U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Branislav Grujić, advokat iz ..., protiv tuženih BB, VV, GG i DD, svi iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Glumac, advokat iz ..., radi povrede prava na žig i naknade štete, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 30/21 od 17.05.2023. godine, u sednici održanoj 09.10.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE revizija tuženih izjavljena protiv dela stava prvog presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 30/21 od 17.05.2023. godine, kojim je odbijena žalba tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P4 296/14 od 15.07.2020. godine u stavovima drugom, trećem, četvrtom i sedmo,m i stavova drugog, trećeg, četvrtog i petog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž4 30/21 od 17.05.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P4 296/14 od 15.07.2020. godine, koja je ispravljena rešenjem od 16.10.2023. godine, stavom prvim i drugim izreke, dozvoljeno je preinačenje tužbe učinjeno podneskom od 29.06.2020. godine i usvojen tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su tuženi zajedničkim nastupanjem u javnosti pod imenom „... band“ povredili pravo registrovanog žiga tužioca, tako što su u javnim nastupima i na internet mreži „Fejsbuk“ neovlašćeno koristili zaštićeni znak tužioca predstavljajući se kao „... band“. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i zabranjeno je tuženima da bez ovlašćenja tužioca, na bilo koji način koriste se registrovanim žigom zaštićeni znak „... band“. Stavom četvrtim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, pa su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade štete za neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka tužioca solidarno isplate iznos od 1.939.575,00 dinara zajedno sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.10.2019. godine do isplate. Stavom petim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca prema tuženima preko iznosa dosuđenog u stavu četvrtom izreke presude na ime naknade materijalne štete za neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka tužioca „... band“, odnosno za iznos od 17.833.365,05 dinara zajedno sa pripadajućom kamatom. Stavom šestim izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da sud obaveže tužene da tužiocu na ime naknade materijalne štete za neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka tužioca „... band“ isplati iznos od 20.693.750,73 dinara zajedno sa pripadajućom kamatom, kao neosnovan. Stavom sedmim izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezani su tuženi da o svom trošku objave uvod i izreku presude u dnevnom listu „Politika“ u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude. Stavom osmim izreke, određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž4 30/21 od 17.05.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženih i potvrđena presuda Višeg suda u Beogradu P4 296/14 od 15.07.2020. godine u prvom, drugom, trećem, četvrtom, petom i sedmom stavu izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Višeg suda u Beogradu P4 296/17 od 15.07.2020. godine u šestom stavu izreke, tako što je obavezana tužena DD iz ... da tužiocu AA iz ... na ime naknade materijalne štete za neovlašećno korišćenje zaštićenog znaka tužioca „... band“ isplati iznos od 1.775.009,53 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.10.2019. godine do isplate, dok je u preostalom delu šestog stava izreke kojim je odbijen zahtev za isplatu iznosa od još 18.918.741,2 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 30.10.2019. godine do isplate presuda Višeg suda u Beogradu P4 296/14 od 15.07.2020. godine potvrđena, a žalba tužioca odbijena, kao neosnovana. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu osmom izreke presude Višeg suda u Beogradu P4 296/17 od 15.07.2020. godine tako što su obavezani tuženi da tužiocu na ime naknade troškova prvostepenog postupka, kao solidrani dužnici isplate iznos od 649.699,04 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezana je tužena DD da tužiocu na ime naknade troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 148.350,00 dinara. Stavom petim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka u odnosu na tužene BB, VV i GG. Stavom šestim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženih za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je odgovorio na reviziju.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 403. stav 2. tačka 1. i člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Tuženi u reviziji ukazuju da je prvostepeni sud učinio bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 222. stav 1. tačka 7. i u vezi člana 223. Zakona o parničnom postupku, jer je propustio da prekine postupak o zahtevu tužioca za utvrđivanje povrede prava iz člana 73. Zakona o žigovima, dok se ne donese odluka o zahtevu tužene za osporavanje žiga iz člana 80. Zakona o žigovima, a odluka suda o zahtevu za osporavanje žiga iz člana 80. Zakona o žigovima predstavlja prethodno pitanje za odluku o zahtevu tužioca za povredu žiga. Navedene povrede postupka odnose se na postupak pred prvostepenim sudom i stoga nisu razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP. Tuženi ukazuju i da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP, jer je prihvatio da raspravlja o neblagovremenom podnesku kojim je tužba preinačena u zahtevu o glavnoj stvari, a u kom podnesku su iznete nove činjenice i novi dokazi. Međutim, ni eventualna bitna povreda postupka iz člana 374. stav 2. tačka 7. ZPP nije razlog za izjavljivanje revizije u smislu odredbe člana 407. stav 1. tačka 2. ZPP

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu prijave broj Ž-...-... od 08.03.2010. godine postao nosilac žiga broj ... za znak „... band“ koji se odnosi na robu i usluge iz klase broj 41, odnosno za usluge kojima je cilj zabavljanje drugih lica i privlačenje pažnje. Protiv rešenja o registraciji žiga tuženi VV je dana 22.12.2010. godine podneo predlog za oglašavanje ništavim žiga „... band“, koji je predlog odbijen rešenjem Zavoda za intelektualnu svojinu od 24.01.2012. godine. Tužilac i tuženi su pre podnošenja prijave za žig od strane tužioca, zajedno nastupali pod nazivom „... band“. Iz ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji, međusobnim pravima i obavezama članova grupe „... band“ od 25.02.2005. godine proizlazi da su članovi grupe i to BB, AA, ĐĐ, GG, VV i EE sporazumno dogovorili da zajednički ulaze u projekat „... band“ što podrazumeva da svaki član benda pojedinačno preuzima obavezu da u periodu važnosti pod punom pravnom i materijlanom odgovornošću snosi sva prava i obaveze. Članom 1. je ugovoreno da svaki član benda preuzima obavezu da u periodu od godinu dana od potpisivanja ugovora vrati 17.100 evra ŽŽ. Članom 3. ugovoreno je da po odbitku svih troškova, svaki član grupe „... band“ dobija procentualno jednak deo zarade. Početkom 2010. godine došlo je do prekida saradnje. U tom periodu tužilac je podneo prijavu i postao nosilac žiga za znak „... band“ i u više navrata koristio sporni žig. Tuženi su nakon odlaska tužioca iz benda i registracije žiga „.. band“ nastavili da nastupaju pod istim imenom do kraja 2015. godine, a početkom 2016. godine iz benda su istupili tuženi BB i GG, dok je tužena DD nastavila da nastupa kao „D ...“. Utvrđena je i dosuđena tužiocu na teret tuženih za period od 2010. Do 2016. godine uobičajena licencna naknada u ukupnoj visini od 1.939.575,00 dinara. Utvrđena je i dosuđena na teret tužene DD uobičajena licencna naknada za period od 2016. godine do 26.06.2020. godine u iznosu od 1.775.009,53 dinara. U parničnom postupku P4 126/19 tužena DD osporava tužiočevo isključivo pravo na korišćenje žiga i taj postupak je u toku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredaba člana 1. stav 2. člana 38. stav 1, člana 46, člana 64. stav 1. i člana 73. stav 1. Zakona o žigovima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 104/09) ocenio da je individualni žig, čiji je tužilac nosilac, identičan znaku koji su prilikom svojih nastupa koristili tuženi. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu delatnost kojom se parnične stranke bave, znak koji su tuženi koristili, koji je identičan zaštićenom znaku tužioca, nesumnjivo može dovesti u zabludu prosečnog korisnika usluge. Tužilac je osmislio naziv „... band“ i od samog osnivanja benda pa sve do njegovog napuštanja 2010. godine bio je ravnopravni član benda, pa je prema oceni prvostepenog suda podnošenjem prijave i registracijom žiga on samo realizovao svoje pravo, dok su tuženi nakon registracije žiga mogli da nastave da nastupaju, ali ne pod nazivom „... band“. Tuženi su u periodu od 2010. do 2016. godine povredili tužiočevo pravo na žig neovlašćenim nastupima pod njegovim znakom i korišćenjem zaštićenog žiga, prilikom reklamiranja na društvenim mrežama, zbog čega je prvostepeni sud usvojio zahtev tužioca kojim je traženo utvrđenje povrede prava registrovanog žiga tužioca i zabranio tuženima da bez ovlašćenja tužioca na bilo koji način koriste registrovanim žigom zaštićeni znak „... band“ u smislu odredbe člana 38. stav 3. tačka 2. Zakona o žigovima, obavezao tužene na naknadu štete i objavljivanje uvoda i izreke presude. Prvostepeni sud je zaključio da tužena DD na samostalnim nastupima od 2016. godine nije nastupala pod nazivom „D band“ već pod nazivom „D ...“, koji je naziv prvostepeni sud ocenio kao dovoljno različit da spreči nastanak zabune kod prosečnih korisnika navedene usluge. Sledom navedenog prvostepeni sud je obavezao tužene da plate naknadu štete u visini uobičajene licencne naknade od 1.939.575,00 dinara sa pripadajućim kamatama, a preko tog iznosa tužbeni zahtev odbio.

Prema oceni Apelacionog suda, prvostepeni sud je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio o zahtevima tužioca, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo u pogledu odluke o zahtevu tužioca za naknadu štete u odnosu na tuženu DD u periodu od 2016. godine do 26.06.2020. godine, pa je ocenio da je i ona povredila tužiočevo pravo žig i u tom delu preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev i obavezao tuženu da tužiocu plati još 1.775.009,53 dinara sa pripadajućom kamatom.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo kada je odlučio o zahtevu tužioca da se utvrdi povreda prava registrovanog žiga, o zabrani korišćenja žiga, obavezi objavljivanja uvoda i izreke presude i naknadi štete zbog neovlašćenog korišćenja žiga.

Odredbom člana 1. stav 2. Zakona o žigovima („Službeni glasnik RS“ 104/2009 od 16.12.2009. godine) žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe, odnosno usluga jednog fizičkog ili pravnog lica od iste ili slične robe, odnosno usluga drugog fizičkog ili pravnog lica. Odredbom člana 38. Zakona o žigovima propisano je da nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe, odnosno usluge na koji na koje se taj znak odnosi (stav 1). Nosilac žiga ima pravo da drugim licima zabrani da neovlašćeno koriste: 1) znak koji je istovetan sa njegovim ranije zaštićenim znakom u odnosu na robe, odnosno usluge koje su istovetne robi, odnosno uslugama za koje je taj žig registrovan; 2) znak koji je istovetan njegovom ranije zaštićenom znaku za sličnu vrstu robe, odnosno usluga ako postoji verovatnoća da zbog te istovetnosti, odnosno sličnosti nastane zabuna u relevantnom delu javnosti, koja obuhvata i verovatnoću dovođenja u vezu tog znaka sa njegovim ranije zaštićenim znakom (stav 2). Članom 72. Zakona o žigovima propisano je da se povredom prava smatra svako neovlašćeno korišćenje zaštićenog znaka od strane bilo kog učesnika u prometu u smislu člana 38. i člana 43. stav 2. ovog zakona (stav 19. kao i podražavanje zaštićenog odnosno prijavljenog znaka (stav 2.) ili dodavanje znaku reči tip, način po postupku i slično (stav 3.).

Odredbom člana 73. Zakona o žigovima propisano je da tužbu zbog povrede žiga, odnosno prava iz prijave može podneti nostilac žiga, podnosilac prijave, sticalac isključive licence, korisnik kolektivnog žiga uz saglasnost nosioca kolektivnog žiga i korisnik žiga garancije uz saglasnost nosioca žiga (stav 1). Tužba zbog povrede žiga može se podneti pod uslovom da je žig korišćen u smislu člana 64. ovog zakona (stav 2). Postupak po tužbi zbog povrede prava iz prijave sud će prekinuti do odluke nadležnog organa po prijavi (stav 3). Ako je pred nadležnim organom, odnosno sudom pokretnut postupak iz člana 59, 64, 66, 80. i 81. ovog zakona sud koji postupa po tužbi iz člana 76. ovog zakona dužan je da prekine postupak do konačne odluke nadležnog organa, odnosno suda.

Pri činjeničnom utvrđenju da je tužilac nosilac isključivog prava korišćenja žigom zaštićenog znaka, koji je korišćen u smislu odredbe člana 64. stav 1. Zakona o žigovima i da su tuženi zaštićenu oznaku „... band“ koristili prilikom svojih nastupa i radi reklamiranja istih, pravilna je odluka drugostepenog suda, nasuprot navodima revizije da tužilac ima pravo na zaštitu u svim traženim vidovima.

Neosnovani su navodi revizije da je drugostepeni sud primenio pogrešan propis, jer je primenio Zakon o žigovima („Službeni glasnik RS“ 104/2009 ) koji se primenjuje na osnovu člana 112. stav 3. Zakona o žigovima („Službeni glasnik RS“ broj 6/20).

Pravilan je stav apelacionog suda, nasuprot navodima revizije, da o pitanju osporavanja žiga ne može da se odlučuje kao o prethodnom pitanju u ovoj parnici, jer to uslovljavaju razlozi pravne sigurnosti, pouzdanja u tačnost podataka upisanih u javne registre, način sticanja ovog prava upisom u javni registar, kao i prirodu prava koje dejstvuje prema svima.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci rešenja, na osnovu odredbe člana 414. stav 1.ZPP.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković