U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su u periodu od 1997. godine do 1999. godine bile u braku, kada je brak razveden, a od 2007. godine do marta 2022. godine, živele su u vanbračnoj zajednici. Stranke imaju dvoje zajedničke dece, sina VV rođenog 1997. godine i maloletnu ćerku GG rođenu 2007. godine. Dana 20.03.2022. godine sin VV pokušao je da sa tužiljom razgovara o poslu na Zlatiboru, ali je ona otrčala do prozora, počela da viče i doziva upomoć. Plašeći se da tužilja ne iskoči kroz prozor, prišao joj je sa leđa, uhvatio je rukama oko struka, te su oboje pali na pod. Tuženi se u vreme ovog događaja nalazio u dvorištu kuće. Kada je čuo galamu, ušao je u kuću i video da je tužilja uznemirena, pokušao je da je smiri, nakon čega je ona izašla na podest koji se nalazi između prvog sprata i prizemlja i počela da vrišti: „Upomoć, ubiše me“. U tom momentu je došao otac tuženog DD, koji je pozvao tužilju na razgovor, ali je ona izašla iz kuće. Navedeni događaj tužilja je prijavila policiji, nakon čega se iselila iz kuće i od toga dana nema kontakt sa tuženim. Tuženi u porodičnoj kući živi sa ocem i decom, a nema saznanja gde boravi tužilja. Tužilja od momenta kada se iselila iz porodične kuće angažuje obezbeđenje kada ide na sudska ročišta. Prema izveštaju Doma zdravlja ''Medigroup'' od 21.03.2022. godine, tužilja se kritičnog dana javila lekaru specijalisti interne medicine, koji je prilikom pregleda konstatovao u oba ramena bolne pokrete, a na obe nadkolenice na zadnjoj i unutrašnjoj strani više podliva i ogrebotina, linijskih i tačkastih. Prema medicinskoj dokumentaciji DZ ''Dr Simo Milošević'' tužilja je 2022. godine upućena kod nadležnog lekara specijaliste – psihijatra. Prema izveštaju Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje Rakovica od 27.07.2022. godine, porodica se nalazi na evidenciji Odeljenja od 2004. godine zbog poremećenih porodičnih odnosa. Povodom događaja od 20.03.2022. godine nisu identifikovani elementi bilo kog vida nasilja tuženog prema tužilji, ali je uočeno specifično ponašanje tužilje koje ukazuje da tužilja ima zdravstvene teškoće i da je potreban dalji tretman. Organ starateljstva je mišljenja da nije celishodno određivanje mera zaštite od nasilja u porodici.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su zaključili da ne postoje okolnosti koje ukazuju na to da je tuženi vršio nasilje prema tužilji, u smislu člana 10. i 197. Porodičnog zakona, a kako tužilja od kritičnog događaja više nije u kontaktu sa tuženim, to nisu ispunjeni uslovi za izricanje mera zaštite od nasilja u porodici primenom člana 198. PZ. Tuženi nijednom radnjom ili ponašanjem nije ugrozio telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo tužilje, a ne postoji ni rizik od nasilja u porodici, zbog čega je odbijen tužbeni zahtev. Pri odlučivanju sudovi su imali u vidu navode tužilje da sa telefonskog broja ćerke dobija poruke uvredljivog sadržaja, ali kako tužilja u toku postupka nije priložila niti predložila dokaze na okolnost da navedene poruke zapravo šalje tuženi, to nisu ispunjeni uslovi za izricanje mera zaštite prema tuženom ni iz tih razloga.

Članom 10. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 18/05...6/15), propisano je da je zabranjeno nasilje u porodici i da svako ima, u skladu sa zakonom, pravo na zaštitu od nasilja u porodici. Članom 197. istog zakona, propisano je da se nasiljem u porodici smatra ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice (stav 1). Nasiljem u porodici, u smislu stava 1. ovog člana smatra se naročito: nanošenje ili pokušaj nanošenja telesne povrede, izazivanje straha pretnjom ubistva ili nanošenja telesne povrede članu porodice ili njemu bliskom licu, prisiljavanje na seksualni odnos, navođenje na seksualni odnos ili seksualni odnos sa licem koje nije navršilo 14. godinu života ili nemoćnim licem, ograničavanje slobode kretanja ili komuniciranja sa trećim licem, vređanje, kao i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje (stav 2). Članom 198. PZ, propisano je da protiv člana porodice koje vrši nasilje sud može odrediti jednu ili više mera zaštite od nasilja u porodici, kojom se privremeno zabranjuje ili ograničava održavanje ličnih odnosa sa drugim članom porodice (stav 1).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su odbili tužbeni zahtev tužilje, pozivom na citirane odredbe člana 10, 197. i 198. Porodičnog zakona.

U postupku za zaštitu od nasilja u porodici brižljivo je ispitano da li je nasilje ispoljeno od strane tuženog, odnosno da li je konkretna radnja, odnosno ponašanje takvo da se može smatrati ugrožavanjem, drskim, bezobzirnim i zlonamernim ponašanjem tuženog prema tužilji. Kada to kao ovde nije bio slučaj, uslova nema da se odredi mera zaštite u skladu sa članom 198. Porodičnog zakona. Svrha zaštitnih, porodično-pravnih mera je ta da se njihovom primenom spreči ponovno izvršenje nasilja u porodici, da se obezbedi zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlja i lične bezbednosti člana porodice izloženog nasilju, kao i da se otklone okolnosti koje pogoduju ili podstiču ponavljanje nasilja.

Kod utvrđenog da se tuženi u vreme događaja od 20.03.2022. godine, zbog kojeg je tužilja prijavila nasilje u porodici, nalazio u dvorištu, da je u kuću ušao tek nakon što je čuo galamu, te tužilju zatekao na vratima kuće, da je pokušao da je smiri i sa njom razgovara, ali da je ona to odbila i napustila kuću, u čemu je tuženi nije sprečavao, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da se u ponašanju tuženog nisu ispoljili elementi bilo kog vida nasilja u smislu člana 197. Porodičnog zakona. Kako tužilja od navedenog dana više nije u kontaktu sa tuženim, a nije dokazala ni da joj tuženi posrednim putem, preko telefonskog broja ćerke, šalje poruke uvredljivog karaktera, kao i to da tuženi ne zna gde tužilja živi, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da tuženi ne ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo tužilje, niti postoji opasnost od toga. Tvrdnja da tuženi izaziva strah kod tužilje, te zbog toga angažuje obezbeđenje danima kada ima zakazana ročišta na sudu sa njim, ne predstavlja dokaz o vršenju nasilja nad tužiljom, niti da je njena bezbednost ugrožena, već odraz njene specifične predstave partnerskog odnosa sa tuženim. Da tužiljin strah od tuženog nije opravdan govori i medicinska dokumetacija tužilje, kao i to da od strane Gradskog centra za socijalni rad nisu identifikovani elementi bilo kog vida partnerskog nasilja, ali je uočeno specifično ponašanje tužilje koje ukazuje da ima zdravstvene teškoće i da je potreban dalji tretman, te da nije celishodno određivanje mera zaštite od nasilja u porodici. Stav suda po ovom pitanju uslovljen je utvrđenim okolnostima slučaja, a one ne daju osnova drugačijem zaključku. Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi da je opravdan tužiljin strah od tuženog i da postoji opasnost da tuženi dođe u njen iznajmljeni stan, ošteti ili uništi predmete u stanu i ugrozi njenu sigurnost. Tuženi nema podatak o tome gde tužilja stanuje, niti je bilo kojim posrednim ili neposrednim aktom ponašanja izrazio nameru da kontaktira sa tužiljom. Odnosi stranaka su duževremenski bili poremećeni, ali bez evidentiranih prijava nasilja policiji i Gradskom centru za socijalni rad prilikom rada na poboljšanju porodičnih odnosa. Imajući sve to u vidu, po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno i potpuno utvrdili sve relevantne činjenice od značaja za odlučivanje i pravilno zaključili da nema osnova za određivanje mera zaštite od nasilja u porodici primenom 198. Porodičnog zakona.

Prilikom donošenja odluke, ovaj sud je cenio i ostale revizijske navode, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju odluku suda, jer su u pitanju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, koje navode je drugostepeni sud pravilno ocenio kao neosnovane i za tu ocenu dao jasne i dovoljne razloge, koje ovaj sud prihvata. Između ostalog, revizija osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja, iz kojeg razloga revizija ne može da se izjavi, prema članu 407. stav. 2. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić