Ispitujući pravilnost drugostepene odluke u pobijanom delu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013- US, 74/2013-US, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Ukazivanje tužioca na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, nije bilo predmet ocene ovog suda, s obzirom na to da se radi o povredi koja se ne može smatrati revizijskim razlogom, u smislu odredbe člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je nosilac Poljoprivrednog gazdinstva upisanog u registar poljoprivrednih gazdinstava, registrovanog 23.10.2006. godine, a tužena javno preduzeće čija delatnost je odbrana od poplava. Tužulac, kao zakupac i „Jedinstvo“ d.o.o. Belo Blato, kao zakupodavac su 23.10.2013. godine zaključili ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta ukupne površine 240 ha na period od godinu dana za kalendarsku 2013/2014 godinu, na kojem je tužilac zasejao suncokret. Krajem maja 2014. godine na predmetnom zemljištu se pojavila voda na velikim površinama, a tuženi je u periodu od 16.05.2014. godine do 20.05.2014. godine izdao više naredbi o proglašenju redovne odbrane od poplava. Tužilac se u vezi nastale situacije obratio zaposlenima u Mesnoj zajednici „Belo Blato“ u junu 2014. godine, dok se tuženom nije obraćao. Tužilac je u periodu od 01.10.2014. godine do 15.10.2014. godine požnjeo deo suncokreta sa predmetnog zemljišta i isti predao „Stepanov agro“ d.o.o. Stajićevo. Dana 05.11.2014. godine, tužilac je MZ „Belo Blato“ usmeno prijavio poljsku štetu od suvišnih podzemnih i atmosferskih voda na predmetnim parcelama u ataru KO Belo Blato, a u zapisniku Komisije za procenu poljske štete MZ „Belo Blato“ od 10.11.2014. godine konstatovano je da je šteta nastala od suvišnih podzemnih i atmosferskih voda, koje su u više navrata i dugo stajale na površini predmetnih parcela i potapanjem uništile 50% merkantilnog suncokreta. Kanalska mreža čiji je zadatak odvodnjavanje predmetnih parcela održavana je u funkcionalnom stanju, a crpna stanica je radila u projektovanom režimu tako da nije dolazilo do izlivanja vode iz kanalske mreže. Navedeno zemljište spada u grupe slabo dreniranih zemljišta, usled čega je i postavljena horizontalna crevna drenaža u okolnim potesima.

Prema nalazu i mišljenju sudskih veštaka, kiša koja je pala 15.05.2014. godine na području Belog Blata i Perleza može se smatrati ekstremnom kišom jer se javlja između 50 i 100 godina, a da je sistem bio u potpunosti u funkcionalnom stanju, odnosno da je projektovani kapacitet kanala 100% funkcionalan, kišu koja je pala tokom tri dana maja 2014. godine, trebalo je da odvede za preko 15 dana, dok za vreme od preko 10 dana nastaje 100% šteta na usevima na poplavljenoj površini. Stanje u kanalima u periodu jun – novembar ne bi imalo uticaja na štetu na predmetnim parcelama da je tužilac posle štete nastale u maju i junu zasadio novi usev. Nefunkcionalnost ili smanjena funkcionalnost kanala nije direktno uticala na formiranje vodoleža. Osnovni uzrok nastanka štete su pre svega ekstremno velike količine padavina u periodu od tri dana, 15.05. – 17. 05.2014. godine, koje su od strane Republičkog hidrometeorološkog zavoda okarakterisane kao „apsolutni maksimum dnevnih padavina za maj za ceo period rada stanice od 1951. do 2016. godine“. Drugi uzrok nastanka štete je bonitet zemljišta koje čine većinom njive 6. i 7. klase, koje se definišu kao „uslovno se koriste kao obradivo zemljište, a masovno se koriste kao pašnjaci, livade i šume“, ili „zemljište koje se isključivo koristi kao pašnjaci i šume“. Treći uzrok nastanka štete su visoki nivoi vode Tise i Begeja u tom periodu. Na predmetnom zemljištu infiltracijom su podignuti nivoi podzemnih voda do površine u depresijama nivo Tise i Begeja je 2,5 – 3 metra bio viši sa druge strane nasipa u odnosu na kotu terena predmetnih parcela. Padavine i vodostaji reka se mogu podvesti pod „okolnosti postojanja više sile na predmetni događaj“.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete sa pripadajućom kamatom, nalazeći da u konkretnom slučaju nema uzročno-posledične veze između radnji tuženog i nastale štete tužiocu, jer je do plavljenja parcela tužioca došlo zbog izuzetno nepovoljne meteorološke situacije u maju 2014. godine, odnosno ekstremno velikih količina padavina u periodu od 15.05. do 17.05.2014. godine, boniteta zemljišta i visokih nivoa Tise i Begeja, kao objektivnih okolnosti koje su dovele do njenog nastanka, te da su se stekli uslovi iz člana 177. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za isključenje odgovornosti tuženog u ovom slučaju.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je stanovište nižestepenih sudova o neosnovanosti tužbenog zahteva za naknadu štete.

Prema članu 23. stav 1. Zakona o vodama („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 30/10), Javno vodoprivredno preduzeće osnovano za obavljanje vodne delatnosti na određenoj teritoriji upravlja vodnim objektima za uređenje vodotoka (član 15) i za zaštitu od poplava (član 16. stav 1. i 2) na vodama I reda i vodnim objektima za odvodnjavanje (član 17) koji su u javnoj svojini, i brine se o njihovom namenskom korišćenju, održavanju i čuvanju. Vodnim objektima za uređenje vodotoka i zaštitu od poplava na vodama II reda, objektima za zaštitu od erozije i bujica (član 16. stav 3) koji su u javnoj svojini upravlja, brine se o njihovom namenskom korišćenju, održavanju i čuvanju jedinica lokalne samouprave na čijoj teritoriji se objekat nalazi (član 23. stav 4).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. Članom 173. istog zakona, propisano da šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću, smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete, dok je članom 174. istog zakona, predviđeno da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi. Prema članu 184. istog zakona, preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu.

Uslovi za oslobađanje od odgovornosti imaoca opasne stvari propisani su u članu 177. navedenog zakona, tako što se imalac stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti (stav 1.).

Imajući u vidu navedene zakonske norme, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer da bi neko bio odgovoran za štetu, između njegove radnje i štete treba da postoji uzročna veza, odnosno šteta treba da bude rezultat ponašanja lica kome se ona pripisuje. Pitanje uzročne veze rešava sud u svakom pojedinačnom slučaju i tako odlučuje o zahtevu za naknadu štete. Kako je pravilo da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njome bavi, u tom slučaju imalac, odnosno držalac opasne stvari može se osloboditi odgovornosti za štetu od opasne stvari ako je šteta uslovljena određenim okolnostima. U te okolnosti, između ostalog, spada i viša sila, te se držalac opasne stvari oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći, niti otkloniti. Naime, o šteti nastaloj dejstvom više sile može se govoriti samo ako su se kumulativno stekle tri pravno relevantne činjenice: spoljašnost uzroka, njegova nepredvidivost i njegova neizbežnost ili neotklonjivost.

Kod utvrđenog, da je u konkretnom slučaju do formiranja vodoleža na parcelama tužioca i nastanka štete na zasejanim usevima suncokreta došlo usled ekstremno velike količine padavina, boniteta zemljišta i visokog nivoa Tise i Begeja, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da ove okolnosti predstavljaju višu silu i da postoji osnov za isključenje odgovornosti tuženog za nastalu štetu u smislu člana 177. stav 1.ZOO, jer je šteta potekla od uzroka čije se dejstvo nije moglo predvideti, izbeći, niti otkloniti, te i ne postoji odgovornost tuženog za nastanak iste.

Navodima revizije kojima se osporava nalaz i mišljenje sudskih veštaka, tužilac zapravo pobija ocenu dokaza i samim tim pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, što u postupku po reviziji nema uticaja za odlučivanje, imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, jer je tako propisano odredbom člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz čllana 403. stav 2. tog Zakona, što ovde nije slučaj.

Sud je cenio i ostale navode revizije, pa je našao da su neosnovani, jer suštinski predstavljaju ponavljanje navoda koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a ove navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu bili potrebni za vođenje ove parnice, to je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova na ime sastava odgovora na reviziju, te je primenom odredbe člana 154. stav 1. u vezi sa članom 165. stav 1. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Marina Milanović,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić