U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nisu učinjene ni druge bitne povrede odredbi parničnog postupka na koje se tužilac u reviziji poziva.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom od strane prvostepenog suda, tužilac je bio u prijateljskim odnosima sa VV, kome je dao 50.000,00 evra na zajam, uz sporazum da će na osnovu ovako predatog iznosa steći pravo da dobije stan od sada pokojnog VV, s obzirom na to da se isti bavio izgradnjom nekretnina. Prema sporazumu tužioca i sada pokojnog VV, zbog krivičnog postupka koji se u to vreme vodio protiv tužioca, saglasili su se da se kao zajmodavac prikaže GG, iako je novac koji je pozajmljen VV, novac tužioca. Tužilac je, sa sada pokojnim VV, dana 26.12.2005. godine zaključio ugovor o zajmu na iznos od 50.000,00 evra, sa ugovorenom mesečnom kamatom od 3,5%, s tim što je u ovom ugovoru kao zajmodavac označen GG, a iz prethodno navedenih razloga. Utvrđujući, nadalje, činjenicu da pozajmljeni iznos od 50.000,00 evra nije vraćen, da je sada pokojni VV preminuo, te da je između tužioca i GG zaključen ugovor o ustupanju potraživanja od 21.12.2015. godine, to je prvostepeni sud na isplatu ovog novca obavezao tuženu, kao jednu od zakonskih naslednika VV, a sve primenom odredbe člana 557. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu da je prvostepena presuda u ovoj pravnoj stvari već jedanput bila ukinuta, te imajući u vidu učinjene bitne povrede odredbi parničnog postupka, te pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je zakazao raspravu i nakon održane rasprave ukinuo je prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca.

Prema razlozima drugostepenog suda, iz priloženih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja, ugovor o zajmu zaključen je 26.12.2005. godine, između GG i pravnog prethodnika tužene. Kako GG prilikom zaključenja ugovora o zajmu, pravnom prethodniku tužene nije predao iznos od 50.000,00 eura, već je ovaj ugovor o zajmu zaključio samo iz razloga što tužilac nije želeo da novac prikaže kao svoj, to je zaključak drugostepenog suda da je ugovor o zajmu od 26.12.2005. godine prividan ugovor u smislu odredbe člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega ne proizvodi pravno dejstvo. Kako ovaj ugovor ne proizvodi pravno dejstvo, to GG nije mogao ugovorom o ustupanju potraživanja od 21.12.2015. godine na tužioca preneti pravo iz ugovora o zajmu, iz kog razloga je tužbeni zahtev tužioca odbijen kao neosnovan.

Pravilno je drugostepeni sud postupio kada je odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan.

Prema odredbi člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, ugovorom o zajmu, obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta.

Odredbom člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da prividan ugovor nema dejstva među ugovornim stranama.

Dakle, prema odredbi člana 557. Zakona o obligacionim odnosima, osnovna obaveza zajmodavca jeste predaja novca zajmoprimcu. Međutim, kada je u pitanju predmetni ugovor o zajmu na kom tužilac zasniva svoje potraživanje, Vrhovni kasacioni sud smatra pravilnim zaključak drugostepenog suda da se radi o prividnom ugovoru iz člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Prividan ugovor je fiktivan ugovor, kod kog je saglasna izjava volje sa drugom ugovornom stranom data samo prividno. Dakle, kod prividnog posla ne radi se o nesaglasnosti volja, već o njenom nepostojanju. Zaključujući prividan ugovor, stranke nemaju nameru da takav ugovor među njima stvori bilo kakva prava i obaveze, već žele samo da stvore privid da među njima postoji određen pravni odnos. Zakon o obligacionim odnosima, u članu 66. stav 1. upravo sankcioniše ovakva stanja, predviđajući da prividni ugovori ne proizvode pravno dejstvo, odnosno da su pogođeni sankcijom ištavosti.

U konkretnom slučaju, pravni prethodnik tužene je, kao zajmoprimac, sa GG, kao zajmodavcem, zaključio ugovor o zajmu od 26.12.2005. godine (na kom tužilac zasniva svoje potraživanje) u kom je konstatovano da je pravnom prethodniku tužene predat iznos od 50.000,00 evra. Međutim, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi zaključak da prilikom zaključenja ovog ugovora GG pravnom prethodniku tuženog nije predao bilo kakav novac. Naprotiv, ovaj ugovor o zajmu nije ni zaključen sa namerom da proizvede pravno dejstvo između ugovornih strana, već je GG kod ovog ugovora označen kao zajmodavac, kako je to utvrđeno od strane drugostepenog suda, samo iz razloga što tužilac nije želeo da novac prikaže kao svoj.

Ne ulazeći u pitanje da li je tužilac zaista predao iznos od 50.000,00 eura pravnom prethodniku tuženog, Vrhovni kasacioni sud ukazuje na činjenicu da je tužilac svoje potraživanje zasnovao isključivo na spornom ugovoru o zajmu od 26.12.2005. godine i ugovoru o ustupanju potraživanja od 21.12.2015. godine. Međutim, kako je iz prethodno datih razloga sporni ugovor o zajmu ocenjen kao prividan ugovor on kao takav ne proizvodi pravno dejstvo ni prema ugovornim stranama, a ni prema tužiocu kao trećem licu. Sledstveno tome, ni potraživanje iz ovakvog ugovora ne može biti predmet ugovora o ustupanju od 21.12.2005. godine koji je zaključen između tužioca i GG, na osnovu odredbe člana 436. stav 1. ZOO.

Saglasno navedenom, svi revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje na poreklo novca koji je bio predmet predaje, opisuje dinamika predaje, te analizira sporni ugovor o zajmu sa aspekta odredbe člana 141. Zakona o obligacionim odnosima, ne dovodi u pitanje pravilnost odluke kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Ne stoje revizijski navodi kojima se ukazuje na bitne povrede postupka u vezi sa primenom pravila o dostavljanju (članovi 98., 99. i 100. ZPP), u vezi sa pravom stranke da na raspravi pred drugostepenim sudom iznosi nove dokaze (384. stav 5. ZPP). Tužilac, ukoliko je smatrao da je neophodno da se izjasni na određeni podnesak, imao je mogućnost da zahteva odlaganje rasprave, što nije učinio. Osim toga, radi se o povredama postupka koje nisu uticale na zakonitost i pravilnost odluke u celini, pa je neosnovan revizijski predlog tužioca za ukidanje drugostepene odluke iz ovih razloga.

Shodno svemu navedenom, revizija tužioca odbijena je kao neosnovana primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP, a kako je njegova revizija neosnovana, odbijen je njegov zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka.

Predsednik veća – sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić