Protiv pravnosnažne drugostepene presude tuženi je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog bitne povrede iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešno utvrđenog činjeničnog stanja pred drugostepenim sudom i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odgovor na reviziju nije dat.

Ceneći dozvoljenost revizije u smislu odredbe člana 410. stav 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija tuženog izjavljena protiv odluke iz I stava presude Apelacionog suda u Nišu, kojom je odbijena kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Negotinu, Sudska jedinica u Kladovu P 975/22 od 10.07.2023. godine u usvajajućem delu stava prvog izreke za dosuđeni iznos od 425 evra sa pripadajućom kamatom nedozvoljena. Ovo stoga što je odredbom člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, pa kako je vrednost predmeta spora 4.070,00 evra, odnosno ispod imovinskog cenzusa propisanog citiranom odredbom, to je revizija u tom delu nedozvoljena. Stoga je Vrhovni sud primenom odredbe člana 403. stav 3. i člana 410. stav 1. i stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu I.

Revizija tuženog izjavljena protiv preostalog dela presude Apelacionog suda u Nišu Gž 3827/23 od 25.09.2024. godine dozvoljena je primenom odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku budući da je u tom delu drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevu stranke.

Ceneći pravilnost pobijane presude u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Ukazivanje u reviziji da je pobijana odluka zahvaćena apsolutno bitnom povredom iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku, nije dozvoljen revizijski razlog, te stoga Vrhovni sud nije ovlašćen da ceni, pa nije ni cenio, takav navod revizije. Revizijski razlozi su restriktivni i propisani u odredbi člana 407. Zakona o parničnom postupku.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom pred prvostepenim sudom, parnične stranke su, tužilac kao poslenik i tuženi kao naručilac, bile su u poslovnom odnosu po osnovu zaključenog ugovora o delu prema kom je tužilac trebalo da izradi i ugradi drvenu stolariju za potrebe objekta ... tuženog u ... . Ugovorena cena je 7.070 evra. Tužilac stolariju izradio i ugradio. Dalje je utvrđeno da je tuženi, za izvedene radovem sukcesivnim uplatama tužiocu platio 5.000 evra. Prilikom ugradnje stolarije tuženi je uočio da ista nije izgrađena od dogovorenog materijala, belog jasena, što je ukazao tužiocu, ali je tužilac naveo da je stolarija izgrađena od ruske čamovine koja je izdržljiva, te da za istu stolariju garantuje „za narednih 100 godina“. Tuženi je tužiocu, na osnovu prethodne dobre saradnje, verovao u pogledu kvaliteta ugrađene stolarije. Međutim, nakon mesec dana od ugradnje pojavili su se problemi u vidu oštećenja na stolariji, pucanja iste, krivljenje i problema sa otvaranjem i zatvaranjem, koji otežavaju funkciju stolarije. Tuženi je na nedostatke ukazao tužiocu koji je više puta dolazio kako bi vrata naštelovao. Poslednji put kada je došao kako bi ih skinuo, a bez prethodnog dogovora sa tuženim, tuženi ga je sprečio tako što je pozvao policiju koja je demontažu sprečila. Tuženi je sprečio skidanje vrata iz razloga što bi njegovi proizvodi ostali bez zaštite. Od tada tuženi nije vršio nikakve uplate tužiocu, niti je tužilac dolazio kako bi otklonio primedbe. Iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke utvrđeno je da je tužilac nekvalitetno izveo radove na izradi i ugradnji stolarije, da je ona izrađena od sirove čamove građe, što je suprotno standardima u građevinarstvu, da su na svim spoljašnjim vratima vidne deformacije i pukotine, kao i na unutrašnjim dvokrilnim vratima dimenzija 255/275 cm, da su na svim spoljašnjim vratima vidni ispadajući čvorovi, da nijedna vrata nisu fiksirana u skladu sa normativima i standardima u građevinarstvu, te da ukupna vrednost ovako nekvalitetno izvedenih radova iznosi 5.990 evra. Vrednost radova na restauraciji odnosno otklanjanju nedostataka iznosi 1.645 evra. Zaključuje da tužilac nije postupio po zahtevu tuženog i prilikom izrade stolarije nije koristio drvo određenog kvaliteta, beli jasen, već je stolariju izradio od čamovine, na šta je tuženi pristao imajući poverenja u tužiočeva uveravanja, međutim građa koju je koristio tužilac bila je sirova nespremna za obradu jer se stolarija pravi od suve građe. Otuda ovakva građa ne pokriva ni standard srednjeg kvaliteta.

Primenom odredbi čl. 615, čl. 618 i čl. 621. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud delimično usvaja tužbeni zahtev za iznos od 425 evra obrazlažući da tužilac ima pravo na sniženu naknadu prema vrednosti izvršenog rada bez nedostatka i vrednosti koju bi imao u to vreme rad sa nedostatkom, pa s obzirom da je ugovorena cena 7070 evra, da vrednost ovakvih nekvalitetnih radova iznosi 5.990 evra, da je tuženi uplatio 5.000 evra, da mu je ostao dužan 2.070 evra ali da ima pravo na smanjenje naknade radi otklanjanja utvrđenih nedostataka za 1.645 evra pa da mu pripada razlika od 425 evra u dinarskoj protivvrednosti. Za preostali iznos tužbeni zahtev odbija.

Drugostepeni sud nalazi da je pravilno dosuđen iznos od 425 evra. Međutim, kako obrazlaže, smatra da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio iznos koji tuženi duguje tužiocu, što znači da prvostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje, zatim utvrđuje da je tuženi platio 3.000 evra (a ne 5.000 evra kako je utvrđeno od strane prvostepenog suda), te da je ostao dug od 4.070 eur. Zatim obrazlaže da je pravilno utvrđeno da je tužilac nekvalitetno izveo radove kao i cenu radova potrebnih za otklanjanje nedostataka, ali ukazuje da tuženi nije podneo protivtužbu niti prigovor prebijanja, pa da sud nije mogao bez takvog zahteva da vrši snižavanje naknade. Stoga je primenom odredbi člana 394. stav 2. i 4. Zakona o parničnom postupku preinačio odluku u odbijajućem delu.

Odluka drugostepenog suda ne može se prihvatiti kao pravno valjana.

Odredbama Zakona o parničnom postupku na koje se drugostepeni sud pozvao propisano je, između ostalog, da drugostepeni sud će presudom da preinači prvostepenu ako je prvostepeni sud pogrešno cenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima član 394 stav 1 tač.2, odnosno ako smatra da je činjenično stanje u prvostepenoj presudi pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo (tač.4).

Prema stanju u spisima uopšte nije bilo mesta primeni tih zakonskih odredbi. Primeni odredbe člana 394. stav 1. tačka 4. nije bilo jer je sam drugostepeni sud smatrao da činjenično stanje nije dobro utvrđeno u pogledu visine duga. Navedeno odredbu moguće je primeniti samo onda kada drugostepeni sud u potpunosti prihvata relevantno činjenično stanje koje je utvrdio prvostepeni. Sa druge strane nije bilo mesta ni primeni odredbe člana 394. stav 1. tačka 2. istog propisa, budući da je bitnu činjenicu o visini isplaćenog dela ugovorene cene prvostepeni sud utvrdio ne samo na osnovu isprava, već i na osnovu neposredno izvedenih dokaza (saslušanje stranaka) o čijim iskazima je sačinjen zapisnik, a ocena iskaza je data u razlozima prvostepene presude na strani 9 i 10. Stoga, kako se nije radilo isključivo o ispravama i posredno izvedenim dokazima, već o oceni isprava i neposredno izvedenih dokaza, to drugostepeni sud nije mogao utvrditi drugačije činjenično stanje bez da je u smislu odredbe člana 383. stav 3. Zakona o parničnom postupku otvorio raspravu pred drugostepenim sudom. Upravo ovom odredbom propisano je da ako veće drugostepenog suda nađe da je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja potrebno da se pred drugostepenim sudom ponove izvedeni dokazi ili dokazi čije izvođenje je odbio prvostepeni sud, može da zakaže raspravu pred drugostepenim sudom. Pritom potpuno zanemaruje da je vrednost izvedenih radova manja od vrednosti ugovorenih i da iznosi 5.990 evra te neplaćenu razliku dosuđuje u odnosu na ugovorenu vrednost.

Zaključak da je drugostepeni sud odluku zasnovao na drugačije utvrđenim činjenicama za čije utvrđenje nije imao procesnih ovlašćenja u smislu citiranih odredbi Zakona o parničnom postupku.

To je razlog za ukidanje drugostepene presude u smislu odredbe člana 415. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Osim toga, drugostepeni sud zanemaruje odredbu člana 616. stav 2. Zakona o parničnom postupku prema kome i posle isteka roka za obaveštenje o nedostacima, naručilac može, ako je o nedostacima blagovremeno obavestio poslenika, prigovorom protiv poslenikovog zahteva za isplatu naknade istaći svoje pravo na sniženje naknade i na naknadu štete. Stoga je neprihvatljiv navod obrazloženja drugostepenog suda da je trebalo da podnese protivtužbu ili prigovor prebijanja. Naime, „prigovor“ na koji upućuje odredba člana 616. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima predstavlja prigovor materijalnopravne prirode, a ne prigovor o postojanju tražbine radi prebijanja. To nije zahtev da sud presudom izvrši preboj tražbina, a zatim za prebijeni iznos odbije tužiočev zahtev. Prigovor u smislu odredbe člana 616. Zakona o obligacionim odnosima, po svojoj prirodi materijalnopravni, suštinski upućuje da je vrednost radova poslenika manja usled nedostataka, ne vredi onoliko koliko je ugovoreno jer ugovorena cena podrazumeva ugovoreni kvalitet, te da stoga ima pravo da mu se naknada snizi. Istu odredbu treba tumačiti u kontekstu člana 621. istog propisa koja predviđa da sniženje naknade vrši se u razmeri između vrednosti izvršenog rada bez nedostata u vreme zaključenja ugovora i vrednosti koje bi imao u to vreme izvršeni rad sa nedostatkom.

Proizilazi da je pobijana odluka doneta uz bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 1, a u vezi člana 394. Zakona o parničnom postupku učinjenu pred drugostepenim sudom, ali i uz pogrešnu primenu materijalnog prava zbog čega relevantne činjenice drugostepeni sud ne ceni, pa je stoga primenom odredbe člana 415. Zakona o parničnom postupku odučeno kao u izreci.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će odluku o žalbi tužioca doneti bez učinjene bitne povrede na koju je ukazano ovom odlukom, pa će pravilnom primenom odredbe člana 616. i 621. Zakona o obligacionim odnosima, na koje je ovaj sud ukazao, odlučiti o žalbi. Konačnom odlukom odlučiće i o troškovima.

Predsednik veća-sudija,

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković