Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pobijajući je u stavovima prvom i trećem izreke.

Protiv rešenja o troškovima postupka iz stava drugog izreke drugostepene presude, tuženi BB je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Podneskom od 23.04.2021. godine, tuženi BB je povukao izjavljenu reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 399. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 125/04 i 111/09) koji se u ovom postupku primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20) i utvrdio da je revizija tužilje osnovana, dok revizija tuženog BB nije dozvoljena.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, roditelji parničnih stranaka su 1960. godine kupili parcelu, u ulici ... broj ..., u ... i započeli izgradnju kuće, tako što su završili temelje i izveli grube radove na izgradnji suterena koji je tako nezavršen ostao do 1978. godine, kada je angažmanom tužilje dobijena nova građevinska dozvola 27.02.1981. godine, za izvođenje radova na izgradnji nove porodične stambene zgrade prema osnovnom projektu iz 1960. godine, sa dopunskim projektom iz 1981. godine. Roditelji stranaka su izjavom koja je overena u Drugom opštinskom sudu pod Ov .../... od 27.01.1981. godine, dali odobrenje tužilji i sinu, ovde tuženom BB da mogu da podignu stambeni kredit za zidanje porodične zgrade, radi rešavanja stambenog problema i istu opterete hipotekom. Roditelji stranaka su 16.07.1981. godine, sa tužiljom i tuženim BB zaključili ugovor o poklonu započete zgrade, tako što su im preneli po 1/2 idealnog dela sa pravom korišćenja placa. Tužilja je od 1966. godine bila na radu u ... i nastavila je započetu izgradnju 1981. godine koja je trajala do 1985. godine, zbog čega je u tom periodu boravila u ... i bavila se isključivo izgradnjom kuće, tako što je angažovala ZZ „GG“ koja je izdala potvrdu da su sva potraživanja regulisana kroz okončanu situaciju od 06.12.1983. godine. Tužilja je platila sve naknade i takse, komunalne troškove, pripremu projekta i plan gradnje i angažovala se lično, tako što je bila prisutna na gradilištu, pomagala radnicima, istovarivala i vozila građu kamionom koji je kupila, a u izgradnju predmetne kuće uložila je novac dobijen prodajom kuće u ... ulici broj ... u ... . Pored toga tužilja je isplatila sva četiri kredita koje su ona i tuženi BB uzeli, vršeći lične uplate po priznanicama i dajući trajni nalog banci kada se vratila u ... da se sa njene devizne štedne knjižice vrši mesečna otplata za sva četiri kredita. Tužilja je takođe vršila plaćanje rata po ugovoru zaključenom sa Zavodom za izgradnju Grada Beograda, radi učešća investitora u troškovima uređivanja gradskog građevinskog zemljišta. Ocenom nalaza i mišljenja sudskog veštaka građevinske struke, utvrđena je građevinska i tržišna vrednost predmetne nepokretnosti u vreme završetka gradnje 1985. godine, kao i u vreme veštačenja, a takođe i tržišna vrednost katastarske parcele, te vrednost suterenskog dela izgrađenog početkom 60-tih godina, na dan početka gradnje prizemlja i sprata 1981. godine, kao i na dan veštačenja. Tuženi BB je krajem 1975. godine otišao u ... da radi u tužiljinoj ..., a posle 1981. godine počeo je da ... i nije učestvovao u izgradnji kuće osim finansijski, iznosom od 8.000 DM koji je neznatan u odnosu na vrednost objekta, dok tužena VV nije učestvovala u izgradnji bilo kakvim ulaganjem. U ostavinskom postupku nakon smrti majke parničnih stranaka, njihov otac je izjavio da on i njegova pokojna supruga nemaju ništa sa kućom i da bi je trebalo izdvojiti iz zaostavštine. Zatim je pokrenut parnični postupak u kome je pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 5005/91 od 25.03.1993. godine, usvojen tužbeni zahtev i iz sastava zaostavštine pok. DD izdvojena 1/2 porodične stambene zgrade broj ... u korist tužilje i u toj parnici tužioca BB, što je tužena VV bila dužna da prizna i trpi, a po obrazloženju ove presude tužioci su tražili izdvajanje iz zaostavštine navedenog dela, kao deca ostavilje i njenog supruga, jer su svojim sredstvima doprineli izgradnji predmetne nepokretnosti. Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 3343/07 od 14.12.2009. godine, koja je delimično potvrđena, a delimično preinačena presudom Apelelacionog suda u Beogradu Gž 13463/10 od 12.05.2011. godine, utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o poklonu Ov .../... od 19.04.1996. godine, zaključen između oca parničnih stranaka i tuženog BB i usvojen je osnovni protivtužbeni zahtev ovog tuženog te je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o poklonu zaključen između tužilje i oca stranaka Ov .../... od 17.04.1996. godine. Na osnovu rešenja Drugog opštinskog suda u Beogradu DN 5988/96 od 10.05.1996. godine, dozvoljena je u ZKUL ... KO ..., promena po prijavnom listu upisom kuće kućni broj ... u ulici ... opisanoj kao ZK telo II na kp br .../... od 12,7 m2, i uknjižba prava vlasništva na istoj kući u korist tuženog BB sa 3/4 i tužilje sa 1/4 idealnog dela. Rešenjem Drugog opštinskog suda u Beogradu O 2669/06 od 10.08.2006. godine, na celokupnoj zaostavštini pok. ĐĐ (oca stranaka) za naslednike po zakonskom osnovu nasleđivanja oglašena su deca ostavioca sa po 1/3 idealnog dela na imovini bliže opisanoj u izreci rešenja (nepokretnosti van Beograda i novac na računu u banci).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da su roditelji parničnih stranaka dali saglasnost tužilji i tuženom BB da po dobijanju građevinske dozvole nastave izgradnju započetog objekta, pa je tužilja pozvala tužene radi dogovora o izgradnji, ali kako oni nisu imali sredstava, tužilja je svojim radom i sredstima izgradila predmetnu nepokretnost u celini. Tužbeni zahtev je delimično usvojen i utvrđeno pravo svojine tužilje na 1/2 idealnog dela predmetne nepokretnosti, dok je u preostalom delu (za još 1/2 idealnog dela) zahtev odbijen kao neosnovan, budući da je presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 5005/91 od 25.03.1993. godine, pravnosnažno presuđeno o tom delu, tako što je utvrđeno da su tužilja i ovde tuženi BB suvlasnici na 1/2 porodične stambene zgrade koja je predmet tužbenog zahteva. Po argumentaciji drugostepenog suda, navedena 1/2 predmetne nepokretnosti, izdvojena je iz zaostavštine majke parničnih stranaka i pod pretpostavkom jednakih udela tužilje i tuženog BB izvršena je uknjižba u njihovu korist (po ¼), pa iako je tužilja skoro isključivo svojim sredstvima i radom izgradila porodičnu stambenu zgradu, imajući u vidu parcelu na kojoj je zidana kuća, temelj i suteren kao početnu bazu za izgradnju (koju su im roditelji poklonili na jednake delove), tužilja ne može biti isključivi vlasnik kuće.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nižestepene odluke u pobijanom delu zasnovane su na pogrešnoj primeni materijalnog prava zbog čega je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno.

U konkretnom slučaju, tužilja je tužbom tražila utvrđenje da je isključivi vlasnik predmetne nepokretnosti po osnovu izgradnje sopstvenim sredstvima i saglasnosti oca parničnih stranaka koji joj je preneo pravo preče gradnje na osnovu odredaba tada važećeg Zakona o građevinskom zemljištu. Prema utvrđenju nižestepenih sudova roditelji parničnih stranaka su dali saglasnost i odobrenje tužilji i tuženom BB da na parceli na kojoj su započeli izgradnju objekta nastave započetu izgradnju po dobijanju građevinske dozvole, što je tužilja učinila i svojim radom i sredstvima izgradila predmetni objekat u celini, dok tuženi u izgradnji nisu učestvovali, osim što je tuženi BB dao iznos od 8.000 DM koji je neznatan u odnosu na vrednost objekta. Pravnosnažnom presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P 5005/91 od 25.03.1993. godine, usvojen je tužbeni zahtev tužilaca AA i BB pa je izdvojena iz sastava zaostavštine sada pok. DD 1/2 porodične stambene zgrade broj ... u ulici ... broj ... u ..., sagrađena na kp.br. .../... KO ..., u korist tužilaca što je u toj parnici tužena VV dužna da prizna i trpi. Da bi se jedna pravna stvar smatrala presuđenom stvari potrebno je da je ranije doneta pravnosnažna presuda kojom je odlučeno o istom tužbenom zahtevu, između istih stranaka i da je tužbeni zahtev bio zasnovan na istom životnom događaju iz prošlosti tj. na identičnim činjenicama. Imajući u vidu navedeno, ne može se prihvatiti kao pravilan zaključak nižestepenih sudova, da se u konkretnom slučaju radi o pravnosnažno presuđenoj stvari u pogledu 1/2 idealnog dela predmetne nepokretnosti sa podjednakim udelima tužilje i tuženog BB u sticanju po osnovu gradnje, budući da navedenom pravnosnažnom presudom, nije opredeljena visina suvlasničkih udela za svakog od njih, već je 1/2 porodične stambene zgrade broj ... u ulici ... broj ... u ... izdvojena iz sastava zaostavštine sada pok. DD (majke stranaka). Sledom toga, kod zauzetog stanovišta o pravnosnažno presuđenoj stvari (u kom slučaju se tužba odbacuje) dodatna argumentacija drugostepenog suda da iako je tužilja skoro isključivo svojim sredstvima i radom izgradila nepokretnost, imajući u vidu vrednost parcele na kojoj je zidana kuća, temelj i suteren kao početnu bazu za izgradnju (koju su im roditelji poklonili na jednake delove), da ona ne može biti isključivi vlasnik kuće, što predstavlja razloge o (ne)osnovanosti preostalog dela tužbenog zahteva.

Kako nižestepeni sudovi zbog pogrešnog pravnog stanovišta o pravnosnažno presuđenoj stvari, nisu ocenili sadržinu i značaj izvedenih dokaza u celini i utvrdili bitne činjenice o visini suvlasničkog udela tužilje u sticanju prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, to je Vrhovni kasacioni sud ukinuo nižestepene presude u pobijanom delu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Odluka o troškovima postupka je ukinuta jer ista zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu člana 407. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tuženog BB na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena. Naime, po članu 401. stav 2. tačka 3. ZPP, revizija je nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje je odustalo od revizije, pa kako je u konkretnom slučaju tuženi BB podneskom povukao izjavljenu reviziju, to je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 404. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić