka u pogledu izdržavanja, njihove prihode kao i mogućnosti da stiču zaradu, nižestepeni sudovi su ocenili da su se u ovom slučaju stekli uslovi iz člana 151. stav 1. i 3. za ostvarenje tužiljinog prava na supružansko izdržavanje, a zatim su primenom merila i kriterijuma iz članova 160. i 162. Porodičnog zakona, ocenili da tužilji koja je do 16.09.2021. godine bila bez stalnih prihoda, dok je tuženi u tom periodu ostvarivao zaradu u iznosima od preko 40.000,00 dinara pripada pravo na izdražvanje od tuženog za period od podnošenja tužbe do navedenog datuma, u visini od 20% od tuženikove zarade. Tužilja je 16.09.2021. godine ostvarila pravo na penziju koja u vreme presuđenja iznosi 17.000,00 dinara, što nije dovoljno za njeno izdržavanje, zbog čega je tuženi za period počev od tog datuma pa ubuduće obavezan da tužiljinom izdržavanju doprinosi iznosom od 6.000,00 dinara mesečno, jer plaćanjem tog iznosa tuženi neće ugroziti svoju egzistenciju a u okviru svojih mogućnosti će doprineti izdržavanju tužilje koja nema dovoljno sredstava za izdržavanje, te su nižestepeni sudovi ocenili da ovakva obaveza ne predstavlja za tuženog očiglednu nepravdu.

Po oceni Vrhovnog suda, suprotno navodima revizije, stanovište nižestepenih sudova o obavezi tuženog da doprinosi izdržavanju tužilje, zasnovano je na pravilnoj primeni materijalnog prava. Odredbom člana 151. stav 1. Porodičnog zakona, propisano je da supružnik koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog supružnika srazmerno njegovim mogućnostima, s tim što je odredbom stava 3. istog člana propisano da supružnik nema pravo na izdržavanje ako bi prihvatanje njegovog zahteva za izdržavanje predstavljalo očiglednu nepravdu za drugog supružnika. Kriterijumi za određivanje izdržavanja propisani su članom 160. Porodičnog zakona, prema kome se izdržavanje određuje prema potrebama poverioca izdržavnja i mogućnostima dužnika izdržavanja, pri čemu se vodi računa o minimalnoj sumi izdržavanja (stav 1.). Potrebe poverioca izdržavanja zavise od njegovih godina, zdravlja, obrazovanja, imovine, prihoda te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 2.), dok mogućnosti dužnika izdržavanja zavise od njegovih prihoda, mogućnosti za zaposlenje i sticanje zarade, njegove imovine, njegovih ličnih potreba, obaveza da izdržava druga lica, te drugih okolnosti od značaja za određivanje izdržavanja (stav 3). Utvrđene činjenice ukazuju da je tužilja do ostvarivanja prava na penziju 16.09.2021. godine, imala samo prihode koje je ostvarivala od povremenog rada po kućama i na poljoprivrednim imanjima, te povremene jednokratne novčane pomoći od Centra za socijalani rad. Tužilja je od 16.09.2021. godine ostvarila pravo na penziju koja sada iznosi 17.000,00 dinara, što je po pravilnoj oceni nižestepenih sudova nedovoljno za njeno izdržavanje. Tužilja je u godinama i zbog zdravstvenih tegoba može da obavlja samo lakše poslove, tako da ni u periodu od momenta podnošenja tužbe, kao ni kasnije kada je ostvarila pravo na penziju, ne može da se dodatno angažuje radi ostvarivanja zarade, pogotovo što ima završenu samo osnovnu školu, tako da dodatnu zaradu može da ostvari samo obavljanjem fizičkih poslova. Od momenta ostvarenja prava na penziju tužiljina materijalna situacija se popravila, ali iznos od 17.000,00 dinara koji po tom osnovu ostvaruje, po pravilnoj oceni nižestepenih sudova nije dovoljan za njeno izdržavanje. S druge strane, tuženi je mlađi od tužilje, u stalnom je radnom odnosu i zarađuje preko 47.000,00 dinara mesečno. Iako je i on zbog bolesti sposoban da obavlja samo lakše poslove, iz izvedenih dokaza na nesumnjiv način proizlazi da ostvaruje dodatnu zaradu, tako što uređuje žive ograde i vrtove, time se van svog redovnog posla bavi po desetak dana mesečno i zarađuje po 2.000,00 dinara dnevno, čime ostvaruje prihod dovoljan za svoje izdržavanje i ima mogućnosti da doprinese i tužiljinom izdržavanju a dosuđenim iznosima na ime supružanskog izdržavanja ne ugrožava se egzistencija tuženog niti je takva odluka očigledno nepravična po tuženog.

Navodi revizije odnose se posredno ili neposredno na činjenično stanje koje po mišljenju tuženog nije pravilno ili potpuno utvrđeno u sprovedenom postpuku. Međutim, ovi navodi nisu dozvoljeni revizijski razlozi po odredbma člana 407. stav 2, niti u smislu člana 403. stav 2. ZPP jer pobijanom presudom potvrđena prvostepena presuda. Činjenični navodi revizije ne dovode u sumnju pravilnost primenjenog materijalnog prava sadržanog u odredbama Porodičnog zakona, koje su nižestepeni sudovi pravilno primenili, ocenivši da prihvatanje tužiljinog zahteva za supružansko izdržavanje ne predstavlja nepravdu za tuženog, dok se ostalim navodima revizije ponavljaju žalbeni navodi koje je drugostepeni sud već pravilno ocenio, pa oni neće biti posebno obrazlagani.

Na osnovu izloženog, primenom odredaba člana 414. ZPP, doneta je odluka kao u izreci presude.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić