Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 4074/18 od 26.02.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu P 8496/16 od 12.01.2018. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku (ZPP), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako Vrhovni kasacioni sud oceni da je potrebno razmotriti pravna pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačiti sudsku praksu ili dati novo tumačenje prava (posebna revizija).

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ima mesta odlučivanju o posebnoj reviziji tužioca radi tumačenja prava - odredbe člana 66. Zakona o obligacionim odnosima i odnosa između prividnog (simulovanog) ugovora i ugovora koji isti prikriva.

Iz tog razloga, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su rođena braća. Stranke žive u porodičnom domaćinstvu koji čine njihovi roditelji, supruga i deca tužioca. Porodično domaćinstvo stranaka se bavi poljoprivredom, pretežno uzgojem stoke, a tužilac je i u radnom odnosu. Tokom 2010. godine stranke od prodavca VV kupuju sporne parcele po ceni od 8.730 evra i o tome zaključuju usmeni ugovor o kupoprodaji. Prodavcu je cena isplaćena u tri rate, od novca koji je obezbeđen prodajom stoke koju je gajilo porodično domaćinstvo stranaka i pozajmljenim iznosom od 1.500 evra. Stranke i njihov otac su postigli usmeni dogovor da se sporne parcele „prevedu“ na tuženog, jer je on imao nameru da ostane na selu i bavi se poljoprivredom. Tuženi je na osnovu tako postignutog sporazuma sa VV zaključio ugovor o poklonu predmetnih parcela na kojem su potpisi ugovarača overeni kod suda 27.10.2010. godine, pod Ov. ../2010. Ugovor o poklonu zaključen je kako bi se smanjili troškovi prenosa prava svojine. Tuženi se na osnovu tog ugovora u katastru nepokretnosti upisao kao vlasnik predmetnih parcela.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev.

Po nalaženju prvostepenog suda, nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje prava susvojine tužioca na spornim nepokretnostima jer ne postoji ugovor o prodaji zaključen u zakonom propisanoj formi. Osim toga, tuženi je u katastru nepokretnosti upisan kao njihov vlasnik na osnovu ugovora o poklonu zaključenog sa prethodnim vlasnikom i na osnovu usmenog dogovora članova porodične zajednice, a tužilac nije dokazao da su nepokretnosti kupljene isključivo od lično njegovih novčanih sredstava.

Drugostepeni sud prihvata razloge navedene u obrazloženju prvostepene presude i smatra da je materijalno pravo pravilno primenjeno. Žalbene navode da je u ovom sporu trebalo primeniti član 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima jer postoji simulovani ugovor o poklonu koji prikriva disimulovani ugovor o prodaji, sud smatra irelevantnim zato što je nesporno utvrđeno da je između stranaka kao kupaca i VV kao prodavca zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti i da je prodajna cena isplaćena novcem stečenim radom u porodičnom domaćinstvu, a postojao je i dogovor stranaka sa ocem da se nepokretnost „prevede“ na tuženog koji je odlučio da ostane na selu i bavi se poljoprivredom.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o delu zahteva za utvrđenje da zaključeni ugovor o poklonu ne proizvodi pravno dejstvo.

Prema odredbi člana 66. Zakona o obligacionim odnosima, prividan ugovor nema dejstvo među ugovornim stranama (stav 1), ali ako prividan ugovor prikriva neki drugi ugovor, taj drugi važi ako su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (stav 2).

U konkretnom slučaju, ugovor o poklonu Ov. 14449/2010 od 27.10.2010. godine je prividan (simulovani) pravni posao. Raniji vlasnik spornih parcela nije imao nameru da ih pokloni tuženom, a ugovor o poklonu su zaključili isključivo u cilju smanjenja troškova prenosa prava svojine. Zbog toga ovaj ugovor, kao prividan (simulovani) pravni posao ne proizvodi pravno dejstvo u smislu navedenog člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Međutim, taj ugovor prikriva ugovor o kupoprodaji nepokretnosti kao disimulovani ugovor koji važi u smislu člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima, jer su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost - zaključen je u formi propisanoj članom 4. stav 1. tada važećeg Zakona o prometu nepokretnosti i izvršen je u celini.

Tužilac ipak na osnovu disimulovanog ugovora o kupoprodaji ne može steći pravo susvojine jer nije ugovorna strana u tom pravnom poslu. Eventualna isplata prodajne cene isključivo od njegovih sredstava ne čini osnovanim njegov stvarno pravni zahtev, već predstavlja osnov za isticanje obligacionopravnog zahteva prema tuženom kao vlasniku predmetnih nepokretnosti. Tužbeni zahtev za utvrđenje prava susvojine ne bi bio osnovan ni u slučaju da su sporne nepokretnosti stečene u porodičnoj zajednici, u skladu sa članom 195. Porodičnog zakona, jer podnetom tužbom nisu obuhvaćeni svi članovi porodične zajednice koji se u ovom sporu nalaze u položaju nužnih suparničara iz člana 211. stav 1. ZPP.

Shodno izloženom, nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pogledu odluke o odbijanju dela tužbenog zahteva kojim je tužilac tražio utvrđenje svog prava susvojine sa određenim idealnim udelom.

S`toga je, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno kao u drugom i trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić