Tužilja je podnela odgovor na reviziju. Troškove sastava odgovora na reviziju i takse na odgovor na reviziju je tražila i opredelila.

Ispitijući pobijanu odluku primenom člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija u odnosu na tužilju nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ZPP, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je upisana kao nosilac prava privatne svojine sa obimom udela 1/1 na parceli broj .. Novi Sad IV, njiva 3. klase, potez „... zemlje“, površine 60 a 48 m2 i parceli broj .. Novi Sad IV, njiva 3. klase, potez „... zemlje“, površine 56 a 87 m2, po vrsti ostalo građevinsko zemljište u svojini, sve upisano u LN .. KO Novi Sad IV. Tužilja je pravo svojine na predmetnim parcelama stekla na osnovu ugovora o poklonu od 27.07.2006. godine, koji je zaključila sa ocem, kao poklonodavcem. Otac tužilje je predmetne parcele kupio sa namerom da ih jednog dana isparceliše na manje parcele i da ih potom proda, a potom saznao kod nadležne Gradske uprave da predmetne parcele ne može da preparceliše, jer se na tom mestu planira izgradnja gradskog groblja. Predmetno zemljište se nalazi u Novom Sadu, u delu grada ..., gde je urbanističkim planom predviđeno individualno i više porodično stanovanje male gustine. U prirodi, zemljište je u građevinskom područjui delimično komunalno opremljeno (dostupni su komunalni priključci i to elektroinstalacija, vodovod i zemni gas). Trenutna upotreba zemljišta je poljoprivredno i na njemu nema izgrađenih objekata. U neposrednoj blizini se nalaze objekti namenjni individualnom stanovanju, pa je predemtna lokacija umereno povoljna i u razvoju. Tužilja i njeni roditelji se ne bave poljoprivredom i navedene parcele izdaju u zakup radi obrade. Generalni plan Grada Novog Sada do 2021. („Sl. list Grada Novog Sada“ broj 39 od 25.10.2006. godine) i Plan generalne regulacije prostora za mešovitu namenu („Sl. list Grada Novog Sada“ broj 15/2012, 38/2018 i 39/2018) predviđaju proširenje gradskog groblja na predmetnim parcelama. Planom detaljne regulacije gradskog groblja broj 43/2018 (od 29.09.2018. godine) na predmetnim parcelama planirana je izgradnja gradskog groblja i predmetno zemljište spada u 3. Urbanističku celinu gde je planirano proširenje. Planom detaljne regulacije gradskog groblja („Sl. list Grada Novog Sada“ broj 15 od 25.04.2007. godine), koji je prestao da važi stupanjem na snagu Plana detaljne regulacije gradskog groblja („Sl. list Grada Novog Sada“ broj 43/2018 od 29.09.2018. godine) predmetno zemljište bilo je namenjeno za izgradnju gradskog groblja. Postupak eksproprijacije predmetnih parcela nije vođen. Tužilja i njeni roditelji su se u 2019. godine obratili Gradskoj upravi za građevinsko zemljište i investicije Grada Novog Sada sa zahtevom za preuzimanje zemljišta i rešavanje imovinskopravnih odnosa. Gradska uprava je u odgovoru navela da su predmetne parcele planskim aktima celom svojom površinom namenjene za površinu javne namene - gradsko groblje, ali da odlukom o programu građevinskog zemljišta za 2019. godinu nisu opredeljena finansijska sredstva za potrebe rešavanja imovinskopravnih odnosa za gradsko groblje i da nije moguće pozitivno odgovoriti na zahtev i pristupiti eksproprijaciji predmetnih parcela u svojinu Grada Novog Sada. Tržišna vrednost predmetnih parcela iznosi 52.436.500,00 dinara ili 445.930,00 evra (odnosno 34 evra / m2 ili 4.478,39 dinara / m2 ).

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su pravilnom primenom materijalnog prava obavezali tuženog da tužilji isplati novčanu naknadu za predmetno zemljište.

Navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava nisu osnovani. Članom 1. stavom 1. Protokola uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava propisano je da svako fizičko i pravno lice ima pravo na nesmetano uživanje svoje imovine i da niko ne može biti lišen svoje imovine osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelom međunarodnog prava. Stavom 2. istog člana propisano je da prethodne odredbe ni na koji način ne utiču na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da bi obezbedila naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni. Ustavom RS u članu 58., između ostalog, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.). Iz navedene ustavne odredbe proizlazi da dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

Tužilja je vlasnik parcela koje se nalaze u delu grada u kom je urbanističkim planom predviđeno individualno i više porodično stanovanje male gustine, a tužilja je pravo svojine stekla na osnovu zaključenog ugovora o poklonu sa ocem iz 2006. godine. Generalnim planom Grada Novog Sada iz 2006. godine, kao i Planom detaljne regulacije gradskog groblja iz 2007. godine, predmetno zemljište namenjeno je za izgradnju gradskog groblja. Donošenjem navedenih planskih akata (kao i kasnije donetih planskih akata), kojim su predmetne parcele predviđene za izgradnju gradskog groblja, tužilja nije lišena imovine, ali je, usled neprivođenja zemljišta nameni, u dužem vremenskom periodu (od 2006. godine), onemogućena da u punom obimu ostvaruje svoja svojinska ovlašćenja na predmetnom zemljištu, što predstavlja povredu prava tužilje na mirno uživanje imovine u smislu člana 58 stav 1 Ustava RS. Takvo postupanje suprotno je i članu 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer nije postignuta pravična ravnoteža između zahtev opšteg interesa i zaštite prava na mirno uživanje imovine, zbog toga što tužilja, usled nesigurnosti svog položaja i nepostojanja delotvornog pravnog sredstva, te izostanka bilo kakve naknade, trpi preveliki teret (stavovi ESLJP izraženi u presudama Matos e Silva Lda i drugi protiv Portugalije i Elia S.r.l. protiv Italije). Sud je u navedenim presudama utvrdio da nije došlo do de facto eksproprijacije i lišavanja podnosilaca njihove imovine, ali je ocenio da je donošenjem akata javne vlasti kojima je utvrđen javni interes za izgradnju rezervata i usvajanja urbanističkog plana kojim je bila predviđena gradnja parka, uz zabranu građenja na tom zemljištu, došlo do mešanja/ograničenja prava podnosilaca na mirno uživanje imovine koje je proisteklo iz smanjene mogućnosti raspolaganja imovinom tokom dugog vremenskog perioda usled neprivođenja zemljišta nameni, a što je za posledicu imalo nesigurnost podnosilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom.

Osim navedenog, iz prakse primene Protokola 1 uz Evropsku konvenciju o zaštiti svojine, Evropski sud za ljudska prava u velikom broju odluka izražava stav da odsustvo naknade za ekspropisanu imovinu u iznosu koji nije u skladu sa vrednošću nepokretnosti redovno predstavlja nesrazmerno mešanje države koja se ne može opravdati na osnovu Protokola broj 1., kao i da ako se pojedincu za oduzetu nepokretnost ne plati nikakva naknada povreda prava na uživanje imovine je još drastičnija. Evropski sud smatra i da povreda prava na mirno uživanje imovine postoji sve do onog momenta kada dođe do uspostavljanja ravnoteže između zahteva opšteg interesa i prava pojedinca na mirno uživanje svog vlasništva, a to će u datoj situaciji biti tek, kada se vlasnik adekvatno obešteti.

Saglasno iznetom, a s obzirom da je tužilja saglasna da joj se predmetno zemljište oduzme na način kako je to određeno pobijanom presudom za šta joj je dosuđeno adekvatno obeštećenje u visini naknade određenoj prema tržišnoj vrednosti zemljišta, saglasno člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju i na osnovu člana 58. Ustava RS, ne mogu se prihvatiti navodi revizije da pobijana presuda nije u skladu sa principom pravičnosti i principom uspostavljanja pravične ravnoteže između interesa zajednice i interesa tužilje.

Imajući izloženo u vidu, neosnovani su i navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava isticanjem da donošenje urbanističkog plana predstavlja samo zakonsku obavezu, ali nužno ne pretpostavlja da će postupak ekproprijacije ikada biti i sproveden, jer on znači samo potencijal i mogućnost izgradnje, zbog čega njegovim donošenjem tuženi nije uznemirio ili oduzeo imovinu tužilji.

Kako se ni ostalim navodima revizije, ne dovodi u sumnju zakonitost pobijane presude, primenom člana 414. ZPP, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tužilje za naknadu troškova sastava odgovora na reviziju odbijen je na osnovu člana 154. stav 1. ZPP, jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja ove parnice, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić