U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Tatjana Sudžum, advokat iz ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Milić Rajković, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8730/18 od 06.03.2019. godine, u sednici održanoj 21.10.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8730/18 od 06.03.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 43384/13 od 23.05.2018. godine, stavom prvim izreke delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati i to: za duševne patnje zbog umanjenja opšte životne aktivnosti 440.000,00 dinara, za pretrpljene bolove 250.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 200.000,00 dinara i za naruženost 100.000,00 dinara, ukupno 990.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od donošenja presude do isplate. Stavom drugim izreke odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tužena da tužiocu isplati preko dosuđenih, do traženih iznosa i to: na ime duševne patnje zbog umanjenja opšte životne aktivnosti 550.000,00 dinara, za pretrpljene bolove 350.000,00 dinara, za pretrpljeni strah 300.000,00 dinara i za naruženost 450.000,00 dinara. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove postupka od 238.881,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8730/18 od 06.03.2019. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati za pretrpljene: duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 240.000,00 dinara, fizičke bolove 150.000,00 dinara, strah 100.000,00 dinara i duševne bolove zbog naruženosti 50.000,00 dinara, ukupno 540.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.05.2018. godine do isplate. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava prvog izreke, pa je odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tužena na ime naknade nematerijalne štete isplati preko iznosa dosuđenih stavom prvim izreke ove presude za pretrpljene: duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti 200.000,00 dinara, fizičke bolove 100.000,00 dinara, strah 100.000,00 dinara i duševne bolove zbog naruženosti 50.000,00 dinara, ukupno 450.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.05.2018. godine do isplate. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude, te je obavezana tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 133.256,00 dinara. Stavom četvrtim izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka od 12.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), pa je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju ovaj sud kao revizijski pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila ...2004. godine u ... u ul. ... kod broja .., tužilac je dok je prelazio ulicu van pešačkog prelaza, udaren prednjim delom automobila kojim je upravljala tužena, kojom prilikom je tužilac zadobio prelom leve potkolenice, kao i prelom obe ramenice. Nakon udesa tužena je izašla iz kola, prišla tužiocu, pozvala njegove roditelje, tužilac je odvezen u Urgentni centar, a policija je izvršila uviđaj na licu mesta. U vreme navedene saobraćajne nezgode tužilac je imao 13 godina. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ortopeda i neuropsihijatra, utvrđeno je da je tužilac prilikom povređivanja trpeo bolove jakog intenziteta tri dana, srednjeg intenziteta oko mesec dana, slabog intenziteta do kraja lečenja, da su na levoj potkolenici ostali ožiljci lakog stepena, kao i da je trpeo primarni strah u trajanju od dva do šest minuta, sekundarni strah jakog intenziteta u trajanju od oko 48 sati i sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od oko dva meseca, nakon čega je usledio sekundarni strah slabog intenziteta u trajanju od tri meseca. Utvrđeno je i da je tužiocu umanjena životna aktivnost 20% trajno, koja se ogleda u kontrakturi levog skočnog zgloba lakog stepena sa hipotrofijom mišića leve natkolenice i potkolenice lakog stepena i u kontrakturi oba ramena zgloba, posebno svako rame u lakom stepenu. Sudski veštak medicinske struke Miloš Jančić, u iskazu datom u ovom postupku naveo je da ostaje pri nalazu dostavljenom Drugom opštinskom sudu u krivičnom postupku o načinu povređivanja tužioca.

Utvrđeno je i da je rešenjem istražnog sudije Drugog opštinskog suda u Beogradu Ki 314/07 obustavljena istraga koja je pokrenuta 24.05.2005. godine protiv okrivljene, ovde tužene, nakon čega je ovde tužilac podneo optužni predlog protiv tužene. Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K 1523/14 od 01.10.2014. godine obustavljen je krivični postupak protiv okrivljene zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti saobraćaja iz člana 297. stav 3. u vezi sa članom 289. stav 3. KZ usled apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Iz nalaza i mišljenja veštaka saobraćajno- tehničke struke, kao i dopunskih nalaza i izjašnjenja u toku navedenog postupka utvrđeno je da, ukoliko je saobraćajna nezgoda nastala na način kako je to opisao pešak, ovde tužilac, u tom slučaju je mogao pravovremeno uočiti vozilo tužene i otpočeti prelaženje kolovoza nakon prolaska vozila, ali je i tužena mogla pravovremeno uočiti tužioca kako stupa na kolovoz, te bi u ovom slučaju, po mišljenju veštaka, oba učesnika načinila propuste koji bi bili u vezi sa uzrokom nastanka saobraćajne nezgode.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete (bliže određeno u stavu prvom izreke prvostepene presude), ocenivši da su oba učesnika načinila propuste koji bi bili u vezi sa uzrokom nastanka nezgode, te da je tužilac doprineo nastanku štete u visini od 20%. Međutim, drugostepeni sud je našao da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo u pogledu visine pravične novčane naknade, u vezi sa ocenom prigovora podeljene odgovornosti istaknutog od strane tužene, pa je preinačio prvostepenu presudu i obavezao tuženu da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno 540.000,00 dinara (bliže određeno u izreci prvostepene presude) sa pripadajućom kamatom, dok je u preostalom delu odbio tužbeni zahtev, ocenivši da su tužilac i tužena podjednako, u visini od po 50% doprineli nastanku predmetne nezgode u kojoj je tužilac pretrpeo teške telesne povrede.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda odluka drugostepenog suda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Naime, odredbom člana 192. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

Navedenom odredbom regulisano je materijalno pravno pitanje podeljene odgovornosti za štetu uračunavanjem doprinosa oštećenog lica nastanku ili uvećanju obima nastale štete. U konkretnom slučaju drugostepeni sud je ocenom nalaza i mišljenja veštaka saobraćajne struke utvrdio da postoje propusti kod oba učesnika ove saobraćajne nezgode, te da postoji podeljena odgovornost za nastalu štetu u srazmeri 50% na strani tužioca i 50% na strani tužene, jer je tužilac prelazio ulicu van pešačkog prelaza, da je započeo prelaženje ulice ubrzo po izlasku iz autobusa, s obzirom da mu se kuća nalazila preko puta predmetne stanice, te da se u navedenom ponašanju tužioca kao pešaka ogledaju značajni propusti u bezbednom ponašanju u saobraćaju, a s druge strane, tužena je bila dužna da način vožnje i pažnju prilagodi uslovima saobraćaja, te da je mogla uočiti autobus koji je bio na stajalištu i pretpostaviti uobičajeno ponašanje dece pešaka na mestu nastanka saobraćajne nezgode. Drugostepeni sud je, uz ocenu svih relevantnih okolnosti iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, koje su od uticaja na visnu pravične naknade (vrstu i težinu povreda, procenat umanjenja životne aktivnosti, intezitet i trajanje fizičkih bolova i straha i stepen naruženosti), pravilno utvrdio visinu pravične novčane naknade nematerijalne štete koja pripada tužiocu za sve vidove, u iznosima koje prihvata i Vrhovni kasacioni sud i vodio je računa o značaju povređenog dobra i cilju kome naknada služi, odnosno da ukupno dosuđeni iznosi nisu u suprotnosti sa prirodom i svrhom naknade štete. Odluka je zasnovana na pravilnom shvatanju da postoji tužiočev doprinos nastanku štete u smislu odredbe člana 192. ZOO, koji je po oceni drugostepenog suda 50%. Stoga su neosnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Pravilna je i odluka o troškovima drugostepenog postupka jer je doneta u skladu sa uspehom tužioca u drugostepenom postupku.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu ovlašćenja iz člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić