U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB i VV, svih iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Branko Banjac, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1846/23 od 28.09.2023. godine, u sednici održanoj 03.10.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1846/23 od 28.09.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

USVAJA SE revizija tuženog, pa se PREINAČUJU presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1846/23 od 28.09.2023. godine u potvrđujućem delu stava prvog izreke i u stavu drugom izreke i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 35336/2021 od 30.03.2023. godine u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke, tako što se ODBIJA tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se obaveže tuženi da im na ime naknade za izvršenu faktičku eksproprijaciju nepokretnosti - parcela .., potes/ulica ..., površine 184m2, njiva 4. klase upisanu u List nepokretnosti .. KO Novi Sad 3, isplati iznos od ukupno 1.557.507,74 dinara prema suvlasničkim udelima tužilaca i to: tužilji AA iznos od 778.753,87 dinara, a tužiocima BB i VV iznose od po 389.376,94 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja od isplate i odbija zahtev tužilaca za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJU SE tužioci da tuženom naknade troškove celog postupka u iznosu od 189.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 49.500,00 dinara od nastupanja uslova za izvršnost do isplate u roku od 15 dana od dana prijema otpravka ove presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 35336/2021 od 30.03.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijen je prigovor apsolutne nenadležnosti Osnovnog suda u Novom Sadu. Stavovima drugim i trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocima na ime naknade za izvršenu faktičku eksproprijaciju nepokretnosti - parcela .., potes/ulica ..., površine 184m2, njiva 4. klase, isplati iznos od ukupno 1.557.507,74 dinara upisane u list nepokretnosti .. KO Novi Sad 3, isplati iznos od ukupno 1.557.507,74 dinara spram suvlasničkih udela tužilaca i to: tužilji AA iznos od 778.753,87 dinara, a tužiocima BB i VV iznose od po 389.376,94 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja od isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da na osnovu ove presude u javnim knjigama izvrši upis prava javne svojine Grada Novog Sada na nepokretnosti opisane u stavu prvom izreke navedene presude, u obimu udela od 1/1. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocima naknadi troškove postupka u iznosu od 227.176,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1846/23 od 28.09.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojena žalba tuženog, pa je preinačena prvostepena presuda u delu odluke iz stava četvrtog izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev u delu kojim je traženo da se obaveže tuženi da se na osnovu presude u javnim knjigama izvrši upis prava javne svojine Grada Novog Sada na nepokretnosti - parcela .. potes/ulica ..., površine 184m2, njiva 4. klase, upisanoj u Listu nepokretnosti broj .. KO Novi Sad 3, u obimu udela 1/1, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, što bi tužioci bili dužni trpeti i priznati, dok je u preostalom delu žalba tuženog odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu u potvrđujućem delu stava prvog izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o istoj odluči u skladu sa odredbom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. tog zakona odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP, pa je našao da je revizija tuženog osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predmetna nepokretnost (kat. parcela .., potes/ulica ..., površine 184m2, njiva 4. Klase) upisana je u Listu nepokretnosti .. KO Novi Sad 3 na tužioce kao nosioce prava korišćenja sa određenim suvlasničkim udelima, a zemljište je upisano kao svojina Republike Srbije. Tužioci su nadležnoj Službi za katastar nepokretnosti podneli dana 25.06.2021. godine zahtev za konverziju prava korišćenja u pravo svojine, ali o istom nije rešeno. Pravo korišćenja su stekli nasleđem, a njihov pravni prethodnik kupovinom 1998. godine. Roditelji tužioca su parcele obrađivali kao baštu, a sada je tužioci daju susedima da je obrađuju za poljoprivredne kulture. Prema važećoj planskoj dokumentaciji Planu generalne regulacije prostora za porodično stanovanje uz Temerinski i Sentandrejski put sa okruženjem u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 30/14 i 75/16) i Planu detaljne regulacije Mali Beograd Veliki Rit II u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 53/16 i 30/18) predmetna parcela u celosti je planirana za površinu javne namene - deo regulacije ulice ... u Novom Sadu. Veštačenjem je utvrđeno, nakon izlaska na teren, da parcela nije privedena urbanističkoj nameni prema planskim aktima tuženog, na parceli nema izgrađenih nepokretnosti, zarasla je u travu i šiblje, sa manjim brojem višegodišnjih zasada/ listopadno drveće, dok se delom obrađuje (jednogodišnji zasad/ratarska kultura). Lokalitet nije opremljen uličnim instalacijama vodovoda, a opremljen je uličnim instalacijama kanalizacije, elektroenergetskim i gasnim instalacijama, kao i mrežom elektronskih komunikacija. Veštačenjem preko veštaka građevinske struke utvrđeno je da tržišna vrednost parcele iznosi 82,00 evra/m2 odnosno 8.464,72 dinara/m2, dok je vrednost celokupne parcele 13.248,00 evra, odnosno 1.557.507,74 dinara, zbog čega tužiocima srazmerno njihovim suvlasničkim udelima pripada i to tužilji AA 2/4 dela iznos od 6.624,00 evra odnosno 778.753,87 dinara, a tužiocima BB i VV srazmerno njihovom suvlasničkom udelu od ¼ dela iznosi 3.312,00 evra, odnosno 389.376.94 dinara (sve prema srednjem kursu NBS za 1 evro na dan 11.07.2021. godine od 117.056,55 dinara kada je procenjena nepokretnost). Prema stranačkim iskazima, tužioci za sada ne planiraju gradnju. Nisu imali nameru da prodaju parcelu, nisu se nadležnim organima obraćali radi izmene plana. Postupak eksproprijacije za predmetnu parcelu nije vođen, niti je doneta odluka o oduzimanju zemljišta i utvrđivanju naknade za zemljište, a tužiocima i njihovom pravnom prethodniku nije isplaćena naknada za faktički oduzeto zemljište.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su u smislu odredbe člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 102. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 sa izmenama i dopunama), člana 20. st. 1. i 4. važećeg Zakona o eksproprijaciji, usvojili tužbeni zahtev za isplatu naknade za izvršenu faktičku eksproprijaciju predmetne nepokretnosti, smatrajući da je tuženi stekao pravo javne svojine na predmetnoj parceli i obavezali ga da tužiocima plati novčanu naknadu za celu katastarsku parcelu srazmerno njihovim suvlasničkim udelima, zbog povrede prava tužilaca na mirno uživanje imovine, koje se poistovećuje sa pravom svojine, a kojnje je ograničeno radnjama tuženog, zbog čega je ta parcela postala javna svojina. Ovo stoga što je planskim dokumentom predmetna parcela planirana za namenu – javnu saobraćajnu površinu – reglaciju ulice, a uprkos planskim aktima utvrđenoj javnoj nameni predmetna parcela faktički nije prevedena nameni u dužem vremenskom periodu (oko 9 godina), što je za posledicu imalo nesigurnost tužilaca u pogledu toga šta će biti sa njihovom imovinom. Kako tuženi nije pristupio upravnom postupku eksproprijacije, formalno – pravno gledajući tužioci su i dalje mogli da koriste imovinu i raspolažu njom, jer i pored toga što je pravo svojine delom izgubilo svoju suštinu ono ipak nije prestalo, ali je došlo do ograničenja prava tužilaca na mirno uživanje imovine. Dakle, planska dokumentacija u konkretnom slučaju imala je značaj početnog koraka u procesu oduzimanja imovine, drugim rečima ona znači kontrolu upotrebe imovine.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tuženog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo kada su obavezali tuženog da tužiocima u celosti isplati naknadu za predmetnu parcelu.

Odredbom člana 58. Ustava Republike Srbije, propisano je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.), da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.).

Odredbom člana 2. stav 6. Zakona o planiranju i izgradnji („Sl. glasnik RS“, br. 72/09...98/13), koji je bio snazi u vreme usvajanja Plana generalne regulacije prostora za porodično stanovanje uz Temerinski i Sentandrejski put sa okruženjem u Novom Sadu i Plana detaljne regulacije Mali Beograd Veliki Rit II u Novom Sadu, propisano je da je površina javne namene prostor određen planskim dokumentom za uređenje ili izgradnju objekata javne namene ili javnih površina, za koje je predviđeno utvrđivanje javnog interesa u skladu sa posebnim zakonom (ulice, trgovi, parkovi i drugo).

Odredbom člana 10. stav 2. Zakona o javnoj svojini („Službeni glasnik Republike Srbije“, br. 72/11...153/20), koji je bio na snazi u vreme podnošenja tužbe, propisano je da se dobrima u opštoj upotrebi u javnoj svojini smatraju one stvari koje su zbog svoje prirode namenjene korišćenju svih i koje su, kao takve, određene zakonom (javni putevi, javne pruge, most i tunel na javnom putu, pruzi ili ulici, ulice, trgovi, javni parkovi, granični prelazi i drugo), a stavom 10. istog člana, dobra u opštoj upotrebi su u svojini Republike Srbije, izuzev puteva drugog reda koji su u svojini autonomne pokrajine na čijoj se teritoriji nalaze, kao i izuzev nekategorisanih puteva, opštinskih puteva i ulica (koji nisu deo autoputa ili državnog puta prvog i drugog reda) i trgova i javnih površina koji su u svojini jedinica lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze.

Saglasno navedenom, dozvoljeno oduzimanje prava svojine koje ne predstavlja povredu prava na imovinu postoji samo kada su kumulativno ispunjena dva uslova: da je učinjeno u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona i da je učinjeno uz naknadu koja ne može da bude niža od tržišne.

U konkretnom slučaju sporno zemljište, označeno kao kat. parcela .., potes/ulica ..., površine 184m2, njiva 4. klase, upisana u Listu nepokretnosti .. KO Novi Sad 3, na kojima su tužioci korisnici, a Republika Srbija vlasnik, planskim aktima: Plan generalne regulacije prostora za porodično stanovanje uz Temerinski i Sentandrejski put sa okruženjem u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 30/14 i 75/16) i Plan detaljne regulacije Mali Beograd Veliki Rit II u Novom Sadu („Službeni list Grada Novog Sada“, br. 53/16 i 30/18) predviđena je za javnu površinu – ulicu i saobraćajnicu u celini. Međutim, parcela nije privedena nameni i aktuelno se koristi kao bašta koju su tužioci dali na korišćenje susedu. Imajući u vidu činjenicu da predmetna katastarska parcela nije faktički privedena nameni predviđenoj planskim aktom, tako da nije izvršena faktička eksproprijacija, koja nastaje kada se na zemljištu grade putevi, infrastrukturni i drugi objekti u javnom interesu, ne postoji rešenje o eksproprijaciji zemljišta, odnosno njegovom izuzimanju iz poseda, a zemljište je i dalje u posedu tužilaca, to je po oceni Vrhovnog suda nepravilan zaključak nižestepenih sudova da tužiocima pripada pravo na isplatu tražene naknade.

Naime, postupak oduzimanja zemljišta nije u celosti sproveden na način propisan Zakonom o eksproprijaciji, niti je predmetna parcela faktički oduzeta od tužilaca i privedena nameni za koju je predviđeno planskim aktima. U takvoj situaciji, za isplatu tražene novčane naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta kao za oduzeto pravo svojine nije dovoljno samo da je ono planskim aktima jedinice lokalne samouprave određeno za javnu površinu, već je nužno da je zemljište i neposredno oduzeto i koristi se kao javna površina, čime je vlasnik onemogućen da na njemu ostvaruje vlasnička prava u punom obimu, što ovde nije slučaj. Predmetna parcela nije faktički privedeno nameni predviđenoj planskim aktima (član 2. tačka 12. Zakona o javnim putevima – „Službeni glasnik RS“, br. 101/05...104/13), već je ograđena i funkcionalno se koristi kao bašta, pa ona još uvek ne predstavlja površinu javne namene, zbog čega bi tuženi bio u obavezi da tužiocima isplati njegovu tržišnu vrednost.

Tuženi ima funkciju urbanističkog planiranja građevinskog područja i donošenja prostornih planova, ali za isplatu naknade po osnovu oduzimanja prava svojine i garantovanog prava na imovinu sama činjenica donošenja planskih akata ne može se smatrati privođenjem zemljišta nameni, jer se tek sprovođenjem zakonske procedure za oduzimanje zemljišta ili neposrednim oduzimanjem i lišavanjem vlasnika da zemljište koristi u punom obimu svojih vlasničkih ovlašćenja, stiču uslovi za isplatu tržišne naknade i obavezu tuženog da sprovede postupak parcelacije i izvrši upis svog prava svojine. Stoga, prava tužilaca nisu ograničena u korišćenju zemljišta, pri činjeničnom utvrđenju da parcela nije privedena nameni, ograđena je ogradom i funkcionalno se koristi kao bašta. Imajući u vidu navedeno, pravo tužilaca na isplatu navedene naknade u visini tržišne vrednosti zemljišta za navedenu parcelu koja se ne koristi kao javna površina jer nije ni faktički oduzeta, može nastati tek u momentu kada im tuženi zemljište faktički oduzme i privede nameni.

Kako su preinačene nižestepene presude i odbijen tužbeni zahteva, povodom revizije tuženog, to su nižestepene presude preinačene u pogledu odluke o troškovima postupka.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tuženi je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu člana 165. stav 2. u vezi članova 153. stav 1, 154. i 163. stav 2. ZPP pripadaju potrebni troškovi celog postupka za radnje preduzete preko javnog pravobranilaštva (član 162. ZPP) Visina je odmerena na ime traženih troškova i to za: sastav odgovora na tužbu 16.500,00 dinara, zastupanje na pet ročišta po 18.000,00 dinara, sastav žalbe 33.000,00 dinara i sastav revizije 49.500,00 dinara, sve prema Advokatskim tarifsms važećim u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji, ukupno 189.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 49.500,00 dinara od nastupanja uslova za izvršnost do isplate na osnovu člana 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković