Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci, koji su supružnici, imaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo čiji je nosilac tužilja, a tužilac je član poljoprivrednog gazdinstva i on je po ovlašćenju supruge obavljao faktičke i pravne poslove vezane za registrovanu delatnost. Od 2005. godine imaju zaključen ugovor o dugoročnoj kooperaciji sa AD Industrijom mleka „Imlek“ na osnovu koga je vršen otkup mleka. Tužilja je sa tuženom bankom, u svrhu obezbeđenja sredstava za registrovanu delatnost, zaključila ugovor o kreditu 23.02.2009. godine, kojim joj je odobren iznos od 5.102,05 evra, sa rokom otplate 48 meseci i anuitetom od 166 evra mesečno. Tužioci su u ovom periodu, počev od 2006. godine, osim navedenog kredita kod tužene, imali četiri kredita kod „Hypo Alpha Adria banke“, i to tri kredita za potrebe poljoprivredne proizvodnje i 1 kredit za kupovinu vozila i tri kredita kod „Vojvođanske banke“. U otplatama kredita kod „Hypo Alphe Adria banke“ bilo je docnje u isplatama rata od strane tužilaca, zbog čega je ova banka imala tri prijave tužilaca kreditnom birou zbog docnje u otplati u rasponu od 45 do 89 dana. Ratu kredita kod tužene koja je dospevala 01. jula 2010. godine tužioci su isplatili sa pet dana kašnjenja, nakon čega je zbog kursne razlike ostao dug od 30,81 dinara, a anuitet za avgust mesec koji je dospeo 02. avgusta 2010. godine, isplatili su 30. avgusta. Zbog navedenog kašnjenja u otplati kredita za navedeni vremenski period tokom 60 dana, 01.09.2010. godine je izvršena prijava kreditnom birou za docnju u isplati iznosa od 19.950,00 dinara koji iznos su tužioci isplatili 30. i 31. avgusta 2010. godine čime su izmirili obavezu. U to vreme tužioci su prodali devet muznih krava i ostvarivali manje prihode. U toku juna 2010. godine tužioci su se obratili tuženoj banci i banci „Intesa“ sa zahtevom za odobrenje kredita za refinansiranje ranijih obaveza. Banka „Intesa“ je odbila zahtev tužilaca za odobrenje kredita zbog loše kreditne istorije kao indikator mogućih problema u otplati. Tužilac je ishodovao od strane zaposlene tužene ispravku podataka o kašnjenju kod kreditnog biroa ali i pored toga tužiocima kredit za refinansiranje dospelih obaveza nije odobren. Tužioci su za servisiranje dospelih obaveza prodali preostale muzne krave, deo poljoprivredne mehanizacije i 6,5 hektara poljoprivrednog zemljišta čija vrednost je 5.703.522,05 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužioci u toku postupka nisu dokazali da im je šteta prouzrokovana štetnom radnjom zaposlenog kod tužene banke, odnosno da postoji uzročno posledična veza između radnji vezanih za dostavljanje informacije o docnji u isplati kredita Kreditnom birou i štete nastale usled odbijanja zahteva tužilaca za odobrenje kredita kod druge banke, zbog čega je tužbeni zahtev za naknadu štete odbio primenom odredbi člana 154, 155. i 170. Zakona o obligacionim odnosima. Drugostepeni sud je prihvatio navode prvostepenog suda u pogledu primene materijalnog prava kao i zaključka da ne postoji uzročno-posledična veza između radnji tužene i štete koju tužioci navode da su pretrpeli usled odbijanja njihovog zahteva za odobrenje kredita, s obzirom na utvrđene činjenice da je na strani tužilaca postojala neizmirena kreditna obaveza u toku jula i avgusta 2010. godine, da su dospele rate izmirene sa kašnjenjem, zbog čega je zaposleno lice tuženog postupalo po svojoj profesionalnoj obavezi, a radnje su po činjeničnom utvrđenju bile uslovljene računarskim programom koji određuje obradu podataka vezanih za kredit. Ove činjenice opravdava i okolnost što su tužioci bili zaduženi po još sedam ugovora o kreditu zaključenih sa drugim bankama, kao i da svaka registrovana poslovna banka, kao i tužena, koja je odobrila kredite u svrhu ostvarivanja profita, ima diskreciono pravo da odluči da li će sa nekim fizičkim odnosno pravnim licem stupiti u poslovne odnose.

Suprotno revizijskim navodima, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužioci nisu dokazali da je zbog propusta tužene, odnosno njenog zaposlenog, došlo do neodobravanja kredita od strane „Intesa“ banke tužiocima, odnosno da im kredit nije odobren samo zbog tog navodnog propusta tužene, te da po tom osnovu u smislu člana 170. u vezi člana 154. ZOO, postoji odgovornost tužene za štetu koja je predmet tužbenog zahteva.

Odredbom člana 154. stav 1. ZOO propisano je da ko drugome prouzrokuje štetu dužan je naknaditi je, ukoliko ne dokaže da je šteta nastala bez njegove krivice. Odredbom člana 170. stav 1. ZOO propisano je da za štetu koju zaposleni u radu ili u vezi sa radom prouzrokuje trećem licu odgovara preduzeće u kome je zaposleni radio u trenutku prouzrokovanja štete, osim ako dokaže da je zaposleni u datim okolnostima postupao onako kako je trebalo.

Poslovanje banaka regulisano je Zakonom o bankama, pa je tako članom 28. stav 1. propisano da banka identifikuje, meri i procenjuje rizike kojima je izložena u svom poslovanju i upravlja tim rizicima, stavom 5. je propisano da banka svojim aktima propisuje strategiju i politike za upravljanje rizicima, strategiju upravljanja kapitalom, procedure za identifikovanje, merenje i procenu rizika, kao i upravljanje rizicima, u skladu s propisima, standardima i pravilima struke. Članom 29. stav 1. tačka 2. Zakona propisano je da se aktima iz člana 28. ovog zakona obuhvataju sve vrste rizika kojima je banka izložena u svom poslovanju, a naročito kreditni rizik. Članom 31. stav 1. istog zakona propisano je da kreditni rizik je rizik mogućnosti nastanka negativnih efekata na finansijski rezultat i kapital banke usled neizvršavanja obaveza dužnika prema banci, a stavom 2. propisano je da je banka dužna da kreditni rizik identifikuje, meri i procenjuje prema kreditnoj sposobnosti dužnika i njegovoj urednosti u izvršavanju obaveza prema banci, kao i prema kvalitetu instrumenata obezbeđenja potraživanja banke.

Razlozi revizije kojima se ukazuje da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo su neosnovani.

Ceneći citirane odredbe Zakona o bankama, Vrhovni kasacioni sud nalazi da banka ima diskreciono pravo da u skladu sa svojom poslovnom politikom odluči o tome da li će odobriti kredit klijentu. Kako je nadležni organ banke „Intesa“ procenio da postoji kreditni rizik, nije ni zaključen ugovor o kreditu sa tužiocima. Činjenica što su tužioci očekivali da im kredit bude odobren, a banka je odbila da zaključi ugovor o kreditu, nije osnov za naknadu štete od tužene banke u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima, jer tužena banka nije svojom krivicom tužiocima prouzrokovala bilo kakvu štetu. Odluka o ispunjenosti uslova za zaključenje ugovora o kreditu je u nadležnosti banke, jer je ugovor o bankarskom kreditu poseban pravni posao i o tome da li će ugovor biti zaključen ili ne, odluku donosi banka u zavisnosti od ispunjenosti uslova kojim se reguliše bankarsko poslovanje.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 405. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić