Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 201/19 od 20.02.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog VV i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8595/18 od 24.10.2018. godine u prvom, trećem, četvrtom i petom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8595/18 od 24.10.2018. godine u delu drugog stava izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se utvrdi da je ništavo poravnanje P. 5575/96 zaključeno pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu dana 05.03.1998. godine između tuženih u visini od ½ idealna dela u korist tužilje što bi tuženi bili dužni da priznaju i trpe. Stavom trećim izreke, ukinuta je presuda Prvog sonovnog suda u Beogradu P 8595/18 od 24.10.2018. godine u preostalom delu drugog stava izreke kojim je određeno brisanje hipoteke na jednosobnom stanu na ... spratu u ... u ulici ..., postojeće na katastarskoj parceli ... i upisane u list nepokretnosti ... KO ..., i u tom delu tužba odbačena. Stavom četvrtim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu šestom izreke presude Prvog sonovnog suda u Beogradu P 8595/18 od 24.10.2018. godine tako što je obavezana tužilja da naknadi tuženom VV troškove parničnog postupka u iznosu od 90.000,00 dinara u roku od 15 dana od prijema prepisa presude. Stavom petim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je, na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tuženi VV je podneo odgovor na reviziju.

Prema članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/11 - ZPP), koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. tog zakona, revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

Tužilja ne navodi ni jedan razlog zbog kojeg bi trebalo dozvoliti odlučivanje o njenoj reviziji na osnovu navedene odredbe, a i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda nema mesta odlučivanju o tužiljinoj reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj, u pogledu pravnosnažnih odluka o odbijanju njenih tužbenih zahteva.

S`toga je, na osnovu člana 404. ZPP, odučeno kao u prvom stavu izreke.

U tom delu revizija tužilje nije dozvoljena ni po članu 403. stav 3. ZPP u vezi člana 23. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 55/14).

Tužilja je u tužbi podnetoj 16.05.2006. godine tražila utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja koje su zaključili tuženi i brisanje zabeležbe hipoteke. U tužbi je vrednost predmeta spora određena iznosom od 510.000,00 dinara. Podneskom od 25.06.2007. godine tužilja je preinačila tužbu, tako što je dodala i zahtev za utvrđenje nedopustivosti izvršenja, ali vrednost predmeta spora određena u tužbi nije menjana. Novo preinačenje tužbe izvršeno je podneskom od 12.05.2014. godine, dodavanjem i zahteva za isplatu novčanog potraživanja u iznosu od 956.804,00 dinara sa zateznom kamatom od 15.04.2014. godine i iznosa od 29.225,00 dinara sa zateznom kamatom od 17.04.2014. godine.

Iz izloženog sledi da vrednost predmeta spora pobijanog dela drugostepene presude kojim je odbijen tužbeni zahtev (član 28. stav 1. i član 33. stav 2. ZPP) očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe i njenih preinačenja, koja je merodavna za ocenu dozvoljenosti izjavljene revizije.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. i člana 413. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Odlučujući na osnovu člana 403. stav 2. tačke 2. i 3. i člana 408. ZPP o reviziji tužilje izjavljenoj protiv drugostepene presude u delu kojim je preinačena presuda prvostepenog suda i delu kojim je ukinuta prvostepena presuda i odbačena tužba, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiljina revizija u tom delu delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, zaključenim sudskim poravnanjem P. 5575/96 od 05.03.1998. godine tuženi BB obavezao se da vrati tuženom VV iznos od 15.000 DEM sa domicilnom kamatom od 01.04.1996. godine. Ovim porananjem tuženi BB se saglasio da se njegova nepokretnost - stan broj ... u ulici ... u ... optereti hipotekom. Tužilja je supruga tuženog BB i u parničnom postupku koji je okončan označenim sudskim poravnanjem bila je njegov punomoćnik, ali ga nije zastupala prilikom njegovog zaključenja. Tuženi VV je na osnovu zaključenog sudskog poravnanja pokrenuo izvršni postupak radi naplate svog novčanog potraživanja prodajom stana u svojini tuženog BB. Izvršni postupak je obustavljen (rešenjem od 17.04.2014. godine) jer je izvršni dužnik namirio novčano potraživanje izvršnog poverioca sa troškovima postupka izvršenja. Pravnosnažnom presudom P 59870/10 od 30.03.2011. godine utvrđeno je da stan broj ... površine 21m2 na ... spratu zgrade u ulici ... u ... predstavlja zajedničku imovinu tužilje i tuženog BB. U katastru nepokretnosti - listu nepokretnosti ... KO ..., tuženi BB je upisan kao vlasnik navedenog stana, a izvršena zabeležba hipoteke u korist tuženog VV je brisana.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je primenom članova 171. i 180. Porodičnog zakona u vezi sa članom 103. i članom 1092. Zakona o obligacionim odnosima, zaključio da tuženi BB nije mogao sudskim poravnanjem zaključenim sa tuženim VV uspostaviti hipoteku na predmetnom stanu bez tužiljine saglasnosti, jer stan predstavlja zajedničku imovinu i tuženi BB nije imao sposobnost raspolaganja udelom od ½ idealna dela stana koji pripada tužilji.

Drugostepeni sud je u tom delu preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev. Po nalaženju tog suda, tužilac je u vreme zasnivanja hipoteke bio upisan kao vlasnik stana, a za fikciju predviđenu članom 176. stav 2. Porodičnog zakona (da se kod zajedničke imovine supružnika smatra da je upis izvršen na ime oba supružnika i kad je izvršen na ime samo jednog od njih, osim ako nakon upisa nije zaključen pismeni ugovor o deobi zajedničke imovine, odnosno bračni ugovor ili o pravima supružnika na nepokretnosti odlučivao sud) bilo je neophodno da se u javnim knjigama izvrši zabeležba o zajedničkoj svojini i načinu upravljanja i raspolaganja zajedničkom imovinom, i tako trećim licima jasno stavi do znanja da je nepokretnost u zajedničkoj svojini. U suprotnom, po shvatanju drugostepenog suda, gubi se smisao pravila da niko ne može snositi štetne posledice zbog pouzdanja u istinitost podataka o nepokretnosti upisanih u katastru nepokretnosti, predviđenog članom 6. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnosti („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 83/92) važećeg u vreme zasnivanja hipoteke, odnosno članom 63. važećeg Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 72/09 i 18/10).

Iz navedenih razloga, drugostepeni sud smatra da je sudsko poravnanje kojim je na predmetnom stanu ustanovljena hipoteka punovažno.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud, odlučujući da preinači prvostepenu presudu u označenom delu, pogrešno primenio materijalno pravo.

Pravilno je stanovište drugostepenog suda da, saglasno odredbi člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru, odnosno odredbi člana 6. ranije važećeg Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnosti, niko ne može snositi štetne posledice zato što se pouzdao u istinitost i tačnost podataka o nepokretnosti upisanih u katastar nepokretnosti. Međutim, pretpostavka tačnosti upisanih podataka u registar nepokretnosti je oborive prirode i njome se štite samo savesna lica, odnosno savesni sticaoci prava na upisanim nepokretnostima. Zbog toga se pretpostavka o istinitosti i potpunosti izvršenih upisa može smatrati neoborivom samo u odnosu na savesnog sticaoca prava. To znači da štetne posledice nastale zbog pouzdanja u tačnost i istinitost podataka upisanih u javni registar nepokretnosti ne mogu snositi samo treća savesna lica, i obrnuto - nesavesna lica mogu snositi sve štetne posledice nastale zbog pouzdanja u načelo tačnosti i istinitosti u javnom registru upisanih podataka na nepokretnostima. Nesavesnim se smatra lice koje je znalo ili moglo znati da postoji nesaglasnost izvršenog upisa u odnosu na faktičko vanknjižno stanje. Pri tom se prigovor nesavesnosti trećeg lica ne može neosnovano istaći samo zato što to lice nije sprovelo poseban istražni postupak da li je izvršeni upis u javnom registru saglasan faktičkom vanknjižnom stanju, ali i ovo pravilo trpi izuzetke u slučaju kada je zakonom drugačije propisano.

U konkretnom slučaju, spornim sudskim poravnanjem konstituisana je hipoteka na nepokretnosti koja, saglasno odredbi člana 321. stav 1. Zakona o braku i porodičnim odnosima važećeg u vreme kada je stvarna zaloga uspostavljena, odnosno odredbi člana 171. stav 1. Porodičnog zakona predstavlja zajedničku imovinu supružnika - tužilje i tuženog BB. U tom slučaju se, saglasno članu 332. stav 2. ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima i članu 176. stav 2. važećeg Porodičnog zakona u odnosu na predmet zajedničke imovine ustanovljava oboriva pretpostavka da je upis izvršen na ime oba supružnika i kada je izvršen na ime samo jednog od njih. U tom kontekstu je članom 324. Zakona o braku i porodičnim odnosima, odnosno članom 174. stav 1. Porodičnog zakona propisano da zajedničkom imovinom supružnici u toku braka upravljaju i raspolažu zajednički i sporazumno.

Ove zakonske odredbe opominju svako treće lice da se hipoteka na nepokretnosti u zajedničkoj svojini supružnika ne može valjano konstituisati bez njihove obostrane saglasnosti. Zato se ne može smatrati savesnim sticalac hipoteke koji je, zbog izvršenog upisa prava svojine na ime jednog od supružnika, smatrao da je on isključivi vlasnik te nepokretnosti jer je odredbom člana 322. stav 2. ranije važećeg Zakona o braku i porodičnim odnosima i članom 176. stav 2. važećeg Porodičnog zakona konstituisana zakonska pretpostavka da se i u slučaju izvršenog upisa samo na ime jednog supružnika smatra da je upisano pravo oba supružnika.

Sticalac hipoteke na spornom stanu - tuženi VV je mogao znati da izvršeni upis prava svojine tuženog BB ne čini njega isključivim vlasnikom te nepokretnosti. Tuženog BB je u parnici okončanoj sudskim poravnanjem kojim je ustanovljena i hipoteka na spornom stanu u korist tuženog VV, zastupala supruga - tužilja, tako da je on mogao imati saznanje da predmetna nepokretnost predstavlja zajedničku imovinu supružnika - tužilje i tuženog BB. Zbog toga se tuženi VV ne može smatrati savesnim sticaocem hipoteke na nepokretnosti u zajedničkoj svojini tužilje i tuženog BB. On bi se mogao takvim smatrati samo u slučaju da je pribavio pisanu izjavu tužilje o njenoj izričitoj saglasnosti da tuženi BB može konstituisati hipoteku na njihovoj zajedničkoj imovini. Takva izjava tužilje nije prezentovana sudu tokom postupka, niti je na bilo koji način ukazano i dokazano da se tužilja saglasila sa uspostavljanjem hipoteke.

Iz tih razloga, u ovom sporu nema mesta primeni člana 63. Zakona o državnom premeru i katastru, odnosno člana 6. Zakona o državnom premeru i katastru i upisima na nepokretnosti, kao pravnom osnovu zaštite tuženog VV od štetnih posledica nastalih zbog pouzdanja u tačnost izvršenog upisa u registru nepokretnosti.

Sa svega navedenog, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u trećem stavu izreke.

Neosnovano se revizijom tužilje osporava pravilnost drugostepene presude u delu kojim je ukinuta presuda prvostepenog suda i odbačena tužba u pogledu zahteva za brisanje zabeležbe hipoteke. O tom zahtevu odlučuje u upravnom postupku Republički geodetski zavod u prvom stepenu (članovi 8. stav 1, 11. tačka 1. i 7. i 121. Zakona o državnom premeru i katastru), ministarstvo nadležno za poslove prostornog planiranja i urbanizma u drugom stepenu (član 129. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru), a sudska zaštita je obezbeđena u upravnom sporu (član 180. stav 1. Zakona o državnom premeru i katastru).

S`toga je, na osnovu člana 414. stav 1. u vezi člana 420. stav 1. i 6. ZPP, odlučeno kao u četvrtom stavu izreke.

Odluka o zahtevima stranaka za naknadu troškova postupka po reviziji, sadržana u petom stavu izreke, doneta je na osnovu člana 165. stav 1. i 2. u vezi sa članovim 153. stav 2. i 154. ZPP. Tužilja je samo delimično uspela u postupku po reviziji a troškovi tuženog VV za odgovor na reviziju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu bili nužni.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić