Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužioci su blagovremeno izjavili reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...55/14) pa je našao da revizija tužilaca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz navedene zakonske odredbe koja bi mogla predstavljati osnov za uvažavanje revizije tužilaca, nema.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci u ovoj parnici od tuženog potražuju naknadu nematerijalne štete prouzrokovanu krivičnim delima za koja su pravnosnažnom presudom Višeg suda u Sremskoj Mitrovici 2K 39/12 od 11.06.2012. godine oglašeni krivim DD (krivična dela teško ubistvo u pokušaju, nedozvoljena proizvodnja, držanje i nošenje, promet oružja i eksplozivnih materija) i ĐĐ (krivična dela teško ubistvo u pokušaju, nedozvoljena proizvodnja, držanje i nošenje, promet oružja i eksplozivnih materija, te izazivanje opšte opasnosti i teško ubistvo u pokušaju u pomaganju), te su im izrečene kazne zatvora. Tužiocima je šteta prouzrokovana dana 18.09.2011. godine oko 03,25 časova u Ugostiteljskom objektu „EE“ u ..., čiji je vlasnik bio tuženi, koji nije prisustvovao spornom događaju. Prema rešenju Gradske uprave za privredu i investicije Grada Sremska Mitrovica od 04.08.2011. godine taj objekat (noćni bar) je ugostiteljsku delatnost mogao obavljati sa radnim vremenom od 09,00 do 03,00 časova petkom, subotom i u dane državnih, republičkih i verskih praznika, a ostalim danima do 01,00 časa. Objekat je imao zaključen ugovor o pružanju usluga fizičkog obezbeđenja sa Agencijom „Patrol 022“, koja je obezbeđivala objekat svakog petka i subote u periodu od 22,00 časa do 03,00 časa ili prema dogovoru sa rukovodstvom, po potrebi. Objekat je imao i video nadzor 24 časa dnevno, koji je pokrivao prostor unutar i van objekta. Tuženi kao preduzetnik je obrisan iz Privrednog registra dana 20.05.2014. godine. Sud je utvrdio teške telesne povrede opasne po život, koja su sva tri tužioca zadobila spornom prilikom, jačinu i trajanje fizičkih bolova i straha koje su trpeli, te jačinu duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti i naruženosti koju trpe, veštačenjem.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud odgovornost tuženog izvodi iz činjenice da se štetni događaj odigrao u njegovom ugostiteljskom objektu nakon isteka radnog vremena, bez pružanja podataka o aktivnostima fizičkog obezbeđenja nakon objavljivanja prestanka rada, pa tuženi kao vršilac ugostiteljske delatnosti ima obavezu da naknadi traženu štetu koja je nastala povodom obavljanja te delatnosti.

Drugostepeni sud je zaključio da do nematerijalne štete čiju naknadu tužioci zahtevaju jeste došlo u objektu u kojem je tuženi obavljao ugostiteljsku delatnost, ali njen uzrok nije bila ta delatnost, već krivična dela koja su počinila treća lica u međusobnom obračunu sa tužiocima za koja su krivično osuđena pravnosnažnom sudskom presudom, a kako tuženi radnje trećih lica nije mogao predvideti, izbeći ili otkloniti, on je oslobođen objektivne odgovornosti u smislu odredbe člana 177. stav 1. u vezi sa članom 173. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužilaca u celosti.

Odredbom člana 154. Zakona o obligacionim odnosima propisano je ko drugome prouzrokuje štetu dužan je nadoknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice (stav 1); za štetu od stvari ili delatnosti od kojih potiče povećana opasnost štete za okolinu, odgovara se bez obzira na krivicu (stav 2); za štetu bez obzira na krivicu odgovara se i u drugim slučajevima predviđenim Zakonom (stav 3).

Odredbom člana 173. ZOO propisano je da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.

Odredbom člana 177. ZOO propisano je stavom 1. da se imalac oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti ni izbeći.

Za odgovornost za štetu neophodno je postojanje štetnog događaja koji je štetnik prouzrokovao oštećenom licu, kao i nastanak štete koja je prouzrokovana radnjom štetnika.

Da bi se mogla utvrditi šteta, neophodno je da postoji uzročno-posledične veze između preduzete štetne radnje i posledice koja se ogleda u pričinjenoj šteti, a teret dokazivanja je na oštećenom.

Pravilna je odluka drugostepenog suda da tužbeni zahtev tužilaca nije osnovan.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda tužioci kao oštećeni, nisu dokazali postojanje uzročno-posledične veze između preduzete štetne radnje i posledica koje se ogledaju u pričinjenoj nematerijalnoj šteti. Do nematerijalne štete čiju naknadu tužioci potražuju u ovoj parnici jeste došlo u objektu u kojem je tuženi obavljao ugostiteljsku delatnost, ali njen uzrok nije bila ta delatnost, već krivična dela koja su počinila treća lica, pa je šteta rezultat obračuna tužilaca i trećih lica, za koja su treća lica krivično osuđena pravnosnažnom sudskom presudom, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Tuženi je bio vlasnik navedenog ugostiteljskog objekta i obavljao je delatnost za koju je ispunjavao sve zakonom propisane uslove u vreme štetnog događaja, a imao je i zaključen Ugovor o pružanju usluga fizičkog obezbeđenja sa Agencijom „Patrol 022“ što je jedan od uslova za rad njegovog ugostiteljskog objekta kao noćnog bara. Tužioci nisu dokazali da je u momentu štetnog događaja bilo propusta od strane obezbeđenja, ili da ga uopšte nije bilo, pa su revizijski navodi u tom delu neosnovani, kao i revizijski navodi da je predmetni ugostiteljski objekat mogao da radi do 03,00 časa, a štetni događaj se desio u 03,25 časa, obzirom da su i tužioci bili u istom posle 03,00 časa, tj. u vreme nastakna štetnog događaja.

Kako tužioci nisu dokazali postojanje uzročno-posledične veze između preduzete štetne radnje i posledice koja se ogleda u pričinjenoj šteti (već su uzrok štete krivična dela pričinjena od strane trećih lica) to nisu dokazali ni ispunjenost uslova za primenu odredbe člana 154. ZOO, niti su dokazali da predmetni ugostiteljski objekat predstavlja opasnu stvar, a delatnost u istom, opasnu delatnost u smislu člana 173. ZOO, pa samim tim nisu ispunjeni uslovi ni za primenu člana 200. ZOO.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, primenom člana 414. ZPP.

Predsednik veća-sudija,

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić